Mizogino sveto trojstvo

Izvor: B92 “Episkop bački Irinej: Mihajlovićeva podržala Hertu Miler”
Izvor: Skeptic’s Annotated Bible “Misogyny and Insults to Women”
Izvor: Blog “Ne trebaju nam bogovi”

Udruženje „Ateisti Srbije”, jedino udruženje ateista u Srbiji i jedino udruženje koje se aktivno bori protiv klerikalizacije društva i unižavanja sekularnosti u njemu, ukazuje na treći na redu napad na žene koji u samo dve sedmice sprovode najviši čelnici Srpske pravoslavne crkve (SPC).

Prvo je Risto Radović, poznat i kao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, sredinom meseca izrekao niz uvreda na račun Srpkinja, nazvavši ih čedomorkama koje svake godine pobiju u svojim utrobama više dece od Hitlera, Musolinija, Broza i vlasti na Kosovu. Potom je Miroslav Gavrilović, poznat i kao patrijarh Irinej, trenutni šef ove komercijalno-političke organizacije, izjavio da su Srpkinje dužne da rađaju. Napokon, oglasio se i treći deo ovog trilinga mizoginije, Mirko Bulović, u javnosti poznat i kao episkop bački Irinej.

Buloviću je u deo zapao napad na jedinu predstavnicu aktuelne vlasti koja se usprotivila ovim neprekidnim atacima SPC na žene, njihove reproduktivne organe i ljudska prava, potpredsednicu vlade Zoranu Mihajlović. Bulović je tako, uobičajenim spinom ovog redovnog autora najbizarnijih i najagresivnijih saopštenja SPC, optužio gospođu MIhajlović da se zalaže za istrebljenje Srba i za pripisivanje sve ratne krivice devedesetih, samo na Srbe.

Izlišno je i govoriti da ona ni na jedan način nije iskazala privrženost takvom stavu.

Potom se Bulović vratio osnovnoj delatnosti sveštenstva – bajanju i vračanju. Iako oni to rade uglavnom iz lukrativnih razloga, da bi naivnima uzimali novac za svoje bajalice, molitve i kletve, Bulović je odlučio da na nakazan način nakalemi svoj dogmatizam, na uobičajeno mešanje u politiku i napokon na nešto za šta je apsolutno neobrazovan, psihologiju. Tako je preporučio da gospođa Mihajlović potraži pomoć duhovnika (razume se, za odgovarajuću nadoknadu, jer Sveti Duh najbolje deluje uz šuškanje novčanica), zatim političara, kao logičnog svetovnog pandana „duhovnom” šarlatanu. Napokon, Bulović čistom projekcijom prelazi na polje psihologije, te preporučuje gospođi Mihajlović savetovanje sa psihologom. Čak i da ne spominjemo Frojdove opaske o posvećenosti religiji kao izvesnoj psihozi, ironija naprosto buja iz toga da visoki čelnik dogmatske interesne zajednice zasnovane na obmani, bilo kome preporučuje psihološko savetovanje.

Kao da ovo nije dovoljno, Bulović rešava da svoj ionako nepostojeći kredibilitet u stvarima ozbiljnijim od pričanja loših bajki iz Bronzanog doba, dodatno sahrani i opoje, prčkanjem po logici. Tako on, sa subjektivnim osećajem „stručnosti”, zaključuje da je gospođa Mihajlović otuđena od crkve svojih predaka, te da zato nema pravo da komentariše SPC. Logički salto mortale Bulovića, manjkav je u mnogo čemu. Ne samo što preci ne počinju od prisilnog pokrštavanja Slovena, koje je u slučaju Srba trajalo četiri krvava stoleća, već pripadnost nekoj zajednici nikako nije preduslov za kritiku iste. Da je to tako, niko sem klerofašista ne bi smeo da kritikuje klerofašiste i niko sem pedofila ne bi smeo da kritikuje izvesne visoke sveštenike SPC.

Za kraj svog histeričnog napada na gospođu Mihajlović i posredno na sve žene koje odbijaju da im se SPC meša u reproduktivne organe, ostrašćeni, rekli bismo i frustrirani Bulović ostavlja u nekim okolnostima samo zacenjujuće smešnu, a sada tek nakaradnu i ironičnu floskulu. Tako on ističe da ljudska i posebno ženska prava, počivaju u hrišćanskoj etici.

Bilo bi nam potrebno mnogo mesta, cela jedna knjiga za detaljno nabrajanje blizu četiri stotine eksplicitnih mizoginih citata iz Starog i Novog Zaveta. Zato to nećemo ni uraditi u ovom saopštenju. Navešćemo samo to da od samog početka Svetog Pisma, pa do apostolskih poslanica, prolazi nit mržnje prema ženama, ponižavanja žena, tretiranja žena kao predmeta i imovine i krivljenja žena za sve nesreće koje čovečanstvo doživljava. Od „praroditeljskog greha” i predstavljanja Eve kao grešnice, preko postavljanja muškarca kao vlasti i često vlasnika žene, kao i nazivanja žena bludnicama, kurvama i nesposobnima za rasuđivanje u Starom Zavetu, sve do brutalnih mizoginih istupa apostola Pavla u Novom Zavetu, traje neprekidna nit ponižavanja žena i postavljanja na mesto potčinjenosti muškarcu. Sve i da ne analiziramo osnovno dogmatsko štivo samog Bulovića, mogao bi da se priseti mizoginih istupa prethodnog patrijarha, Gojka Stojčevića, poznatog i kao Pavle. Njegove izjave o ženama, gde ističemo onu da žena ima biti pokorna muškarcu, čak i ako je on maltretira, a zarad „bračne sreće”, pravi je primer odnosa SPC prema ženama.

Zato i ne čudi i ovo zlostavljanje i pokušaj ponižavanja žena, ne samo gospođe Mihajlović, kome u dvonedeljnom talasu mržnje, pribegavaju najviši čelnici SPC.

Razumemo donekle njihovu frustriranost. Sami su odabrali neprirodan život bez ostvarivanja emotivnih veza i eventualno sticanja porodice. Sami su, sasvim svesno, odabrali privrženost bizarnom, protivprirodnom kultu koji uči da prava sreća dolazi tek nakon smrti, a da je skup ćelija fetusa svesno i razumno ljudsko biće. Sami su odabrali zavet ćutanja pred brutalnim primerima pedofilije i nasilja u sopstvenim redovima. Sami su odabrali život prepun obmana, laži i posvećenosti sticanju materijalnih dobara, sasvim protivno čak i onim pozitivnim učenjima sopstvene verske zajednice.

A etika, elementarni moral i ljudsko dostojanstvo, te evolutivne karakteristike i dostignuća savremenog društva, pritiskaju ih. Um, koji se razvijao po zakonima prirode, u koji su usađeni saosećanje i privtrženost drugim ljudima, pokušava da se bori protiv nazadnih, štetnih i nerazumnih dogmi, dovodeći čak i te majstore indoktrinacije iz vrha SPC, u stanje unutrašnjeg konflikta. Priroda traži svoje, a pošto nisu u stanju da se odupru sopstvenim dogmatskim učenjima, svu ličnu frustraciju, bes i nemoć, projektuju na one ugrožene delove društva, žene, svesni da je uvek lakše iživljavati se na njima.

Nije do njih, ponovićemo i ovaj put. Istina je da bi trebalo da pokažu pristojnost, saosećanje i ljudske vrline, ali je istina i da ne moraju. Šta god ih nagonilo da rade to što rade, bilo da su u pitanju uobičajeni materijalni razlozi, ili samo neadekvatnost ličnosti i lična iskvarenost i prostakluk, mogu biti takvi.

Društvo ne mora i svakako ne sme.

U ime svih majki, sestara, ćerki, baka, tetki, prijateljica i svih žena, ravnopravnih ljudskih bića, zahtevamo da društvo i država osude ovaj talas verbalnog nasilja i mržnje koji se prosipa iz SPC već predugo.

Dosta je, stvarno je dosta. Tamo gde razum ne može uticati na ljude da ne čine zlo i ne narušavaju prava drugih ljudi, imamo zakone. Zakone, da zlo sputamo i da ga podučimo tome da ne može divljati mahnito.

Tebi se obraćamo državo i tebi se obraćamo, samosvesni i razumni narode.

Dignite glas, primenite zakone, okončajte mizoginiju i bahatost SPC.

Ateisti Srbije.
Razum!