http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1683483
Uprkos tome što nastavak podilaženja državnih organa i organa lokalne samouprave Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) više ne može da iznenadi, rezignacija i razočarenje kršenjem sekularnosti i dobrog ukusa ostaje. I poslednji u nizu tih i takvih primera, navodi nas da se obratimo javnosti i nadležnim organima.
Naime, gradski menadžer grada Beograda, Goran Vesić, sastao se sa Miroslavom Gavrilovićem, rukovodiocem nevladine organizacije SPC. Tom prilikom, razgovarali su o potrebi izgradnje još jedne, ko zna koje po redu crkve na Novom Beogradu. I dok nemamo zaista ništa protiv želje predstavnika bilo koje nevladine organizacije, pa ni SPC da za svoje potrebe gradi nove objekte, koliko god to bilo neukusno u vremenu opšteg siromaštva i potpune propasti stanovništva, ono što nas je užasnulo je poklanjanje poreskog novca ovoj organizacji. Gospodin Vesić je tako obavestio gospodina Gavrilovića, u određenim krugovima poznatog i kao „patrijarh Irinej”, da je Skupština Beograda donela odluku po kojoj su verske zajednice za izgradnju verskih objekata površine do 400 kvadrata oslobođene plaćanja takse za građevinsko zemljište do 90 odsto. Na taj način je grad Beograd poklonio organizaciji koja ionako porez ne plaća i budžet ne puni, a iz njega zahvata milione evra svake godine, dodatna i svakako značajna sredstva. Kako je, izveštaj kaže, bilo reči i o „tekućim problemima” koje crkve i prateći verski objekti imaju sa gradskim javnim preduzećima, slutimo da sledi i brisanje dugova za električnu energiju, grejanje i druge komunalne troškove. Ne bi to bio prvi put da lokalna vlast poklanja SPC ono zbog čega običnim građanima pleni imovinu i isteruje ih na ulice, ali nas užasava saznanje da svakako nije ni poslednji put.
To je, da podsetimo, isti onaj grad Beograd u kom su trudnice i porodilje ostale bez svojih ionako mizernih dodataka i onaj isti grad Beograd u kome su korisnici socijalnih davanja dovedeni na ivicu samoubistva ili laganog umiranja od gladi. O tome u kakvom su stanju škole, biblioteke, muzeji, pozorišta i bolnice, ili pak o tome koliko javnih toaleta (ne) postoji u Beogradu, bolje da i ne počinjemo. I dok će se penzioneri polagano vratiti „pecanju” golubova po parkovima, kao pre dvadesetak godina, SPC dobija poklone i nastavlja sa zidanjem svojih spomenika bahatosti, neukusa i kiča.
No, kako jedno zlo obično ne ide samo, gospodin Vesić je rešio da ne samo SPC pokloni novac neophodan socijalno ugroženima, već da im i omogući da što direktnije utiču na usmeravanje mladih ljudi ka dogmatizmu, neznanju i necivilizovanosti, tim karakterističnim odlikama ove organizacije. Naime, gradski menadžer Vesić je zamolio gospodina Gavrilovića da SPC odredi predstavnika u Upravni odbor Fondacije za mlade talente Grada Beograda. Razlog je, saopštava Vesić, to što je želja grada da Upravni odbor Fondacije čine ugledne javne ličnosti, profesori i ljudi koji imaju moralni i stručni integritet.
Ostaje doduše nejasno na koji način je moguće imati u isto vreme u Fondaciji i ugledne javne ličnosti, profesore i ljude koji imaju moralni i stručni integritet, zajedno sa predstavnikom SPC, organizacije koja krši sva moralna načela, a što se stručnosti tiče, osim stručnosti u manipulisanju emotivno nestabilnim osobama, drugih znanja nemaju. Međutim, kada se setimo da je do nedavno na čelu Republičke radiodifuzne agencije sedeo sveštenik koji sa medijima ima stručne veze taman koliko i obućar sa neurohirurgijom, stvari postaju jasnije.
Ipak, koliko god da su stvari jasne, to nikako ne znači da su u redu.
Zato, po ko zna koji put, apelujemo na državne i organe lokalne samouprave, da se upodobe Ustavu Republike Srbije i prestanu da tetoše prenaduvanu pijavicu, oličenu u SPC. Privilegovana, bogata i nadmena crkva, nije ono što je prioritet društva u kom je siromaštvo postalo norma, a beda pravilo. Poklanjanje ničim zasluženih sredstva crkvi koju ne pogađa ni krađa milion evra iz kasice-prasice, odraz je užasavajućeg nedostatka obzira prema onima koji su zaista ugroženi. Stavljanje neobrazovanih i nestručnih sveštenika na mesto odlučivanja o mladim talentima, uvreda je upravo za te mlade talente, njihov trud, rad i znanje. Postavljanje ljudi iz „lako ćemo” i „hleba bez motike” organizacije na poziciju autoriteta, daje katastrofalnu sliku o tome šta su prioriteti i dometi celog društva.
Saberite se dok je još vreme. Sat može ići na silu unazad samo donekle, a da mu mehanizam trajno ne strada. A onda je prekasno i celo društvo će skliznuti u tamnu jamu pune zaostalosti, praćeno pojanjem crkvenog hora.
