Irinej je došao u Vojsku Srbije, šta se nakon toga desilo će Vas ZAPANJITI…

Povodom: “Srpski vojnici dobili donaciju Svetog pisma i molitvenik” (Tanjug)

U teškim, oskudnim vremenima, kažu ljudi, svaka je pomoć dobrodošla. Tom se logikom, sve su prilike, vodila i Vojska Srbije, kada je prihvatila donaciju, odnosno poklon nevladine organizacije Biblijsko društvo Srbije, u vidu 4’000 primeraka Novog zaveta i 4’000 pravoslavnih molitvenika.

U krizi, svako pomaže onako kako najbolje može. Biblijsko društvo Srbije, na čijem čelu je Živko Trifunović, u krugovima nevladinih organizacija Srpska pravoslavna crkva (SPC) i Biblijsko društvo Srbije poznat i kao episkop šabački Lavrentije, tako je smoglo snage i materijalnog, da ne kažemo novčanog napora, da Vojsci Srbije pokloni upravo ono što je jednoj oružanoj sili i najpotrebnije – zbirku neusaglašenih bajki (onaj mekši, pitomiji, da ne kažemo softcore deo cele zbirke) i ubojiti molitvenik kao priručno sredstvo napada i odbrane.

No, nemamo mi ništa protiv toga da nevladine organizacije, pa čak i one koje protivno Ustavu godišnje iz budžeta prihoduju više miliona evra, doniraju bilo kome bilo šta. Naprosto, imaju na to pravo. Ono protiv čega štošta imamo je to što državne službe i organi, u ovom slučaju vojska, prihvataju ovako besmislene poklone. Umesto da se uljudno zahvale i preporuče Biblijskom društvu Srbije da Nove zavete i molitvenike proslede hramovima SPC, koji niču kao pečurke posle kiše po Srbiji, iz vojske, odnosno Ministarstva odbrane, stiže bogobojažljiva zahvalnost.

Nije, dabome, slučajno to što su uručenju donacije prisustvovali i Miroslav Gavrilović, u krugovima SPC poznat i kao patrijarh Irinej, i ministar vojni, Bratislav “Telepronter” Gašić. Gospodin Gavrilović, odeven po poslednjoj maskirnoj čarobnjačkoj modi, koja bi postidela i Merlina i Aspiriniksa lično, naglasio je da je donacijom srpska vojska „vraćena k sebi, odnosno našoj kulturi i istoriji, važnom faktoru u našem životu, koji nas je motivisao, hrabrio, davao viši smisao našem položaju da branimo svetinje”.

Ostaje pomalo nejasno to na koji način su spisi sa Bliskog istoka, nastali negde u I i II stoleću, deo srpske kulture i istorije, ali je verovatno da se to može podvesti pod ono da su čudni putevi božji a isparenja tamjana tako opojna.

Egzaltiran testosteronskim nabojem, uobičajenim za vojne prilike, ocenio je i da „bi bilo dobro kada bi ova knjiga dospela u ruke svakog našeg oficira i vojnika. Tu ima šta da se nauči, ono opšteljudsko i čovečansko, najhumanije, i da to bude temelj i osnov našeg života, postupanja i gledanja na sveti život”.

Kada se ustanovi da je u pitanju knjiga koja baštini robovlasništvo, pokoravanje apstraktnim silama i mržnju prema ovozemaljskom životu, zarad iluzije o nekakvom zagrobnom, ostajemo zbunjeni i zgroženi ovom željom. Osvrtom na jevanđelje po Jovanu, zbirki psihotičnih, histeričnih i somnambulnih vizija, ostajemo zaprepašćeni time što neko želi da te ludosti i psihodelije predstavi kao temelj posmatranja života.

No, u opisu je posla činovnika NVO SPC da prodaju maglu. Nas brine to što se ministar vojni biranim rečima obratio donatorima, rekavši da postoji istorijska i tradicionalna veza u izgradnji moderne srpske države i njene vojske, ali da ni jedno ni drugo ne mogu bez vere. Nije nam naročito jasno kako se to država, posebno ona nominalno sekularna, izgrađuje samo na verovanju, a vojska na njemu obučava i osnažuje, ali je ministar i to objasnio.

Kaže da je vera u boga ono što nas spaja. Nije, doduše, objasnio koje to „nas” i kog to boga od njih oko 100’000, kada u vojsci i dalje, valjda, službuju pripadnici više naroda i više konfesija, čak možda i po koji ateista. Ukoliko se to promenilo, pa je vojska postala samo srpsko-pravoslavna, red bi bio da se o tome javnost obavesti.

Nije ministar samo na tome stao. Kao poznati pobornik obrazovanja, primetio je da su pripadnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije nebrojeno puta pokazali da žele da uče i da ih nije stid kada nešto i ne znaju, te dodao, „Potrudićemo se, naučićemo, a to možemo, pored ostalog, i iz ovih svetih knjiga”. Šta mogu pripadnici Ministarstva i oružanih snaga da nauče iz Novog zaveta i molitvernika, nije precizirao, ali bićemo slobodni da pretpostavimo da je to sledeća, za vojsku očigledno izuzetno bitna lekcija:

„A ja vam kažem da se ne protivite zlu, nego ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi;”
(Matej, 5:39)

Neko naivan bi pomislio da je za obrazovanje korisnije vojsci obezbediti udžbenike matematike, fizike, biologije, pa zašto ne, čak i logike i filozofije, ali taj neko nije svestan sveobuhvatnosti znanja i spoznaje ministra, koji amalgamira nerazdvojivo nabeđene vrednosti, konstrukcijom da „Odbrana kulturnih vrednosti nije moguća bez poznavanja naconalnih i duhovnih vrednosti i zato smo danas ovde objedinjeni i ujedinjeni pred najvećom i najbogatijom riznicom jedne knjige – Svetim pismom”.

Da se sklone Andrić, Selimović, Crnjanski, da se ne javljaju Dostojevski, Tolstoj, Puškin, da ne prozbore delima nikada Hemingvej, Bukovski, Selindžer. Zna valjda ministar, šta je najveće, najbogatije svetsko delo, ono u kom se četiri jevanđelja nikako ne mogu usaglasiti oko bitnih dešavanja i ono koje vas poziva da mrzite svoje roditelje, dok strogo naučno, objašnjava kako se podiže iz mrtvih.

Da nije tragično, bilo bi samo smešno. Ovako, na tužan način se urušava ugled jedne od retkih institucija koje i u ovim smutnim vremenima mogu ostati stabilne. Ovim besmislenim potezima, unižava se vojska i svi njeni članovi, svođenjem na puke marionete jedne besmislene religije.

I ne, nije tome kriva NVO SPC. Tome je kriva država, koja negativnom selekcijom i partokratskim delanjem, dovodi mediokritete poput ministra vojnog Gašića i njegovih kolega po neznanju, na pozicije moći i odlučivanja. Država je kriva što ovi baštinici neznanja, sujeverja i primitivizma, svoju ništavnost postavljaju kao standard kvaliteta i što celo društvo zakopavaju duboko, preko grla, u kaljugu nazadnjaštva.

“Vera u boga je ono što nas teleprontuje”