Kvazi-intelektualci

Preuzeto sa Konkretno.co.rs – Intelektualci.

„Ne volem, škrtariju, intelektualce koji važno vrte palce, kupiš ih za špricer i kavurmu.“
(Đorđe Balašević, stih iz pesme „Namćor“)

Smatra se širom sveta, da je intelektualac osoba koja je posvećena kritičkom proučavanju pojava, razmišljanju i iznošenju stavova o društvenoj stvarnosti. To je i neko ko predlaže rešenja normativnih problema svog društva i tako stiče autoritet u okviru javnog mnenja. Dolazi često iz sveta kulture, bilo kao stvaralac ili posrednik i učestvuje u politici, bilo kao branilac konkretnih predloga, ili kao neko ko razotkriva nepravde. U tom procesu, intelektualac obično stvara ili promoviše određenu ideologiju i brani određeni sistem vrednosti.

Pojam „intelektualac“ je stekao gotovo isključivo pozitivnu konotaciju društvenog ugleda, izvedenu iz neretko superiorne inteligencije. To važi naročito onda kada njihove aktivnosti u javnoj sferi donose pozitivne posledice za opšte dobro, u vidu moralne odgovornosti, altruizma i solidarnosti, a u pokušaju da se uzdigne intelektualno razmevanje šire javnosti, bez manipulacija, lažnog populizma, paternalizma ili primitivizma. Naravno, Srbija ne pristaje na tako konzervativna tumačenja, pa ima svoje definicije i svoje intelektualce.

Kada je nedavno čelnik Srpske pravoslavne crkve (SPC), Miroslav Gavrilović, u ime svoje organizacije izdao saopštenje o „Prajdu“, deo javnosti je reagovao burno i kritički. Brojne teze gospodina Gavrilovića koje su u raskoraku sa pravom, moralom, humanizmom, medicinom, elementarnim zdravim razumom kao i zvaničnim učenjima verske zajednice koju predstavlja, argumentovano su razorene do ništavila. U međuvremenu je i sam „Prajd“ prošao, mirnije nego prethodnih godina, uprkos pokušajima određenih desničarskih i klerikalnih grupacija. Nakon svega, sačekala nas je i inicijativa, kako rekoše, grupe intelektualaca, koji su u zaštitu uzeli gospodina Gavrilovića i njegove neodržive stavove.

Potpisnici su, između ostalih i Sanda Rašković Ivić, Kosta Čavoški, Milo Lompar, Nikola Kusovac, Aleksandar Berček. Gospođa Rašković Ivić, inače članica Demokratske stranke Srbije (DSS) i kandidatkinja za mesto predsednika te stranke, izjavila je da sa patrijarhom ne moramo svi da se slažemo, niti da to bilo ko očekuje, ali da ne smemo ni da dozvolimo „javnu baražnu vatru neopravdanih napada na njega i vrh SPC“, jer, kako ona smatra, to vređa ne samo crkvu, nego i većinu naroda.

Kao psihijatar i psihoterapeut, dakle neko ko je školovan za jedan ozbiljan posao, posao lekara, gospođa Rašković Ivić sebi dozvoljava neke početničke greške, nedostojne struke koju predstavlja. Ne sporeći uopšte njeno pravo da voli i poštuje gospodina Gavrilovića i versku zajednicu na čijem je on čelu, ona propušta da učini ono najdragocenije i najiskrenije što neko tako posvećen može uraditi. Ona propušta da onome ko greši, gospodinu Gavriloviću, ukaže na grešku i tako ga odbrani od daljeg sramoćenja i sebe i svoje verske zajednice. Na napade gospodina Gavrilovića je odgovoreno argumentovano, a pretvaranje njega u nekakvu žrtvu, sasvim je promašeno. Ništa manje nije promašeno ni pozivanje na uvređenost, kao samo i jedino subjektivnu, emotivnu kategoriju, kao ni pozivanje na većinu naroda, što je logička greška, argumentum ad populum. Većina ne mora da bude u pravu, a gospođa Rašković Ivić bi to morala znati.

Gospodin Čavoški, vrsni pravnik, nekadašnji disident, osnivač obnovljene Demokratske stranke i potonji monarhista, liberal i branilac Radovana Karadžića u Hagu, svoju ljubav i poštovanje prema gospodinu Gavriloviću i SPC, morao bi da iskaže pre svega kroz korisne pravne savete. Bilo bi nadasve korisno da uputi čelnike SPC u osnove Ustava i zakona Republike Srbije, ali i u pravne obaveze koje proističu iz prihvatanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i sličnih dokumenata. Ljudska prava i slobode, odnosno teme zbog kojih je i sam bio zatvaran u vreme SFRJ, morale bi da budu dovoljno bitne, čak imperativne gospodinu Čavoškom i danas, te da nadvladaju emocije i verske obzire.

Gospodin Lompar, profesor na Filološkom fakultetu i jedan od najglasnijih pobornika svojevrsnog prosvećenog nacionalizma, ima moralnu, ako ne i profesionalnu obavezu da gospodinu Gavriloviću pojasni svu pogrešnost deljenja naroda zarad određenih dogmatskih, nenaučnih i anahronih učenja. Morao bi, uveren sam i da pojasni gospodinu Gavriloviću to da je obaveza crkve da poziva na sabornost, ali i na humanost i solidarnost sa sopstvenim narodom, baš zarad svih trpljenja koje je taj isti narod izdržao u poslednjih više od dvadeset godina. Samo istinom može pomoći i crkvi i njenom patrijarhu da budu dostojni svakog, pa i najsiromašnijeg građanina Srbije, u čiji budžet ne ulažu ni prebijene pare.

Gospodin Kusovac, istoričar umetnosti i kustos Narodnog muzeja u Beogradu, onog koji se sanira već celu deceniju, ima ljudsku i profesionalnu obavezu da gospodina Gavrilovića poduči humanizmu, ako ne i osnovnom, ljudskom moralu. Umetnost lišena humanosti gubi svoju vrednost, postaje banalna, mračna i hladna. Iskazana briga prema narodu, lišena humanosti, postaje licemerna, degradirajuća, selektivna i šovinistička. Ako voli svoju crkvu i njenog patrijarha, gospodin Kusovac ih mora zaštititi od ovakvih stravičnih grešaka.

Gospodin Berček, cenjeni glumac, pravi doajen domaće scene, imao bi štošta da poduči gospodina Gavrilovića. Morao bi da mu objasni da gluma i scenski nastup ubedljivost nose samo ako je i maska dovoljno dobra a scenografija odgovarajuća. Bez toga, onaj ko poziva na skromnost, štedljivost i brigu o osiromašenom narodu i državi, može ispasti smešan, čak i zlonameran, ako poruke upućuje okićen zlatom, sa voznim parkom dostojnim nekog naftnog barona, ili pak iz nekretnina ukrašenim najskupocenijim nameštajem, pozlaćenim lusterima i najfinijim mermerom. Da bi glumac prodao svoj lik kao verodostojan, on ga mora nositi u celosti. Bez toga, sve je samo šmira i loša predstava. Ako voli svoju crkvu i njenog čelnika, gospodin Berček je obavezan da mu pomogne da svoju ulogu igra bolje.

A opet, ne moraju ništa od toga. Srbija je čudna zemlja, pravila koja se prilagođavaju potrebi i hiru, definicija savitljivih do neprepoznatljivosti. Sve ovo može lako da prođe u srpskoj javnosti, kao i mnogo toga što prolazi nekritički.

Sve to može prosto da klizne, kao fini špricer „Hosszú lépés“ ili kao kavurma sa kiselim mlekom.

intelektualci-macbook-336704640-510


This entry was posted in Saopštenja. Bookmark the permalink.

5 Responses to Kvazi-intelektualci

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.