Izvori:
- “RAZOČARAN SAM TOM INFORMACIJOM”: Patrijarh Porfirije o stavu direktora određenih škola, moguće objavljivanje imena
- N1: Zašto je manje interesovanje za veronauku: Patrijarh najavljuje spisak „krivaca“
- Apel veroučitelja da se omogući verska nastava u školama
- N1: Patrijarh zatražio od Vučića da država promeni poziciju po pitanju veronauke
- BBC: Obrazovanje u Srbiji: Veronauka i građansko vaspitanje 20 godina kasnije – „sve zavisi od nastavničkog entuzijazma“
Udruženje „Ateisti Srbije”, jedino referentno udruženje ateista u našoj zemlji, smatra da je neophodno da se oglasi u vezi sa najnovijim nasrtajima Srpske pravoslavne crkve (SPC) na obrazovni sistem Republike Srbije.
Naime, u poslednjih par sedmica smo svedoci tome da Prvoslav Perić, trenutni čelnik ove verske organizacije, među sledbenicima iste poznat i kao „patrijarh Porfirije”, izuzetno agresivno zahteva promenu položaja tzv. „veronauke” u obrazovnom sistemu naše zemlje. Isprva je, manirom dežurne tužibabe, ucenjivača i deteta koje u školi niko od drugara ne voli, pretio da će u javnost izneti imena direktora i škola koji obeshrabruju (?!?) roditelje i decu da pohađaju katihizis.
Nakon što je taj patetični pokušaj privlačenja pažnje, naišao uglavnom što na osudu, što na podsmeh, što na kombinaciju ova dva u javnosti, okrenuo se proverenom modelu ponašanja SPC – insistiranju kod predsednika republike, kao trenutno najuticajnije političke figure u državi, da protivustavno i protivzakonito, zloupotrebom svojih ovlašćenja, „promeni poziciju” katihizisa u srpskim školama.
Nismo preterano začuđeni ovim novim nasrtajem na ionako drastično omalovaženo i svakojako ugroženo školstvo u našoj zemlji. Posebno nismo začuđeni što ovi napadi dolaze iz najdogmatskije i najnazadnije organizacije u javnom prostoru Srbije, uprkos prilično jakoj konkurenciji na tom polju.
Stručna javnost i tela koja predstavljaju krovne institucije školstva u našoj zemlji su se već oglasile, negirajući bilo kakve pokušaje direktora škola da “obeshrabre” decu i roditelje da pohađaju katihizis. Uistinu, direktori nemaju ni takvu mogućnost, a svakako ni kapacitet ili nameru da idu od deteta do deteta i od roditelja do roditelja i nagovaraju ih da ne pohađaju ovaj žalosni predmet u kom je kit riba, šišmiš je ptica, zmije govore, bizarni „zakoni” iz Bronzanog doba teže uređivanju života savremenih ljudi, mizoginija je pravilo, a ljudi nisu jednaki, već se po sasvim neetičkim, nemoralnim uzusima dele na bolje i lošije. Zapravo, ne postoji niti jedno zrno dokaza koje govori u prilog takvom „obeshrabrivanju”.
Štaviše, naše je uverenje da su razlozi za ovo poprilično tragikomično insistiranje gospodina Perića, sasvim druge prirode. Naime, celokupni nezakonito nametnuti eksperiment „veronauke” u školama u Srbiji je doživeo katastrofalni poraz. Za više od dve decenije, nije sistematizovan ni plan ni program nastave, ne postoje ujednačeni udžbenici, a nastavni kadar je bukvalno sakupljan sa koca i konopca, često među ljudima koji nemaju nikakve pedagoške kvalifikacije ili ustanovljenu sposobnost rada sa decom i mladima. Katihizis je podbacio i u stvaranju iole tolerantnijeg društva, uprkos tvrdnjama čelnika SPC da je to jedan od osnovnih ciljeva ovog kvazipredmeta. Naprotiv, današnje srpsko društvo trenutno proživljava letalnu kulminaciju svih vidova netolerantnog, agresivnog, sujeverjem i predrasudama prošaranog ponašanja, ne najmanje podstaknutog upravo verskim dogmatizmom, ponašanjem i pritiscima prvosveštenstva SPC. Kompletna zajednica, zajedno sa institucijama države, nalazi se u stanju svojevrsne histerije, praćene katatoničnim epizodama. Živimo mešavinu brutalnog nasilja i simulakruma harmonije, demokratičnosti i dijaloga, režiranih predstava za slikanje i medije, te stvarnosti prepune mržnje i gneva prema svima onima koji odstupaju od nakaradnih, anahronih i patrijarhatom najgore vrste izmazanih standarda „tradicionalnog srpskog društva”. Da stvari budu bizarnije, ne postoje ni bilo kakva stručna istraživanja efekata katihizisa u srpskim školama, možda i zbog opravdanog straha od toga što bi rezutati pokazali. Imamo samo prilično tugaljivo (iako bi inače bilo samo smešno) insistiranje SPC da je ova verska zajednica „majka i pokrovitelj srpskog školstva”. Da je Dositej (Dimitrije) Obradović kojim slučajem danas živ, verujemo da bi se sa zgražavanjem stresao od jeze, već na ovu pomisao.
U takvoj situaciji, „promena pozicije” katihizisa može da znači samo prelazak iz statusa izbornog u status obaveznog predmeta, odnosno prisile. Banalno nasilje, beskrupulozno uzimanje i insistiranje na nekom podrazumevanom „višnjem” pravu, uobičajeno je ponašanje SPC. Svesni svih promašaja katihizisa u javnim školama Srbije, umesto da učine napor i promene svoj pristup i prizovu se savremenim nazorima, Perić i njegovi saradnici bi da decu gurnu još dublje u ambis besmisla ovog kvazipredmeta i „nauka” koji im nudi.
No, kao i do sada, naša očekivanja ovde nije izneverio vrh SPC. Naprotiv, on je kao i uvek, samo i jedino ono što ume da bude – skup lakomih, koristoljubivih, banalno neetičnih ljudi, čiji dodir sa stvarnošću zastaje na poznavanju najnovijih modela mobilnih telefona i automobila. Principi savremenog društva ih niti dotiču, niti iskreno i zanimaju. Zlonamerno, kao i obično, ne bave se seksualnim zlostavljačima među sveštenicima, ali se zato bave spiskovima „nepodobnih” direktora škola, zapušenih ušiju pevajući o božanskoj ljubavi, nesvesni tragične stvarnosti koju i sami stvaraju.
Naša očekivanja ostaju jedino kod institucija ove države, ma koliko bili svesni da su i same u ritama, unakažene i u značajnoj meri klinički mrtve. Te institucije, ili predsednik države kao izvesno osoba koja iste, da se izrazimo blago, „koordiniše”, mogu zaustaviti čelnike SPC. Mogu, makar u skladu sa svojim deklarativnim zalaganjima, zaštititi našu decu od ove vrste bizarne prisile, koja prilikuje XIII a ne XXI stoleću. Mogu napokon, nakon svih stotina miliona evra koje su iz budžeta poklonili SPC poslednjih godina, reći da se crvena linija povlači kod umova dece, jedinog istinskog blaga svake zemlje.
To je njihova obaveza, iznad svih uzusa, normi i paragrafa Ustava i zakona.
To je njihova dužnost, prema samoj zamisli budućnosti ove zemlje.
To je jedina svetinja, snažnija i veća od svakog verskog učenja i kanona.
Zaštitite decu i obuzdajte od privilegija i zakonske nedodirljivosti obnevidelo sveštenstvo. Zaustavite uništavanje i unižavanje prosvete i ostavite makar maleni zalog za kakvu-takvu smislenu budućnost dece, u savremenom svetu kome će jednoga dana pripadati.
Recite alavosti SPC već jednom „Dosta!”
Ateisti Srbije.
Razum!
