Kroz maglu svenarodne brige oko Kosova, tek se na momenat promolila vest da je Srpska pravoslavna crkva (SPC) uputila inicijativu da se na placu nekadašnje Narodne biblioteke Srbije, na Kosančićevom vencu 12, izgradi ni manje ni više nego biblioteka SPC.
Za one koji ne znaju taj uobičajeno tragični deo istorije Srbije i Beograda, na tom mestu je od 1920. godine, pa do bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine bilo zdanje ovog hrama kulture i pismenosti. Prethodno je biblioteka ostala bez svojih prostorija u I Svetskom ratu, pa je za potrebe ove ustanove otkupljena “Kartonaža Milana Vape” na Kosančićevom vencu. Bombardovanje je nanelo nenadoknadivu štetu kulturnom nasleđu Beograda i Srbije, jer je pod bombama i u plamenu nestalo oko 500’000 svezaka, 1424 originalna ćirilična rukopisa i povelje iz perioda 12.-17. stoleća, kartografska i grafička zbirka od oko 1500 primeraka, 4000 naslova časopisa i 1800 naslova novina, čitav niz nikada do kraja proučenih turskih dokumenata o Srbiji, inkunabule (knjige štampane, a ne rukopisane, pre 1501. godine) neprocenjive vrednosti, kompleti starih štampanih knjiga, kao i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulture i istorije Srbije i ostalih jugoslovenskih teritorija. Da bi stvar bila gora, uništeni su i svi inventari i katalozi, pa je prethodni spisak verovatno samo delimičan.Pouzdano se zna da je tek jedan rukopis od brojnih originala sačuvan, pošto je sticajem okolnosti tog dana bio izvan biblioteke. U pitanju je Zbornik srpskih žitija taha-monaha Marka, iz osamdesetih godina 14. veka.
Tokom okupacije, tadašnja vlast u Srbiji je otkupljivala određene stare knjige i izdanja, pokušavajući tako da makar delimično nadoknadi štetu. Nakon rata, biblioteka je ponovo osnovana, ali na drugom mestu, isprva u zgradi nekadašnjeg hotela “Srpska kruna” na kraju Knez Mihailove ulice, na mestu gde je danas Biblioteka grada Beograda, da bi se u sadašnju zgradu, na vračarskom platou, preselila pre 40 godina. Do tada je fundus već bio obogaćen kako otkupljenim izdanjima, tako i bogatim kolekcijama knjiga i rukopisa koje su darovali Milan Rakić, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović, Tihomir Đorđević, Ljubica i Danica Janković, Ljubomir Micić, Ljubica Cuca Sokić i mnogi drugi.
Plac na Kosančićevom vencu ostao je uglavnom prepušten zaboravu. Posle rata, ruševine su raščišćene i nad podrumskim ostacima su postavljeni provizorni objekti. Sedamdesetih godina prošlog stoleća, u toku arheoloških radova iskopane su desetine hiljada ugljenisanih knjiga, među kojima su najznačajniji ostaci tridesetak listova knjige iz 16. i 17. stoleća i oko 200 fragmenata listova rukopisnih knjiga iz perioda od 12. do 16. stoleća. Sve to je predato 1977. godine Narodnoj biblioteci, sada već na novoj lokaciji, dok je u međuvremenu, 1964. godine, Kosančićev venac kao celina proglašen za arheološko nalazište i deo starog Singidunuma, 1971. godine je utvrđen kao prostorno kulturno-istorijska celina, a 1979. godine je proglašen za kulturno dobro od velikog značaja.
Danas su arheološka iskopavanja na ovoj lokaciji u završnoj fazi, koliko god to bio prilično nedefinisan pojam u Srbiji.
http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=812
U međuvremenu, dogodio nam se raspad zajedničke države, formiranje nekih drugih, trećih i četvrtih, a kultura je sve više uzmicala pred galamom, lažnim patriotizmom i sumnjivim nacionalnim ciljevima. Politika je postala prinudno zanimanje svih građana Srbije, a horizontala po kojoj su se donosile bitne odluke za državu i njene građane, često je preletala i preko Kosančićevog venca, čudnom putanjom od Nemanjine pa do Patrijaršije.
Negde na toj putanji i tokom jednog od preleta blagoslovenih ili rukoljubnih poruka na toj sve samo ne sekularnoj relaciji, nekom nepoznatom geniju je sinula ideja da bi na prostoru nekadašnje biblioteke i na mestu današnjeg kulturno-istorijskog spomenika i arheološkog nalazišta, mogla da se podigne biblioteka SPC.
Zapitaćete se verovatno da li je moguće da uz svu imovinu koju je SPC restitucijom dobila sa pravom prvenstva, a i dalje bez obaveze plaćanja poreza, postoji potreba da se gradi posebna biblioteka ove verske zajednice i to ni manje ni više nego baš na ovoj lokaciji. Vi ćete se zapitati, autorima ove inicijative to sa druge strane uopšte nije upitno. Nema naime, ništa logičnije, prema njihovoj logici, nego da se u blizini Saborne crkve i Patrijaršije, zahvati još jedan plac i na njemu lagano uobliči svojevrsni “svetosavski Vatikan”, odnosno potez zaokružen ulicama Kneza Sime Markovića, Kosančićevim vencom i ulicama Pop Lukinom ili možda čak i Fruškogorskom. To što pomenuta oblast čini zaštićenu kulturnu celinu, niti ih se tiče, niti ih, kako se čini, u nameri ometa.
Šta više, grad i država, što ćutke, što kroz izlive patriotske euforije, pozdravljaju ovu inicijativu, žureći da uvećaju ulog time što bi pomenuti plac poklonili crkvi, a ona neka na njemu, uz božiju volju, sagradi tako potrebnu biblioteku. Ukoliko građevinskog materijala pretekne, a nema razloga da sumnjamo da će se i druge državne institucije i preduzeća zdušno uključiti u ovaj projekat za koji ne sme da nema, možda uz biblioteku nikne i koji stan za ubogo sveštenstvo iz Beograda, ili pak neki lokal, tek da se namakne koji dinar za crne dane majčice crkve. Nedavno je Saobraćajni institut CIP darovao 2 miliona dinara u radovima za obnovu vile patrijarha SPC na Dedinju, pa gde da se ne uključe u ovakvo veličanstveno delo?
U opštoj euforiji, možda se i vama, delu običnog, sitnog građanstva, nekako sa strane, gotovo kao gledaocima nekog Linčovog filma, učini i da je zapravo cela Srbija postala svojevrsni cezaropapistički i papocezaristički raj na zemlji, a da ste samo vi, pojedinci, deo nekakvog bizarnog azila slobodne misli, poštenja i pravde. Ko zna, možda ste u pravu… možda smo zajedno zaista u pravu.
Ostaje zanimljivo nama dakako zaludnima i zluradima, kako to da u jeku višegodišnje ekonomske krize, koja Srbiju kao da trese još negde od poslednje decenije XIX stoleća i razmimoilaženja sa Austro-ugarskom, nekome uopšte pada na pamet da placeve bilo kome poklanja. A taj neko je država. I taj bilo ko je crkva, božanski oslobođena poreza i ma kakvog uvida u sopstvene finansije, osim iznimnih slučajeva, poput skorašnjeg nestanka tričave sume od oko milion evra, u raznim stranim, nepatriotskim valutama.
Da, to su ista ona država i crkva, koji već dobrih petnaestak godina igraju stiskavac koji crkva voli da zove “simfonija”, a koji mi budžetski punjači jednostavno zovemo pljačka. U tom plesu, država zaljubljeno gleda u strogi pogled crkve, dok joj ova drži ruke u džepovima i po njima prebira, uhvativši se povremeno ovlaš i za genitalije, tek da ustanovi da je moralni stav države i nacije i dalje biblijski bezgrešan.
To su ista ona država i crkva koji se besomučno dopisuju pismima na koja mi lepimo obavezne doplatne markice, dok od svojih prihoda brižljivo odvajamo novac za gradske, opštinske, seoske i školske slave i za penzije i zdravstvene doprinose vidno osiromašenog sveštenstva.
Kao da sva ona trčkaranja po blagoslov, kao obavezan deo rituala pre, tokom i nakon svih izbora nisu dosta, sada se i kulturno nasleđe svih nas, poklanja onima koji mešetare ljudskim dušama, novcem i umovima, na sasvim bezbožan, besprizoran i nimalo jevanđeoski način.
Možda su i jedni i drugi, i država i crkva, mislili da će nas kosovske magle, aflatoskinski procenti i Miškovićevi milioni iza rešetaka učiniti obamrlim i anesteziranim, ali su se prevarili. Ima nas još možda malo, ali ipak dovoljno svesnih da ne damo da se krade i ruži ono malo nacionalne kulture koja je odolela svemu, makar kao sećanje.
Ne damo komercijalnim spomenicima SPC da prekriju istoriju Beogradam pepeo spaljenih knjiga i temelje hrama kulture koji su fašisti spaljivali a klerofašisti, kao i sve što nije epika i mitomanija, tako prilježno mrzeli.
Ne damo da nam ukradu ono što je naše, mnogo više nego njihovo. Ukrali su kosti jednog Vuka i Dositeja, ali njihove reči, rad i muku na prosvećivanju naroda ne mogu. Ne mogu da ukradu sećanje na to da su baš oni, sveštenici anahrone verske zajednice, koja čak i danas, kaska trinaest dana za ovim trenutkom, a istorijski kasni bar trinaest vekova za slobodom misli, bili najveći protvnici, gotovo dželati opismenjavanja i prosvećivanja.
Dosta je laži, dosta je pljačke, dosta je podvala!
Ostavite Kosančićev venac, izvadite ruke iz naših džepova, okanite se moralisanja iz skupocenih limuzina, mermerom ozidanih vladičanskih dvora i pod teretom zlata, i budite ono što biste morali biti – čuvari duhovnosti, zavetovani na skromnost, čestitost, poštenje.
Pokušajte, možda vam se i primi.
Za sve postoji prvi put.
