Ministarstvo božanske pravde

Povodom: Uprava za saradnju s crkvama i verskim zajednicama

Ministarstvo pravde u direktnom sukobu sa Ustavom Srbije.

Smatra se civilizacijskom tekovinom to da je država servis građana, u većoj ili manjoj meri. Drugačije rečeno, država treba da se pobrine da svojim građanima obezbedi maksimalni mogući kvalitet života, za šta građani državu pomažu pre svega svojim porezom. Najjednostavnije rečeno, državni službenici su u službi građana, koji ih svojim porezom plaćaju i prema kojima su obavezni.

U zapadnoj civilizaciji, ova jednostavna pravila se u značajnoj meri poštuju i čine jedan od temelja savremenih država. U Srbiji, pravila igre su gotovo neizostavno drugačija, na štetu građana.

Brojnost i stepen kršenja Ustava Republike Srbije, naročito njegovog člana 11., odavno je prevazišao nivo neprijatnog incidenta. U Srbiji je kršenje Ustava, od strane same države, postalo pravilo. Dodatno ironičnu nijansu tome, daje uvid u pravila i propise koji važe u Ministarstvu pravde, krovnom državnom organu nadležnom da obezbedi pravo i pravdu za sve građane zajedničke države. Umesto da su crkva i država odvojene, vidimo sa sajta ovog Ministarstva da država direktno pomaže crkvama (jednoj naročito) da obezbede određene privilegije i da se isprepliću sa državnim poslovima.

Izvesna Uprava za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama, organ koji po jednostavnim uzusima zdravog razuma i elementarne dravne sekularnosti ne bi smeo da postoji, prema opisu na sajtu, vrši stručne poslove koji se odnose na niz pojedinosti te neprirodne i anahrone saradnje. Izdvajamo samo neke.

“saradnju države sa crkvama i verskim zajednicama i unapređenje njihovog položaja u društvu;”

– Pitamo se sa pravom, ali ne i bez revoltiranosti, zašto bi država bila obavezna da unapređuje položaj verskih zajednica u društvu? Verske zajednice su Ustavno odvojene od države, a njihov položaj u društvu treba da zavisi od njih samih, a ne od privilegija koje bi im država dala. Položaj verskih zajednica bi morao biti samo onakav kakvim ga čini delanje tih istih zajednica, umesto da ga ovakvim, feudalnim aktom dostojnim darivanja crkava u XII stoleću, država poboljšava.

“afirmisanje verskih osnova i sadržaja srpskog nacionalnog identiteta;”

– Afirmisanje, tj. po svojoj suštini nametanje verskih osnova je potpuno suprotno i Ustavu i civilizacijskim tekovinama. Pošto se spominje srpski nacionalni identitet, jasno je da se misli na afirmisanje stavova Srpske pravoslavne crkve (SPC). A kako to “afirmisanje” ima da čini držabni organ, nadležan za pravni poredak države, jasno je da je u pitanju brutalni diktat i pretvaranje delatnosti ovog ministarstva u servis SPC.

“poklonička putovanja, hodočašće i druge oblike verskog turizma;”

– Ministarstvo pravde se bavi verskim turizmom? U nekim drugim okolnostima, ovo bi bila informacija dostojna kakvog humorističkog, zabavnog portala. Međutim, kako je u pitanju zvanična delatnost Uprave koja deluje u okviru Ministarstva pravde, za ovakav pijačarski i tezgaroški način poslovanja, postoji samo jedna adekvatna reč – Skandal.

“saradnju države sa eparhijama Srpske pravoslavne crkve u inostranstvu;”

– Zbog čega bi država sarađivala sa verskim teritorijalnim jedinicama, u državi u kojoj su crkva i država razdvojene, tj. u državi u kojoj niti crkva treba da se meša u upravljanje državom, niti država u upravljanje crkvom. I napokon, zbog čega bi država sarađivala sa eparhijama samo jedne verske zajednice? Šta je sledeće, osnivanje Uprave za saradnju sa državom, od strane SPC, koja će se baviti teritorijalnim ustrojstvom države? Katastrofalno.

“razvoj i afirmisanje vrednosti religijske kulture;”

– Izuzimajući čak i samu neodređenost pojma “religijske kulture” jasno je da je uticaj države na razvoj i naročito na promociju te vrste kulture, potpuno protivustavan i u civiluzacijskom smisli poražavajući. Znajući iskustveno to na koji način se SPC odnosi prema društvu u celini i sa kojom bahatom silinom insistira na svom nakaradnom pogledu na svet, stvarnost i činjenice, jasno je da je ova odluka čist atak na razum, racionalnost i tekovine sekularnog društva. Kako je SPC deo bizarno razuđene hrišćanske zavađene porodice crkava, koje tanane tačke dodira nalaze u zajedničkim svetim spisima, izražavamo zabrinutost da zakonodavac kao vrednosti religijske kulture ne prepozna i Levitske zakone, zbirku čudovišnih propisa iz hrišćanskog svetog spisa, Starog Zaveta.

“podršku razvoju verskog obrazovanja i pomoć pri uključivanju u sistem obrazovanja;”

– Država sa stotinama hiljada funkcionalno, ako ne i suštinski nepismenih, nema razloga da se bavi nasilnim nametanjem veronauke u školski sistem, nominalno sekularne države. Naravno, osim ukoliko toj i takvoj državi ne odgovara upravo povećanje broja suštinski neobrazovanih i za kritičko razmišljanje nesposobnih građana. Svima nam je poznato da je neobrazovanima i neukima lakše manipulisati, čemu je upravo crkva flagrantni primer.

“pružanje podrške i pomoći pri sakralnom graditeljstvu i zaštiti crkvenog kulturnog nasleđa;”

– Umesto da se grade škole, biblioteke, domovi zdravlja i vrtići, dakle ono što zaista koristi društvu, Ministarstvo pravde se bavi podrškom i pružanjem pomoći u gradnji crkava? Ponovo moramo reći da je u pitanju katastrofalna odluka nadležnog Ministarstva. Verske zajednice, već oslobođene poreza i već privilegovane na mnogo za ostale građane ponižavajućih načina, dobijaju još i pomoć MInistarstva pravde za izgradnbju svojih bogomolja? Dok broj beskućnika, gladnih i poniženih raste, bogatstvo crkava se uz državnu pomoć, latifundijski i metohijski uvećava.

“pružanje pomoći u zaštiti pravnog i društvenog položaja crkava i verskih zajednica, ostvarivanju njihovih zakonom utvrđenih prava, uređivanju i poboljšanju socijalno-materijalnog položaja nosilaca vere (sveštenomonaštvo, verski službenici, đaci i studenti verskih škola).”

– Ministarstvo pravde bi moralo biti obavezno da se bavi zaštitom svih građana pred zakonima i u okviru zakona Srbije. Zašto se Ministarstvo ne bavi poboljšanjem položaja ugroženih grupacija građana, a to je danas nažalost većina građana Srbije, nego radi na uvećanju privilegija ionako privilegovanog sloja ljudi, oslobođenih onog najelementarnijeg načina pomoći celom društvu, plaćanja poreza? Da li je moguće da nadležni ne vide svu nemoralnost i svu čudovišnost težnje da se jednom sloju stanovništva poboljšava materijalni položaj, samo na osnovu toga što su službenici ionako privilegovanih verskih zajednica? Da li je zaista moguće da nisu svesni aparthejda koji stvaraju u siromaštvom i beznađem izgriženom društvu. Ili su svesni, a to čine namerno. Ako je to slučaj, onda su mnogo više od saučesnika u uništavanju svega ostalog u društvu, osim njegovih najnazadnijih i najneproduktivnijih delova. Dok samo SPC, godišnje prihoduje preko 140 miliona evra na razne načine, država preko Ministarstva pravde, radi na tome da im omogući još veće bogaćenje. Dok službenici crkava zavetovanih na skromnost, siromaštvo i pomaganje bližnjima postaju sve bahatije bogati, država ih, manirom Superhika, nagrađuje za tu bahatost.

Užasnutost, zgađenost i revoltiranost, osećanja su koja smo odavno prevazišli, u susretu sa neverovatnim, nemerljivim brojem i količinom kršenja delova Ustava Srbije koji se bave pitanjima sekularnosti. Nadmeni osećaj nadmoći koji SPC demonstrira u svim javnim nastupima u Srbiji, nešto je na šta smo se navikli, svesni toga da oni rade samo ono, što im je direktno omogućila država. Država, koja je obećala svojim samim ustrojstvom i nastankom, ako već ne Ustavom, da će biti dom i zaštitnik svih nas, a ne pokrovitelj i baštinik aparthejda i feudalnih pravila. Dok svet ide napred, Srbija kaska. Kaska, dok ne zastane i ne ostane skamenjena u primitivizmu promovisanom i afirmisanom kao delu kulture i lažnog identiteta.

Kada se za pravdu kaže da je slepa, misli se na to da ona vaga ne gledajući na to ko su tužitelji i tuženi. U Srbiji, pravda ne da nije slepa, nego gleda očima verski ostrašćene osobe.

Zaustavite nepravdu, dok crkva ne preuzme u potpunosti ulogu državne vlasti i vrati nas u doba šamana, vračeva i ritualnih žrtvovanja nepodobnih.