Izvor 021: Diplomatski pasoši i crkvenim poglavarima
Zvaničnici Republike Srbije, kao da se takmiče u tome koju će besmisleniju i štetniju odluku po ionako mahom deklarativnu sekularnost da donesu. Poslednja u nizu, po svojoj bizarnosti, izdvaja se kao apsolutni hit čitave 2015. godine. Naime, ministar spoljnih poslova Srbije, po muzikalnosti i poznavanju Kalemegdana čuveni socijalista Ivica Dačić, odlučio je, vođen očiglednim i nesumnjivim državnim interesom i državničkom mudrošću, da dodeli diplomatske pasoše nepoznatom broju čelnika verskih zajednica u Srbiji.
Uprkos tome što smo isprva pomislili da ova informacija dolazi sa nekog od satiričnih portala, ubrzo smo, sa neskrivenim užasom, shvatili da je vest tačna. Šta više, saznajemo da je ova putna isprava već dodeljena Miroslavu Gavriloviću (alijas „patrijarh Irinej”), episkopu slavonskom Jovanu Ćulibrku, muftiji Mevludu Dudiću, predsedniku Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, kao i to da je u toku i izdavanje diplomatskog pasoša reis-ululemi Islamske zajednice Srbije Ademu Zilkiću i drugim vladikama, biskupima i muftijama. A njih, znate, nije tako malo.
Jasno, verske zajednice, pre svih najbrojnija, Srpska pravoslavna crkva (SPC), ne samo da nisu iznenađene, već je za njih ovo sasvim prirodan nastavak dobre saradnje sa državom, koja bi se, daleko pogodnije mogla nazvati podaništvo države crkvama, a ponajviše jednoj, SPC.
Nije još uvek jasno to da li će u pasošima crkveni velikodostojnici biti upisani pod svojim legalnim imenima, ili pod crkvenim alijasima, kao što je nejasno i to koji objektivni razlog može postojati da se ovi ljudi nagrađuju diplomatskim putnim ispravama. Zna se da se redovno ove isprave dodeljuju državnim službenicima najvišeg ranga, predstavnicima najviše sudske vlasti, načelniku Generalštaba, guverneru NBS, kao i da ga poseduju svi bivši predsednici države, vlade i parlamenta.
U dobroj je praksi i to da se dodeljuje ambasadorima dobre volje, zaslužnim građanima, sportistima, kulturnim radnicima, odnosno svima za koje ministar spoljnih poslova proceni da će poboljšati ugled zemlje.
Janso je dakle da je gospodin Dačić, u naletu svoje poznate populističke mudrosti, a kako Miroslav Gavrilović (alijas „patrijarh Irinej”), Risto Radović (alijas „mitropolit Amfilohije”), Mirko Bulović (alijas „vladika Irinej”), Tomislav Gačić (alijas „vladika Pahomije”) ili pak Jelenko Mićević (alijas „vladika Filaret”) svakako nisu ni ambasadori dobre volje, ni kulturni radnici, a kamoli sportisti, odlučio da su oni jednostavno osobe koje podižu ugled Srbije.
Ostaje misterija i trajno pitanje to kako ovi baštinici neznanja, mizoginije, ksenofobije, homofobije i ponižavanja ljudskih prava, mogu biti osobe koje podižu ugled Srbije. Na to pitanje bi i sam ministar teško mogao da odgovori, ali ga ono, uvereni smo, suštinski i ne zanima. Izbori se bliže, populizam treba pojačati, tragično uticajnim crkvama se umiliti.
Šta sada preostaje? Šta je naredni korak?
Pa ništa, da bi cirkus srpske politike podređene crkvama bio potpun, red bi bio uputiti Tomislava Gačića na mesto ambasadora Srbije u UNICEF-u, Jelenka Mićevića na čelo neke vojne misije Srbije, a Rista Radovića na kakvu konferenciju o ljudskim pravima i slobodama LGBT zajednice.
Napokon, oni su sada prave diplomate, skoro kao i sam ministar.
I ne zaboravite ministre, ne d’o bog da u diplomate, makar i počasne, uvrstite nekoga ko znanjem, veštinom i dobrotom podiže ugled Srbije. Nemojte nikako da pomislite na decu koja pobeđuju na naučnim olimpijadama, na mlade naučnike i umetnike. Taman posla, nagradite Vi lepo sveštenike, oni su budućnost i ugled Srbije.
