Krajem ovog meseca, a nakon izjave čelnika Rimokatoličke crkve, Franje (Horhe Mario Bergoljo), da Bog nije mađioničar, te da su Teorija evolucije i Teorija velikog praska u skladu sa crkvenim učenjima, oglasila se i Srpska pravoslavna crkva (SPC).
Prateći ovaj trend relativizacije nauke i tobožnjeg prihvatanja naučnih činjenica, SPC je takođe, prema rečima sveštenika Nenada Jovanovića, saglasna sa naučnom teorijom o stvaranju svemira.
Sa tom izjavom, primećujemo sa žaljenjem, prestaje međutim svaka nada de će SPC odustati od dogmatizma i prihvatiti naučna saznanja u svojoj punoj veličini.
Naime, gospodin Jovanović, u saglasju sa tvrdnjama rimskog pape, ističe potom da vera i nauka nisu u suprotnosti.
One to ipak jesu.
Vera se zasniva na, kako i sam naziv kaže, verovanju, odnosno dogmama koje se usvajau kao apsoluti, bez ikakve objektivne provere ili potvrde.
Nauka se zasniva na naučnom metodu. Naučni metod je skup tehnika za istraživanje određenih pojava, sticanje novih znanja ili pak unapređenje i dopunjavanje prethodno stečenih znanja. Istraživanje se zasniva na empirijskim i merljivim dokazima, koji moraju biti u skladu sa specifičnim principima rezonovanja i prirodnim zakonima. Najkraće uzevši, naučni metod je sve ono što su naučnici radili od XVII stoleća naovamo, kroz sistematična posmatranja, merenja, eksperimente, stvaranje formulacija i definicija, kao i kroz provere i izmene hipoteza. Na taj način su nastajale naučne teorije i potom, uz dovoljno objektivnih i jasnih dokaza, odnosno činjenica, dolazilo se i do formulacija prirodnih zakona, koji su jedinstveno tačni, bez obzira na to koji naučnik ih i gde u svetu koristio.
Sa druge strane, verske dogme su potpuno fluidna, apstraktna masa nabacanih i anahronih učenja, koja se variraju kroz desetine hiljada verskih zajednica koje današnji svet poznaje.
Samo hrišćani su podeljeni u oko 41’000 sekti, sa nekim različitim učenjima o potpuno istim stvarima. U nauci toga nema.
Što se same Teorije velikog praska tiče, do sada postoji pet jasnih dokaza u korist ove dominantne naučne teorije o nastanku univerzuma, nasuprot nepromenljivim dogmama hrišćanstva, pa i SPC:
Umesto dokaza, odgovor svih verskih zajednica, pa i SPC, bio je i ostao – bog. Apologetika i dogme, umesto argumentacije i činjenica.
Dakle, dok je za naučno istraživanje savršeno svejedno to da li se obavlja u Osaki, Kijevu, Hjustonu, Sao Paolu, Najrobiju, Minhenu, Kanberi ili u Valjevu, verske dogme i učenja su direktno zavisni od verske zajednice iz koje dopiru. Nemoguće je često usaglasiti učenja o nekim elementarnim stvarima ni kod pripadnika dve sekte jedne verske zajednice, a kamoli između recimo šintoiste i hrišćanina ili pak zaratustrijanca i muslimana.
Nažalost, relativizacija nauke kojoj pribegava gospodin Jovanović, samo je sastavni deo ponašanja koje poslednjih godina postaje žalosna praksa zvaničnih državnih akademskih institucija i same države. Nakon što je Pravoslavni bogoslovski fakultet, kao centralna tačka zvaničnog podučavanja štetnim dogmama, postao ponovno sastavni deo Univerziteta u Beogradu čime je još jednom prekršen Ustav Republike Srbije, svedoci smo i uvođenja paradoksalnih akademskih programa u visokoškolsku nastavu, ovog nekada uglednog univerziteta. Kada se na državnom Univerzitetu uvode programi vezani za neprirodno uvezivanje nauke i religije u nekakvu morbidnu celinu, a pod patronatom Rektorata i Ministarstva prosvete, stavovi gospodina Jovanovića i SPC ne treba da čude.
Tako država dopušta stvaranje privida o značaju religije za razvoj nauke, nipodaštavajući sve tekovine Prosvetiteljstva i poslednja tri ili četiri stoleća razvoja nauke, otrgnute iz toksičnih i septičnih stega sa pravom nazvanog mračnog Srednjeg veka, zamračenog i zaraženog upravo verskim dogmama.
Privid po kom današnje crkve, a među njima i SPC, uskaču u voz budućnosti, samo je privid. Dok taj voz nezaustavljivo ide napred, pogonjen svakodnevnim, sve bržim napretkom nauke i znanja, verske zajednice ostaju na zabačenom slepom koloseku i u svojoj dresini, uverene da su one lokomotiva razvoja. Šteta ne nastaje od tog njihovog uverenja, već od toga što država, taj nominalni branilac sekularnog Ustava, prosvete i naučnog napretka, dopušta da čitav narod sedi na toj dresini, zarobljenoj u anahronom voznom redu Julijanskog kalendara.
Iskreno želimo da gospodin Jovanović, kao i čitava njegova verska zajednica, napokon naprave odlučni korak napred ka suštinskom razumevanju naučnih teorija, umesto pokušaja učitavanja njihove verzije vrhovnog božanstva u njih.
Iskreno se nadamo da će im država u tome pomoći, uklanjanjem dogmama obojenih nenaučnih akademskih programa iz visokog školstva, kao i vraćanjem veronauke iz osnovnih i srednjih škola tamo gde i pripadaju, u verske hramove.
Voz budućnosti ne može da čeka, a skrajnuti kolosek ne vodi nikuda, osim natrag, u mračnu prošlost.
* korisni link, za državne organe, obratiti pažnju na član 11:
http://www.parlament.gov.rs/upload/documents/Ustav_Srbije_pdf.pdf
5 Responses to Verski prasak