Inkvizitori školskog katihizisa

Reakcija na SPC saopštenje za javnost.

risto-joker

Udruženje „Ateisti Srbije”, sa užasnutošću konstatuje da se histerični napadi Srpske pravoslavne crkve (SPC) na izjavu, ne i odluku, Srđana Verbića, ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u vladi Republike Srbije, a u vezi sa uklanjanjem verske nastave, popularno poznate kao veronauka, iz školskog kurikuluma, pojačavaju u intenzitetu i po svojoj ostrašćenosti. Znajući da je kreator tih napada Mirko Bulović, u nenaučnim, dogmatskim krugovima sujeverju sklonih građana poznat i kao vladika bački, Irinej, stvari su jasnije. Naime, Bulović je poznat kao osoba koja je protivnik dečije igre, pesme, smeha i radosti, pa ne čudi to što je on na čelu ove harange SPC, prema trenutno prvom čoveku srpske prosvete, a protiv interesa upravo dece.

Ne čudi dabome ni to što je željeni cilj ove harange smena ministra, koji je reagovao racionalno i time „uvredio osećanja” Sinoda SPC.

Takođe, ne čudi ni to što Bulović pribegava uobičajenim logičkim greškama, poput pozivanja na većinu, kada kao jedan od ključnih argumenata iznosi to da u Srbiji 95% građana čine vernici. Nismo sigurni da bi želeo da zna koliko je onih koji svakoga dana listaju horoskope u dnevnoj štampi, jer bi ta brojka mogla onda možda da posluži kao argument za uvođenje astrologije umesto veronauke u školama. Ipak, većina je većina.

S obzirom na to da istraživanja o dentalnoj higijeni ljudi u Srbiji govore da većina građana ili ne pere zube uopšte ili to čini vrlo retko, možemo da zamislimo na kakvu bi ideju došao sinod SPC kako bi poštovao volju većine.

Primera je, nažalost, bezbroj.

Tu su takođe i paušalne, ni na kakvim činjenicama bazirane, tvrdnje da je veronauka, odnosno katihizis, važan deo opšteg obrazovno-vaspitnog procesa. Sve činjenice nam govore da nije. Veronauka nije nauka i služi samo ukalupljavanju dece u dogmatske ideje verskih zajednica, čineći ih nesposobnim da u život uđu na racionalnim osnovama. Štaviše, učenja veronauke, tj. katihizisa, u direktnoj su suprotnosti sa naukom i mogu samo da štete deci, zlostavljanoj sumanutim učenjima o šišmišima kao vrsti ptica, kitovima kao vrsti ribe ili raspričanim grmovima, kao delu čarobne flore. Deca koja ozbiljno shvate katihizis su a priori hendikepirana kada je u pitnju nauka jer nema kritičkog razmišljanja ako se dogma prihvati bez prava na sumnju i traženje dokaza. Veliki je problem ako se deca zaluđuju dogmom od malih nogu jer to onemogućava metodički, kritički pristup umnog bića realnosti.

Da ne počinjemo o monstruoznim „moralnim” lekcijama o mržnji prema LGBT populaciji, pripadnicima drugih naroda i veroispovesti i dabome, ateistima.

Gospodin Bulović pride i besprizorno izvrće istinu, u uobičajenom klerikalnom maniru, kada oktroisano, neustavno uvođenje veronauke u srpske škole, navodi kao vraćanje ljudskih prava i građanskih sloboda. Na krajnje nemoralan, ali ne i iznenađujuć način, ovaj čelnik obmani i profitu okrenute grupe klerika, izbegava da kaže da ni pre te 2000. godine nije bilo zabranjeno bilo kome da se izjašnjava kao vernik ili pak pohađa veronauku, tamo gde joj je i mesto – u okvirima crkve.

Poziva se ovaj osvedočeni mrzitelj dece i na pozitivne zakone, zanemarujući to da je veronauka uvedena upravo mimo zakona i Ustava, na prevaru, ispod žita i ispod ruke, burazerski, dilom i šanerski, da se Vlasi ne dosete. Zaboravlja da spomene, sigurno ne slučajno, da je upravo on sa tadašnjim premijerom, Zoranom Đinđićem, dogovarao tu trampu, „mi ćutimo za Miloševića u Hagu, vi nama veronauku u škole”. Zaboravlja, muti i petlja, kao i obično, ovaj tvorac najčudovišnijih i najmrziteljskijih saopštenja SPC, u njenoj celokupnoj istoriji. Vaistinu je pravi, verni učenik Justina Popovića, najodanijeg sledbenika Nikolaja Velimirovića, tvorca nekih od najzlokobnijih i najmonstruoznijih dogmi SPC.

Uzima sebi za pravo Bulović da u sumu navodnih podržavalaca veronauke, uvrsti i ateiste i nekakve agnostike, pokazujući to da je em neznalica, em prevarant, koji se ne libi da u svoju gomilu dogmatika svrsta sve one za koje zamišlja da bi ga podržali u naumu da se deca i dalje zlostavljaju veronaukom.

Licemerni su pozivi Bulovića da se od Verbića zaštiti i građansko vaspitanje, bizarni, kljasti i sakati blizanac, bizarne, kljaste i za prosvetni rad sakate veronauke. Predmet izmišljen kao navodni komplement veronauke, nastao je iz rđavih osnova i životari na trulim osnovama, istim onim na kojima i veronauka opstaje u srpskoj prosveti, trujući decu dogmama, neznanjem, sujeverjem i predrasudama.

Možda ne bez suštinskih, mada sasvim bez formalnih osnova, Bulović u ime Sinoda, odbija inicijativu ministra Verbića. U normalnim društvima, crkvena tela se ne pitaju o prosvetnim i naučnim programima. Bili bismo srećni da isto možemo reći i za Srbiju, ali se bojimo da nas stvarnost svakodnevno demantuje.

Štaviše, čak i u ovom huškačkom, agresivnom, napadnom saopštenju, Bulović ne može da odoli da ne ispolji svu bahatost koja tako očigledno odlikuje njegovu versku zajednicu. On kao ključni argument za ispravnost opstanka štetočinskog katihizisa u srpskim školama navodi upravo nezakoniti i naustavni komentar tadašnjeg premijera Đinđića, koji je veronauku, tj. katihizis oktroisao, upravo protivno mišljenju kvalifikovane, učene, akademske zajednice.

Bulović kao kvalitet navodi to što su se znanje, stručnost i poštenje povukli pred nasilnim uvođenjem katihizisa, želeći jasno da se i danas dogodi isto – da se poslednji, žalosni tragovi morala, profesionalne časti i odgovornosti povuku pred nasiljem bahatih dogmatika i nemoralnih zlostavljača dečijih umova.

Licemerno i nadobudno, Bulović poziva Verbića da i on ode, da podnese ostavku i skloni se sa puta potpunoj okupaciji škola, dečijih umova i nastavnih programa nenaučnim, dogmatskim, anahronim i diskriminatornim sadržajima, koji su osnova učenja SPC.

Kao i uvek, nisu Bulović, crkva i njihovi sledbenici krivi za ovakva dešavanja. Od njih se i očekuje da budu primitivni, agresivni, sirovi, nasilni.

Kriva je država, koja im dopušta da se bahate i dalje.

Možda će, mada u to sumnjamo, država ovaj put smoći snage da sebe zaštiti od ovih parazita koji joj nekada zdrave noge pretvaraju u gangrenozne gomile truleži, a nekada čiste i široke umove u zapuštena, mračna i memljiva mesta, prekrivena paučinom i od tišine odeljena jedino zvonjavom crkvenih zvona.

Država je na potezu, da podržavši ministra, spase sebe i zaštiti decu. Znamo da ovaj poziv, apel, molbu, ponavljamo zaista često i gotovo neprekidno. Znamo i da to prečesto činimo u prazno.

Ali, gospodo, nije više ni pet do dvanaest, ni minut do dvanaest. Dvanaesti čas otkucava uveliko, a zli dusi klerikalnog dogmatizma, uveliko počinju svoj pir.

Reagujte, već kasnite!

Ateisti Srbije, razum.

risto-saruman


This entry was posted in Saopštenja. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.