Liturgijski ostav

Izvor: Politika “Vojni sveštenici brana od verskog fanatizma i agresivnog ateizma”

Srpska pravoslavna crkva (SPC) je uz zdušnu pomoć države, gotovo u potpunosti uspostavila paradržavni sistem, koji na direktan način utiče na živote građana. Ne samo što su značajni korisnici, ali ne i punitelji budžeta Republike Srbije, obezbedili su sebi i mesto vajara umova najmlađih, kroz nastavu veronauke. Prisutni su i u državnim institucijama, kroz duboko ukorenjeno i agresivno silovanje Ustava države, naročito njegovog člana 11. Crkva i država po svojoj suštini, a često i formalno, zakonima koji su nesaglasni sa Ustavom, nisu ni razdvojene, niti su u takozvanoj „simfoniji”, kako SPC naziva saradnju i prepletenost crkve i države. Ne, država je u Srbiji potčinjena jednoj crkvi, SPC.

Primer tome je i jedna od retkih institucija od poverenja u državi, Vojska Srbije. Do skoro doživljavana kao moralno pozitivno izdvojena iz ostatka na staklenim nogama postavljenih institucija, uvođenjem vojnog sveštenstva, čak je i vojska krenula tragičnim putem sujeverja, mističnih obreda i sramotnog potcenjivanja razuma i dostojanstva.

Ne želeći da se bavimo političarenjem koje je zahvatilo i vojsku, spomenućemo samo tužni primer podele molitvenika i Novog zaveta pripadnicima institucije koja i dalje reciklira i glanca oružje zastarelo još u drugoj polovini prošlog stoleća.

Kao da to nije dosta, pukovnik Stevica Karapandžin, direktor Medija centra „Odbrana”, sada predstavlja svoju knjigu prilično bizarnog naslova, „Verska služba u Vojsci Srbije – uticaj na operacije kopnene vojske”. U njoj pokušava da razradi ulogu vojnih sveštenika u planiranju i izvođenju operacija kopnene vojske. Ta uloga ne može a da nas ne navede da pomislimo na neku od avanturističkih video igara ili na neki od filmova, gde u mitskim svetovima ili u dalekoj prošlosti, sveštenici mađijanjem iza borbenih redova, bacaju kletve na protivnike, kunu ih i magijskim ritualima plaše.

Motivaciju je gospodin pukovnik, može biti, ipak pronašao i u našoj bližoj istoriji, gde je sveštenstvo bilo i te kako uključeno u ratno huškanje, pa i ratne napore raznih vojnih i paravojnih jedinica širom bivše Jugoslavije. Da li ga je motivisao Jelenko Mićević, poznat kao vladika Filaret, u svojoj karakterističnoj pozi pored tenka, sa teškim mitraljezom u rukama? Možda je ipak odlučujuća bila poruka Ljubomira Kačavende, poznatog filmskog junaka u filmovima za odrasle, pod pseudonimom „vladika Vasilije”, kada je pozvao na osvetu nad muslimanima u Bosni? Ipak je možda na njega najsnažniji uticaj ostavio jeromonah Gavrilo Marić, koji je blagosiljao paravojnu formaciju „Škorpioni”, pred masakr u Srebrenici?

Filaret,Manastir Komogovina(izmedju Kostajnice i Gline),
septembar 1991.

Misteriozna je motivacija gospodina Karapandžina, ali ne i polujavna apologetika ovog nenaučnog i svakako vojno-strategijski besmislenog napisa. Tako Bogoljub Šijaković, nekadašnji ministar vera u vladi Republike Srbije, a sada profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, paranaučnoj ustanovi, štetno prikačenoj na nekada zdravo tkivo Univerziteta u Beogradu, govori o vojnim sveštenicima kao pravu, zagarantovanom međunarodnim propisima. Znajući to da gospodin Šijaković nastavu drži u ovoj paranaučnoj ustanovi, ne čudi nas što pravo svih ljudi, pa i vojnika na veroispovest, meša sa nametanjem jedne religije, one koju zastupa SPC, kao obavezujućeg modela u instituciji koja bi morala Ustavno biti odvojena od verskih zajednica.

No, neznanje često ne staje na nepoznavanju propisa. Naprotiv, to je samo jedan manji segment, što gospodin Šijaković pokazuje tvrdnjom da verska služba u Vojsci Srbije služi odbrani od verskog fanatizma i agresivnog ateizma. Promašena je i teza o tome da vojnih sveštenika ima širom sveta. To što ih ima, ne znači da su i korisni, a kamoli da je takvo kršenje sekularnosti u svetu opravdanje da se neprekidno ponižava i uništava Ustav Republike Srbije.

Ako su nas ratna prošlost sa kraja XX stoleća i školska iskustva od početka XXI stoleća nečemu naučile, to je da prisustvo sveštenika u državnim institucijama, samo pomaže narastanju fanatizma. Brojni čudovišni ratni zločini, koje su blagosiljali sveštenici raznih konfesija u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, nose jasan verski beleg mržnje i netrpeljivosti. Porast vršnjačkog nasilja i netrpeljivosti prema pripadnicima drugih vera, nacija ili jednostavno načina ponašanja, jasan je trag verske nastave u školama. Jedna po jedna, državne institucije bivaju urušene i gurnute ka blatu neznanja i netolerancije.

Agresivni ateizam, kog se gospodin Šijaković toliko plaši, apstrakcija je. Posebno stoga što niko i ne zagovara aresivno neverovanje u teističke bogove, šta god to bilo. Najveći domet i najveća želja svih nas koji smo protiv agresivne klerikalizacije državnih institucija, bilo je i ostalo poštovanje Ustava. Nikome od nas, ateista i humanista iz udruženja „Ateisti Srbije”, ne pada na pamet da predlažemo da se vernicima zabrani da veruju i da svoje obrede obavljaju. Mi samo i uvek insistiramo na tome da svoja verovanja obavljaju na mestima koja su za verske službe i namenjena, a to su verski hramovi. To su, šta više, učenja i njihovih verskih zajednica.

Tek ovakvo nasilno, brutalno nametanje verskih učenja i to naročito jedne verske zajednice, SPC, izazivaju našu reakciju. Tek ovakvo nametanje i diskriminacija svih onih koji nisu vernici, tera nas da odgovaramo.

A žalosno je, složićete se, da na jedno kratko i jednostavno pravilo, ono o svetovnosti države i o poštovanju pravila koja su osnova sekularnosti, moramo da podsećamo mi, umesto da ih brane oni koji su na to obavezani i stručno i profesionalno.

Nije nam teško da podsećamo, samo nas je strah da crkvena zvona i liturgijska pojanja umesto egzercira, ne zaguše preostalo dostojanstvo vojnika, profesionalca i čoveka, obavezanog da državu i njene građane brani, bez obzira na to koje vere ili nacije bili.

Uzmite se u pamet, gospodo vojnici.

Sačuvajte sopstvenu čast.

Setite se da potičete iz običnog naroda, od kog je SPC i moralno i materijalno beskrajno daleko.

Verskim dogmama recite jasno i glasno – „Ostav!”