Udruženje “Ateisti Srbije” najoštrije protestuje protiv stalnih, agresivnih i štetnih pritisaka Srpske pravoslavne crkve (SPC) na pregovarački tim Republike Srbije u dijalogu sa vlastima Kosova.
Ti pritisci nisu ništa novo, postoje u većoj ili manjoj meri već punih 14 godina, ali su danas, kada je napokon došlo do direktnih pregovora koji će u značajnoj meri opredeliti sudbinu celog regiona, samo maligni pokušaji da se čitavo društvo još jednom gurne u izolaciju, sukobe i moguće ratove.
U najnovijem saopštenju SPC, koje potpisuje čelnik, odnosno patrijarh, ove verske zajednice, Miroslav Gavrilović (alijas “Irinej”), na videlo izbija u svom najkoncentrovanijem obliku sva štetnost i malicioznost ove anahrone organizacije.
Već na samom početku, gospodin Gavrilović se poziva na tako često korišćenu frazu o sudbonosonom trenutku za Srbiju i srpstvo, pokušavajući tako još jednom da mobiliše javnost ka promašenim ciljevima nacionalističke i šovinističke politike, koju verska zajednica koju predvodi sprovodi već stolećima, a samo u savremenom dobu, bezmalo 25 godina na prostoru bivše Jugoslavije.
Gospodin Gavrilović se obraća predstavnicima najviše državne vlasti, kako sam kaže, očinski i bratski, čineći čitav apel dodatno devijantnim. Kako drugačije objasniti situaciju da vam je neko u isti mah i otac i brat, osim protivprirodnim bludom, kakav po našem mišljenju prisan odnos crkve i države zaista i predstavlja,
Tu je i licemerno i surevnjivo pozivanje na određenu “pravoslavnu hrišćansku savest”, ali i na rodoljublje i državničku odgovornost.
Ukoliko gospodin Gavrilović nije upućen, želeli bismo da mu pojasnimo da hrišćanska savest kao takva ne postoji, a i da je ima, svakako je beznačajnija od elementarne ljudske savesti, kao neophodne karakteristike svih razumnih, odgovornih ljudskih bića. Hrišćanska, pa još i pravoslavna savest, nepogrešivo budi sećanja na sukobe u bivšoj Jugoslaviji, gde se zarad baš takve podele među ljudima, ubijalo, kralo, uništavalo sve što ne odgovara takvim tragičnim stereotipijama.
Rodoljublje i državnička odgovornost se ogledaju ne u besmislenom, tvrdoglavom inatu, već u iznalaženju najboljeg mogućeg rešenja za državu i građane koje državni čelnici predstavljaju, bez obzira na njihovu nacionalnu ili versku pripadnost ili nepripadnost.
Patetisanje gospodina Gavrilovića, mahanjem nacionalnom mitologijom pred očima javnosti, oprobani je recept skretanja pogleda sa stvarnosti i guranja ideje žrtvovanja u prvi plan, a sve zarad nekakvih apstraktnih, viših i “višnjih” ciljeva. Pozivanje na kneza Lazara i njegovo žrtvovanje, koje je u svetlu istorijskih činjenica bilo puki promašaj i uzaludni gubitak života, ili pak pozivanje na teskobu srpske pregovaračke pozicije u Rambujeu 1999. godine, samo su tragični pokazatelj izmeštenog pogleda na stvarnost gospodina Gavrilovića, ali i cele verske zajednice kojom rukovodi. Besmisleno žrtvovanje i odbijanje mogućnosti dogovora, znak su političke nezrelosti, nedostatka vizije i egoistične slike o sopstvenoj veličini.
Niti je Lazareva žrtva spasila Srbiju od Turaka, niti je inaćenje srpskih političara u Rambujeu spasilo Srbiju bombardovanja i posledničnog suštinskog gubitka teritorije Kosova i Metohije.
Gospodin Gavrilović nadalje, manirom kakvog ironičnog stend-ap komičara, pokušava da ubedi svoje sagovornike da je SPC zapravo privržena procesima ujedinjavanja, te da je ona ekskluzivni izumitelj ideje jedinstva ljudi. Doduše, napominje iskreno i da misli na nekakvo “jedinstvo u Hristu”, aludirajući verovatno na to da je SPC za jedinstvo naroda i država, ali pod jednim jednostavnim i skromnim uslovom, da ti narodi i države prihvate anahrona učenja SPC kao svoje dogme. Da nije po našu stvarnost tužno, zaista bi bilo samo smešno.
Osećamo potrebu da gospodinu Gavriloviću i verskoj zajednici koju predstavlja pojasnimo neke istorijske činjenice, a na njegovu tvrdnju da se sada od Srbije ultimativno traži faktičko odricanje od Kosova i Metohije, od izvorišta našega crkvenog, narodnog i državnog bića, i prepuštanje tamošnjeg ostatka srpskog naroda vlasti onih koji su prethodno njegov veći deo ili
pobili ili prognali, u zamenu za maglovitu i neizvesnu mogućnost dobijanja famoznog – samo za Srbiju uslovnog – “datuma za početak pregovorâ”, pregovorâ čije trajanje i ishod niko živ ne može predvideti.
Pre svega, Savezna Republika Jugoslavija, država prethodnica Republike Srbije, izgubila je krajnje nepotrebni rat protiv nadmoćnijih snaga NATO pakta, nakon čega je Kumanovskim sporazumom i suštinski predala kontrolu nad Kosovom i Metohijom snagama međunarodne zajednice i lokalnom življu.
Nadalje, Kosovo i Metohija nisu izvorište ni crkvenog ni narodnog ni državnog bića Srba kao naroda. Srpska država je nastala na prostoru koji grubo obuhvata današnju Bosnu i delove zapadne Srbije, negde u IX stoleću. Srbi su u toj i takvoj državi počeli da primaju hrišćanstvo, uz silne muke i otpor stanovništva, privrženog svojoj izvornoj, slovenskoj veri i mitologiji. Nasilno pokrštavanje je dovršeno tek krajem XII stoleća, nakon duga i naporna tri veka pokrštavanja, i uz kompromise koji su hrišćanska verovanja današnjih Srba učinili posebim i egzotičnim, upravo zbog zadržavanja nekih mnogobožačkih običaja, od kojih je najznačajniji upravo onaj najveći srpski praznik – porodična slava.
Činjenica da je prisilno pokrštavanje dovršeno u vreme Stefana Nemanje i njegovog sina Rastka, u vremenu u kom su granice srpske države prvi put obuhvatili i Kosovo, očigledno su nulta tačka od koje gospodin Gavrilović i njegovi saradnici računaju vreme, amputirajući čitavom narodu sopstvenu istoriju, poreklo i državnost.
Dakle, umesto stalnog, bezmalo vekovnog “spinovanja” stvarnosti, zahtevamo od gospodina Gavrilovića da prestane da u javnost iznosi neistine i da se okane izmaštanog pogleda na stvarnost, te okrene zbilji i problemima koji mogu i moraju biti rešavani ozbiljno i odgovorno, uz pomoć čitavog društva.
Zahtevamo da se prestane sa izmišljotinama i logičkim greškama, poput pozivanja na tragove hiljaduipogodišnjeg prisustva Srba na Kosovu, kao osnove za vlasništvo nad tom teritorijom, ali i životima ljudi koji tu obitavaju. Da je takav rezon ispravan, niko ne bi imao prava da se pobuni nad zahtevima pojedinih Mađara da im se vrati Vojvodina, pojedinih Bugara da im se pripoji Makedonija ili pojedinih Italijana da Dalmacija ponovo bude njihova. Kroz istoriju, mnogo ljudi je živelo na teritoriji Kosova, vlast se menjala, demografska slika takođe, pa je pozivanje na prošlost, i to 1500 godina udaljenu od sadašnjosti, samo još jedan patetičan pokušaj udaranja u “tanke žice” nacionalizma.
Gospodin Gavrilović, kao svakako i političari i narod u Srbiji, moraju napokon da shvate da ne postoji nikakva obaveza Srbije da pristupi Evropskoj Uniji (EU), niti nas ta organizacija moli da joj se pridružimo. Na nama je da procenimo imamo li interes da se uključimo u zajednicu naroda i država koja omogućava veće ekonomsko i političko jedinstvo, bez obaveze da se odreknemo svog nacionalnog i eventualno verskog identiteta. Zato obećanja EU i ne postoje. Postoji solidarnost, razumevanje i odlučnost, kao na primeru Grčke, koju upravo ta EU spasava od same grčke neodgovorne ekonomske politike, ili na primeru Kipra, gde osim pomoći EU, postoji i pomoć crkve, koja se zarad spasavanja države odriče svoje imovine, što je u Srbiji izgleda ideja na nivou naučne fantastike.
Sa strane EU postoji samo potreba da se žarišta ugase i da se život nastavi. Život, koji u Srbiji teče nekakvim bizarnim, često uzvodnim tokovima već više od dve decenije.
Odgovornost gospodina Gavrilovića je zato velika, upravo, kako sam navodi, sudbonosna, ako se zna da je verski predvodnik čak 85% građana ove države, tj. svih onih koji su se na popisu izjasnili da su vernici SPC. To je značajno više od podrške koju su zajedno dobili političari kojima se obraća, te je stoga i njegova odgovornost srazmerno veća. Zato je i obavezan da se ponaša odgovorno i ozbiljno, umesto da državu i narod gura u nove sukobe, nesreće i ratove.
Zato i nije uputno da se on kritički postavlja prema pregovorima koji se vode pod okriljem EU, pozivajući se na nekakvu idealizovanu “dobru staru Evropu”. Ne živi se u prošlosti, gospodine Gavriloviću, niti je prošlost idealna na način na koji Vi i vaša verska zajednica selektivno želite da verujete. Ta Vaša “dobra stara Evropa” je i Evropa ratova Engleske i Francuske, Fransuske i Nemačke, dva svetska rata, bezbrojnih kriza, nejedinstva i verskih ratova. Koliko je to Evropa Mikelanđela, Leonarda, Njutna, Pikasa, Crnjanskog, Andrića i Isidore Sekulić, toliko je to i Evropa Torkvemade, Musolinija, Hitlera, Nedića, Ljotića ili Staljina.
Zato i treba ceniti mir koji ostatak Evrope ima već bezmalo 70 godina, a čiji razlog je upravo u međusobnom razumevanju, toleranciji, poštovanju različitosti i istinskom jedinstvu ciljeva i vizija, svemu onome što verska zajednica gospodina Gavrilovića, kao i ostale verske zajednice kroz istoriju ne umeju i ne žele da ostvare.
Ne može se izgubiti ono što i nemate. Kosovo je lošom politikom, politikom agresije, nerazumevanja, netolerancije, podsticanja različitosti i segregacije, prestalo da bude suštinski deo Srbije pre gotovo 14 godina. Što pre prihvatimo realnost u kojoj živimo, i prilagodimo joj se na način koji će doneti najmanje loših, a najviše dobrih posledica za preostale Srbe na Kosovu, ali i za sve stanovnike Srbije i za čitav naš region, to će biti bolje za sve nas.
Preskočićemo ovaj put da detaljnije komentarišemo gotovo sarkastičnu tvrdnju da arhijereji SPC predstavljaju stav svih vernika te verske zajednice, u situaciji gde ni sami čelnici SPC nisu među sobom jedinstveni. To je možda samo deo one tragične slike o crkvi pretvorenoj u preduzeće, u kome svako želi deo profita, ali je čak i tako neprikladno kao generalizacija o jedinstvenoj crkvi i jedinstvenim vernicima.
Ipak, da ne bude da samo želimo da kritikujemo, uočavamo na samom kraju ovog pisma tračak nade u razumniji pristup. Naime, pri kraju, gospodin Gavrilović kaže da kada su pred nama dva zla, manje zlo je najbolje rešenje. Sa tim se apsolutno slažemo, te preporučujemo državnoj delegaciji na pregovorima sa vlastima Kosova da izaberu manje zlo na pregovorima, a to je svakako kompromis koji će sprečiti izolaciju Srbije, dalje konfrontacije u regionu i dodatno otežavanje položaja preostalih nealbanaca na Kosovu.
Možda je i gospodin Gavrilović na to mislio, ko zna?
Objasniće nam, nadamo se Mirko Bulović, portparol SPC, ako potvrdi da je ovo zaista pismo patrijarha.
