Preuzeto sa http://markoek.wordpress.com/2014/10/28/copori-macaka/
„I doista, organizovanje ateista je poređeno sa navođenjem mačaka u čopore, zato što ateisti teže nezavisnom razmišljanju i ne pokoravaju se autoritetima. Ipak, dobar prvi korak bi bilo stvaranje kritične mase onih koji su voljni da se „razotkriju“ i time ohrabre i druge da učine isto. Čak i da ih je nemoguće organizovati u krda, dovoljan broj mačaka može načiniti mnogo buke i nije ih moguće ignorisati.”
Ričard Dokins, „Zabluda o bogu“
Milenijum u kome živimo i u koji se ušlo sa mnogo nade, ne ispunjava sva svoja očekivanja. Mnoštvo očekivanja o eksplozivnom napretku nauke, ispunjava se svakoga dana, pred našim očima. Deo očekivanja o civilizacijskom napretku, ispunjava se u potpunosti, deo sa teškoćama, a deo ostaje beznadežno ugušen. Humanizam, solidarnost i napredak kritičke misli tek su relativni. Crne tačke dogmatizma, zatucanosti i štetočinstva, ne samo da nisu nestale, već se neke od njih, kao metastazirani melanom, šire licem našeg sveta. Paradoks vremena u kom se u isto vreme planira let na Mars i šalju sonde ka udaljenim galaksijama, dok se u nekim krajevima našeg sveta ljudi mole za kišu ili protiv nje, a silovane žene kamenuju do smrti, užasan je.
Mesto Srbije u tom svetu, uslovljeno je posebnostima naroda i političkih elita koje narod usmeravaju. Tako smo u poslednjih nekoliko godina postali i deo CERN-a, ali i zemlja u kojoj se za katastrofalne poplave okrivljuju hrišćanski bog, „Velika vodena zmija“ i LGBT osobe. U isto vreme sa vrhunskim dostignućima naših naučnika srednje generacije širom sveta, suočavali smo se sa pokušajima Ljiljane Čolić, tadašnje ministarke prosvete, da iz škola izbaci Teoriju evolucije, učenje stranih jezika i informatiku. Dok se društvo bori sa narastajućim siromaštvom i na mnogo načina na stranputicu skrenutom tranzicijom, svake godine se za verske zajednice direktno iz budžeta izdvaja preko 7 miliona evra, a uz državne poklone najvećoj zajednici u Srbiji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC), cifra postaje potpuno, šta više ponižavajuće nesrazmerna stepenu ulaganja u domaću nauku i tehnološki razvoj.
Gde su ateisti u Srbiji, u toj celoj priči?
Kao neodvojivi deo društva kom pripadaju, ateisti u Srbiji su i sami postali slika oprečnosti društva. Sistemski i sistematski marginalizovani i na perfidan način ostrakizovani, mogli su da odaberu dva puta – pristajanje na tišinu i utapanje u sivi prosek, uz nadu da će se stvari jednom i nekako desiti, ili pak dizanje glasa i odlučnost, uz sve rizike i teškoće takvog odabira.
Ćutanje i povlačenje je izbor kukavica. Ljudsko dostojanstvo zahteva dizanje glasa pred nepravdom, zloupotrebom, pred dogmatizmom nametanim kao pravilo i pred neznanjem i zatucanošću preobučenim u tobožnji tradicionalizam. Dizanje glasa nije pravo, već je i obaveza u Srbiji XXI stoleća. U društvu koje je u svega nekoliko godina skliznulo sa putanje koja je vodila ka budućnosti, na stranputicu koja vrluda negde između srednjevekovnih mitova i istorijskih površnosti, ćutanje onih koji bi, po definiciji, dogmatizam morali da odbijaju, zločin je prema budućnosti sopstvene države.
Ćutanje je saučesništvo sa svima onima koji su na mitovima, ličnom koristoljublju i lažnom moralu, učinili sve da se Srbija, ne transformiše, već degeneriše u zemlju u kojoj su ratni zločinci, ubice, lopovi, prevaranti i politikanti postali uzori, smenivši na tom mestu istorijske, kulturne, naučne i civilizacijske veličine. Ćutanje je odobravanje, sakrivanje i okretanje glave od problema koji time neće nestati. Naprotiv, narastaće kao metastaza, dok ne proguta sve, uključujući tu i ćutljive ateiste.
Neki među njima svoje ćutanje i letargiju pravdaju time da ih uglađenost i navodni kulturni nivo obavezuju da se ne konfrontiraju, da ne budu glasni i jasni u osudi mračnjaštva, te da je potrebno pokazati toleranciju prema svim varijetetima poniženja, nazadnjaštva i nemorala.
Oni greše, užasno greše. Obaveza svakog iole moralnog čoveka je da brani samo i jedino istinu i pravdu koja uz istinu gotovo po pravilu ide. Obaveza svakog čoveka koji želi da zadrži sopstveno dostojanstvo i odbrani dostojanstvo poniženih i potlačenih je da ne pristaje na kompromise sa onima koji od dogmi i zabluda stvaraju zanat. Dužnost je svakog slobodnomislećeg čoveka da ne prihvata toleranciju fundamentalizma, neznanja i misaone tame.
Među njima ima i onih koji svoje ćutanje pravdaju nerazumevanjem sredine, porodice, prijatelja. Ipak, oni najpre imaju nerazumevanje prema samima sebi i prema onome šta žele da budu. Uprkos svim ograničenjima sredine, promena se nikada neće desiti čekanjem na nju. Promenu donose ljudi, svojim delanjem, iskrenošću, hrabrošću. Promenu koja je neophodna njima, njihovoj sredini, čitavom društvu. Promenu koja će omogućiti i onima koji dolaze posle njih da slobodno podignu pogled i glavu, bez straha, poniženja i pretnje. Hrabrost, sve što je potrebno je hrabrost.
Hrabrost povlači i moguću žrtvu, to je tačno. Ali svesna žrtva zarad više doborobiti, ono je što izdvaja ljude koji menjaju svet od onih koji su samo sasušeni list koji nosi jesenji vetar.
To naravno ne znači da su ovi tihi, ćutljivi i povučeni ateisti, nekakva većina među ateistima. Ne, naravno. Postoje dabome i oni koji su dovoljno iskreni, jasni i glasni i koji ne dopuštaju da budu saterani u samoizolaciju straha, nemoći i poniženja. Postoje oni koji među svega par procenata deklarisanih ateista u današnjoj Srbiji, odbijaju da slegnu ramenima i pomire se sa tim da je današnja Srbija postala simbiont svetovnih i duhovnih autoriteta, savremena verzija vizantijskog modela „sinfonije“ crkve i države. Glas tog dela jedne marginalizovane grupe, tračak je svetla u mraku u koji se Srbija sistematski obavija već više od dvadeset godina. Možda ne više od iskre ili vrludavog traga svica u noći bez mesečine, ali ipak, to je svetlo nade, nade da će sve veći broj ljudi shvatiti da ako se odreknu sopstvene reči, časti, dostojanstva i glasa, ne ostaje im ništa.
Da li je lako biti glasan? Zavisi od stajališta. Gledano iz perspektive društva u kom su sekularne odredbe Ustava mrtvo slovo na papiru, a prakse svakodnevnog delanja bliže XIII nego XXI stoleću, nije lako. Gledano iz perspektive narasle, nabujale agresije koja je sistematski gajena na lažima, mitologiji i dogmatizmu, a koja kidiše na svaku slobodnu misao, teško je. Gledano iz perspektive civilizacijskog okruženja, koje uprkos brojnim, sve brojnijim izazovima, istrajava na putu razvoja i napretka, mučno je. Gledano iz perspektive toga da smo svi mi ljudi samo u onoj meri u kojoj smo spremni da budemo slobodni, samosvesni, racionalni i hrabri, lako je.
Neprijatelja slobodne misli je mnogo, koliko god da se modaliteti njihovog animoziteta prema ateistima uopšte, a posebno prema glasnim ateistima, razlikuju. Od ignorisanja institucija društva koje bi morale biti tu za sve svoje građane, preko omalovažavanja verskih vođa nominalno obavezanih na ljubav i toleranciju, pa sve do brutalnih nasrtaja instrumentalizovanih i dogmama zadojenih mladih ljudi. Spektar sivila nasrtaja na dostojanstvo, ličnost, porodicu pa čak i bazični, fizički integritet takvog glasnog ateiste, tragično je bogat.
Najveći neprijatelj ovih tragova svetlosti u nametnutoj tami, ipak ne leži ni u oportunističkoj i pragmatičnoj državi, ni u verskom fanatizmu, ni u brutalnim pretnjama.
Najveći neprijatelj ovog prava i obaveze bunta protiv dogmi, neznanja i nazadovanja, nalazi se među samim ateistima.
Ne postoji niko ko više utišava glasne ateiste od onih tihih, ćutljivih i povučenih. Niko više od njih ne insistira na zapušavanju usta, zabranama i ograničenjima, od onih od kojih bi se to najmanje smelo očekivati.
U situaciji u kojoj ateisti u Srbiji, od uslovno rečeno medija, na raspolaganju imaju samo Internet, odnosno forume i društvene mreže, ućutkivanje je dodatno ponižavajuće. Tvrdnjama da su glasni ateisti agresivni, samo se ide niz dlaku raznim verskim ektremistima, koji ateiste ionako vide kao inkarnacije Staljina, Pola Pota i Hitlera, koliko god to suštinski i činjenično bilo promašeno. Insistiranje da jedna marginalizovana manjina, kakvi su ateisti, moraju biti ti koji će ćutanjem pokazati toleranciju, čini veću štetu čitavoj ideji progresivnog sekularnog društva, od svih kršenja Ustava i drugih verskih pritisaka.
Prirodno, razlika u pristupu iskazivanja svog stava o veri kod ćutljivih i glasnih ateista, odražava se i u njihovom aktivizmu. Oni ćutljivi, ostaju posvećeni opskurnom, gotovo zavereničkom delanju, koje je najčešće teorijskog tipa. Imaju more ideja, ali ne i volju, snagu i hrabrost da ih realizuju. Sa druge strane, glasni ateisti, u prepoznavanju potrebe za usmeravanjem društva ka progresivnom i sekularnom modelu, ne zaziru od javne kritike, debata, diskusija, javnih akcija. Ne koriste eufemizme i podilaženje javnosti, već odlučno i hrabro iznose istinu, a to je ono jedino što je bitno.
Dok glasni ateisti bez zadrške ukazuju na moralne nakaznosti, devijacije i nazadnosti u društvu, verskim zajednicama ili državnim institucijama, ćutljivi, tihi ateisti se toga najviše plaše. Najviše zabrinuti za to kako će ih neko drugi videti, oni se histerično i potpuno iracionalno plaše upravo od onoga čega ne bi smeli da se plaše, a to je istina.
Oni žele istinu umotanu u oblandu apstraktne neuvredljivosti, ne shvatajući da proverbijalni car neće shvatiti da je go, sve dok mu neko jasno i glasno na to ne ukaže, upiranjem prsta, smehom i iskrenošću. Sve bez toga, samo je loša gluma, parodiranje ionako tragične stvarnosti, do nivoa u kom se navodno slobodni i racionalni ljudi pretvaraju u robove društvenog i kulturološkog modela koji natura upravo onaj deo društva koji i zaslužuje kritiku.
Nalik na kakvu scenu iz filma, gde neko zausti da nešto kaže vlastodršcu, a njih pet skoči da mu zapuši usta, samo da se gospodar ne uvredi, glasni ateisti bivaju ućutkivani i sputavani od strane ćutljivih, tihih i apatičnih ateista.
Uveren sam da nisu svesni koliku globalnu štetu oni time čine ionako marginalizovanim ateistima u Srbiji.
Jer da su svesni, a da to ipak čine, značilo bi da su zlonamerni i da ne misle dobro ni sebi ni drugim ateistima, kao ni generacijama koje dolaze i kojima bi tako onda uskraćivali pravo na borbu za bolje društvo i život dostojan čoveka.
Sve i da su svesni, moraju znati jedno. Istinu ućutkati ne mogu.
Ako pronađu sopstvenu hrabrost i integritet, znaju gde će naći i podršku – među onima koji se glasno i hrabro bore za istinu, pravdu i napredak.
