Ulične „boje” pravoslavlja

Vlast u Novom Sadu ponovo u „akciji” – ovaj put „boji” novosadske bulevare u boju pravoslavlja.

Često se spominje fraza „Veći katolik od pape”. U srpskom slengu, ova fraza bi lako mogla da postane „Veći pravoslavac od patrijarha”. U Novom Sadu, tom kosmopolitskom centru države, ova kovanica postaje sve više pravilo svakodnevnog života.

Vlasti grada, pokušavajući da na svaki način istaknu srpsku i pravoslavnu (nat)prirodu Novog Sada, u svom najnovijem naletu patriotizma, bave se oprobanim receptom svake skorojevićke vlasti – menjanjem imena ulica. Ne znamo da li im naziv „somborski” zvuči previše autonomaški, previše obično ili samo nedostojno Novog Sada, tek, rešili su da ga sasvim posrbe i opravoslave. Naime, ovaj bulevar će poneti ime prethodnog patrijarha Srpske pravoslavne crkve (SPC), Gojka Stojčevića. Doduše, istine radi, ne baš njegovo pravo ime, nego nadimak pod kojim ga znaju članovi i sledbenici verske zajednice koju je predvodio.

Kao da nije dovoljna agresivnost kojom se pravoslavlje nameće u školama, bolnicama, kasarnama, medijima. Kao da nije dovoljno to što SPC ulazi u džepove i spavaće sobe svih građana Srbije, sada se ovi veći pravoslavci od pokojnog patrijarha, upinju da okade i ulice i bulevare te, nekada umilno nazivane, „Srpske Atine”.

Kao kod kakve bolesti zavisnosti, pravoslavlje postaje neophodno, u sve većim dozama, onima koji od svega što bi kao političari narodu morali da ponude, imaju samo demagogiju, iskrivljeni patriotizam i jeftini nacionalizam. Poput kakvih dilera sa ćoška, sada vam nude da svoju brzu, uličnu dozu pravoslavlja uzmete već samom šetnjom bulevarom ili pogledom na tablu sa imenom.

Zanemarimo za trenutak čak i to što je pokojni Stojčević, za života pokazivao određenu, za sveštenstvo tako neobičnu, dozu lične skromnosti. Zanemarimo to što on sam nije nikada i ničim pokazao da bi želeo ulice ili bulevare sa svojim imenom. Zanemarimo sve to.

Ali nemojmo zanemariti to da onda kada se imena ulica menjaju, oni čija imena, ili makar nadimke, te ulice i bulevari ubuduće treba da nose, moraju biti dostojni te počasti. A dostojnost se ne meri samo delimičnom, pragmatičnom ličnom skromnošću. Da je tako, toliko bi građana osiromašene i ojađene, a u isto vreme tako agresivno opravoslavljene Srbije zaslužili ne ulicu ili bulevar, već čitavu četvrt sa svojim imenom.

Ne zaboravimo da oni čija imena ulice treba da nose, moraju to zaslužiti svojim delima. A počivši Stojčević to ne zaslužuje.

Ne može se ulica dati nekome ko je predvodio crkvu koja je aktivno podržavala ratove devedesetih. Ne može bulevar da nosi ime nekoga ko poziva na šovinizam i nacionalizam[1]. Ne može, ne sme naziv bulevara da bude dat po čoveku koji je pokazivao toliko mizoginije, da je u samo par rečenica unizio i u mrak obespravljenosti bacio tolike žene, majke, sestre [2],[3],[4]. Ulicu ne zaslužuje neko ko promoviše diskriminaciju po nacionalnom i verskom ključu i ko građane Srbije deli po nacionalnosti i po veri na one vrednije i one manje vredne[5]. Ne može se jedan gradski bulevar zaprljati mislima koje brak i porodicu stavljaju u primitivan, zastareli i nečovečni model [6],[7].

Ako je vlastima Novog Sada već toliko stalo da menjaju imena ulica, neka kriterijume potraže ne u jeftinom populizmu, nego u moralnoj snazi i veličini ljudi koji su život u Novom Sadu, Vojvodini i Srbiji obeležili dobrim delima, umesto širenjem mržnje, blagosiljanjem zločinaca i zločinaca i unižavanjem svih civilizacijskih dostignuća koja čoveka čine boljim od starovekovnog nepismenog i primitivnog divljaka.

Ipak, koliko god mi apelovali na čelnike Novog Sada da ne posežu za ovakvim potezima, ostajemo svesni da je to isto kao da u oluji prošapućemo nešto, nadajući se da će taj šapat stići do onoga kome je namenjen. Oni se neće promeniti, koliko god im mi ukazivali na svu pogrešnost onoga što rade. Oni se neće promeniti, ali mogu biti promenjeni. Zato je naša osuda ovog postupka vlasti Novog Sada, mnogo više apel građanima da ne dopuštaju da budu ponižavani, vređani i zanemarivani, od strane onih koji im umesto boljeg, čoveka dostojnog života, nude iluziju tamjanskih isparenja i omamljujuću izmaglicu lažnog patriotizma.

Ne dozvolite da vam oni koje vi birate, sopstvene frustracije i politikantske potrebe prodaju kao napredak, boljitak i vašu dobrobit. Ne dozvolite da vam lažnim idolima zamažu oči i pretvore vas u saučesnike pretvaranja društva bremenitog mnogoim problemima, u versku državu nesposobnu da reši te probleme, ali spremnu i voljnu da nas sve skupa vrati u neko mračno doba, ono iz kog potiču dogme, neznanje, primitivizam i mržnja, koju je pokojni patrijarh SPC tako neštedimice i ni najmanje skromno širio.

Udruženje Ateisti Srbije
Razum.

[1] Patrijarh Pavle u pismu lordu Karingtonu, avgusta 1991.
[2] Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd 1998.
[3] Patrijarh Pavle, Danam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd 1998.
[4] Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd, 1998.
[5] Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, 1998, prema pisanju lista Vreme.
[6] Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd 1998.
[7] Patrijarh Pavle, u Božićnoj poslanici, 1995.