Počasni oksimoron

Nakon niza manje ili više medijski propraćenih afera vezanih za kvalitet i verodostojnost doktorata određenih državnih funkcionera i javnih ličnosti u Srbiji, utisak javnosti je u najvećoj meri bio takav da su privatni fakulteti i univerziteti problematične tačke domaćeg visokog obrazovanja.

Nažalost, taj utisak se pokazao kao izuzetno varljiv.

Naime, 14. novembra je najstarija visokoškolska ustanova u Srbiji, Univerzitet u Beogradu, nepovratno urušio sopstveni ugled, stican više od dva stoleća. Tog dana je Univerzitet u Beogradu uručio počasni doktorat čelniku uticajne ruske nevladine organizacije, tzv. „Ruske pravoslavne crkve” (RPC), Vladimiru Mihajloviču Gunđajevu.

Gospodin Gunđajev, u okviru svoje NVO poznat i kao „Patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril”, ovo najviše priznanje najvećeg i najstarijeg univerziteta u Srbiji, dobio je na predlog Pravoslavno-bogoslovskog fakulteta (PBF) u Beogradu, kvazinaučne i paraobrazovne ustanove, nasilno i protivno Ustavu Republike Srbije prikačene za Univerzitet. U obrazloženju dodele ovog visokog priznanja od strane Rektorata Univerziteta, istaknuto je da je gospodin Gunđajev počasni doktorat dobio „za ukupno životno delo i podvig” i „naučno-bogoslovske zasluge”.

Sigurni smo da bi se i sam osnivač Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu, Dimitrije (Dositej) Obradović, užasnuo pred ovim oksimoronom. Uvereni smo da bi se užasnuo i pred činjenicom da šira akademska zajednica i sam rektor, prof. dr Vladimir Bumbaširević, nisu sa gnušanjem odbacili predlog PBF-a koji sramoti Univerzitet, kao i plejadu počasnih doktora, koji su zaista iza sebe imali zavidno životno delo i naučne zasluge. Nemoguće je svakome ko i malo drži do integriteta akademske zajednice, da prihvati da se u isti rang stave Pavle Savić, Ivo Andrić i Hiroši Hokama sa jedne, i gospodin Gunđajev sa druge strane.

Međutim, znajući da je upravo rektor Bumbaširević u istoriju Univerziteta ušao kao čelnik koji je uspeo da načini protivprirodni spoj religije i nauke uvođenjem studijskog master programa „Religija u društvu, kulturi i evropskim integracijama”, dodela počasnog doktorata gospodinu Gunđajevu ne čudi.

Da Univerzitet ne bi ostao osramoćen samo ovim tragičnim urušavanjem ugleda, pobrinuo se i sam novi počasni doktor, svojim izjavama po dobijanju ovog ničim zasluženog priznanja.

On je naime u svojoj besedi izneo niz subjektivnih i nenaučnih utisaka, od onih kvazi-istorijskih, koji više priliče epskoj poeziji, pa do čisto metafizičkih i apstraktnih, poput kritike Evrope zbog „odbacivanja svog hrišćanskog identiteta” ili pak ukazivanja na nekakvo „odbacivanje pojma greha”, koje je po njegovom mišljenju „dostiglo apokaliptične razmere”.

Žalosno je to što niko od prisutnih akademskih poslenika nije ukazao gospodinu Gunđajevu na više od tri stoleća od kada je Evropa doživela Prosvetiteljstvo. Tužno je to što mu niko od prisutnih naučnika nije pojasnio da je greh samo apstrakcija verskih zajednica, koju njihovi čelnici koriste za manipulaciju vernicima. Tragično je to što mu niko nije skrenuo pažnju na ponašanje, javno lice i materijalna bogatstva takozvanih „tradicionalnih verskih zajednica”, koja su sve samo ne slika hrišćanskih učenja.

Nesputan u širenju dogmatizma, neznanja i stravičnih, sramotnih predrasuda, gospodin Gunđajev je zaprljao ovaj hram nauke i znanja, kritikom legalizacije istopolnih brakova, eutanazije i abortusa. U istom maniru koji koristi i Srpska pravoslavna crkva (SPC), čelnik verske zajednice čiji klir čine mahom muškarci zavetovani na seksualno uzdržavanje, dao je sebi za pravo da se bavi tuđom seksualnošću i pravom na dostojanstvenu smrt.

Za kraj je ostavio vrhunac dogmatizma i verskog primitivizma, za koji je neshvatljivo da na njega niko od prisutnih akademskih građana nije reagovao. Ocenivši da je na delu „hegemonija sekularnih standarda” i da se u savremenoj Evropi „religija proglašava za nešto privatno”, gospodin Gunđajev je pogazio sve tekovine civilizacije, Prosvetiteljstva i savremenog društva, koje su izgradile i Univerzitet koji je unizio.

Međutim, mi ne krivimo gospodina Gunđajeva za to što je neobrazovan, nekulturan, pun predrasuda i ostrašćen.

Ne, on ima pravo da bude takav.

Problem je kao i obično u onima koji su dopustili da takva osoba ponese titulu počasnog doktora nauka najvećeg i najstarijeg domaćeg univerziteta. Problem su oni koji povlađuju neznanju i dogmatizmu, na uštrb nauke, znanja i napretka društva.

Problem su svi oni koji su po naređenju ustali prilikom uručivanja zvanja gospodinu Gunđajevu i potom mirno sedeli i ćutali tokom njegovog izlaganja, koje kao da je uteklo negde iz XII stoleća.

Sramota koja je nanesena Univerzitetu, nepopravljiva je, a ugled ove visokoškolske institucije, svesno je gurnut među akademski talog.

Odgovorni ljudi bi reagovali tako što bi napokon poštovali Ustav Republike Srbije i odstranili PBF iz Univerziteta u Beogradu i vratili ga u paralelni akademski svet kom i pripada. Ozbiljni ljudi, posvećeni nauci i obrazovanju mladih, podneli bi neopozive ostavke na svoja mesta, ako su na bilo koji način doprineli ovoj paradi neznanja i širenja predrasuda u Rektoratu.

U Srbiji, bojimo se da su to sve prevelika očekivanja.