Dobrodošli u Užice

U Užicu nema vode, ali crkava će biti na pretek. Tako to biva u zemlji u kojoj se umesto navodnjavanja, priziva kiša molebanima…

Pored 3 postojeće crkve (2 pravoslavne i jedne katoličke) i jednog velikog reflektujućeg krsta, u Užicu će niči još tri nove pravoslavne crkve i to na Medaju, Terazijama i u Krčagovu.

Kako se navodi, crkva na brdu kod Starog grada “će spadati u veće hramove u Srbiji i videće se iz svih delova grada i prilaza gradu. Ne zna se koliko će izgradnja koštati, ali je izvesno da je reč o velikoj sumi. Gradnja će se finansirati novcem SPC, grada Užica, ministarstava vera i infrastrukture i od priloga građana.”

Možemo samo da pretpostavimo da ova otimačina budžetskog novca i gradskog zemljišta neće ulaziti u krajnji zbir svojine koji SPC potražuje u restituciji, kao i da je gradska uprava Užica rešila sve potrebe gradana (pijaća voda, bolja infrastruktura, dovoljno obdaništa, igrališta, renovirane škole…) pa može da razbacuje pare i na nove crkve.

Mada, moguce je da je ovo i neka vrsta poruke građanima, da im samo preostaje da se mole za pristojan život.

Izvori:
Danas.rs

Press Online

užice


This entry was posted in Saopštenja. Bookmark the permalink.

7 Responses to Dobrodošli u Užice

  1. Enki says:

    Sve dok narod bude slep biće siti psi koji ga vode.

  2. ue says:

    Grad koji je posle Pančeva najzagađeniji grad u Srbiji, treba te pare da investira u objekte koji će biti energetski efikasni da ne bi živeli u smogu. Naravno od tolikog zagađenja vazduha i imaće i viskok procenat obolelih od raka pluća, a kada ga dobiju neka idu u te crkve da se mole da ozdrave pošto bolnice nemaju ili neće imati kako su krenuli.

    Crkva je skup ljudi okupljeni oko jedne vere u Boga, (barem je tako rekao onaj što visi na retrovizoru) a ovo su samo objekti koji vas štite od kiše i vetra itd. Pošto u Užicu ima dosta fabrika koje su napuštene mogu ih adaptiratu za te poslove.

  3. miki says:

    Predlog da se napustene fabrike i slicno pretvore u crkve po zelji grupe vernika nije losa ideja. Problem je sto mogu biti ovi ljudi istrebljeni. Koliko znam, Bogumili su proganjani i ubijani zato sto nisu imali bogomolje i svestenike vec se sastajali po kucama. Drugi problem jeste da ipak neko treba da plati zemljiste itd. Inace, da je crkva barem malo pri svesti, mogla bi da po selima kroz manastire propagira npr. ocuvanje zivotne sredine, da kazu da Bog zabranjuje bacanje smeca po sumama i gorama inace ko to radi ide pravo u pakao. Mozda bi bilo efekta barem kod nepismenih.

    • zoRAn says:

      Bogumile je proterao, istrebio, pobio, uništio, niko drugi do rodonačelnik I osnivač srpske pravoslavne crkve, sveti Simeon Mirotočivi.

      Stefan Nemanja, Veliki župan Raške, potonji Mirotočivi, prvobitno katolik, (!) ratovao je I pokorio svog rodjenog brata Tihomira, a njegove zemlje prisajedinio svojim zemljama.
      Tokom Trećeg Krstaškog rata primio je vojsku Fridriha Barbarose, okrepio njegove vojnike za dalja osvajanja na istoku. Takodje, Nemanja je Barbarosi ponudio I 20 000 vojnika, za pohod na Vizantiju.

      **
      Део крсташа, предвођен светим римским царем Фридрихом Барбаросом, планирао је да прође кроз Немањине земље, што је велики жупан покушао да искористи, уздајући се у непријатељство Фридриха и Византије услед сукоба на простору данашње Италије. Његови изасланици су на Божић 1188. године у Нирнбергу, предложили светом римском цару да се састане са Немањом који ће му омогућити безбедан пролазак и снабдевање кроз Рашку[14][12].

      До сусрета двојице владара дошло је 27.07.1189. године у Нишу[14][6]. Немања је у пратњи свог брата Страцимира понудио Фридриху[6]:
      20.000 војника спремних на рат са Византијом
      ступање Рашке у вазалне односе са Светим римским царством
      заузврат.

      **
      Крсташка војска је из Ниша наставила низ Via Militaris ка Сердици и Хадријанопољу, а иза ње је наступао Немања са својим трупама настављајући освајања Византијских области.

      **
      Veliki župan Raške kada je doznao da mu je sin Rastko otišao u manastir, poslao je svoju vojsku da istog Rastka vrati, tj da Rastka izvuče iz manastira.

      **
      Rastko Nemanjić je rođen u deževačkom kraju na planini Goliji. Kada je imao 15 godina, njegov otac, veliki župan Stefan Nemanja, dodelio mu je Zahumlje na upravu. Na tom položaju je ostao manje od dve godine (1190/91) dok nije pobegao sa očevog dvora i otišao na Svetu goru, zamonašio se i uzeo monaško ime Sava. Za njim je bila odaslata vojnička potera da ga vrati kući. Međutim, kad su ga vojnici našli, on je već bio zamonašen u ruskom manastiru Sv. Pantelejmona, ili u Vatopedu.

      **
      Sve u svemu, osnivač srpske pravoslavne crkve, Stefan Nemanja, ima sve preduslove da ga slave kao Simeona Mirotočivog, ali samo oni koji imaju kratko pamćenje. Ratnik protiv rodjenog brata, saučesnik Barbarose, istrebitelj bogumila, protivnik pravoslavnih manastira koji šalje vojsku da svog zabludelog sina izvuče iz još zabludnijeg manastira, … ovo su samo neki detalji osnivača crkve koja ima debeli povez na očima i još deblji povez na očima svojih vernika, inicirao je crkvu na osnovama koje crkva nema nameru da menja.
      Tako, danas, Srbija pa zatim i Užice, vapije za jedno stotinjak crkava koje treba da se izgrade. Srbiji pa ni Užicu nisu potrebene bolnice, obdaništa, škole, vodovod, da ne nabrajam više. Crkve su neophodne kao i penzije koje popovima plaća ova Srbija, e da bi bilo još više crkava na dobrobit Srbije.
      Amin!

  4. miki says:

    Zoran napisao odlican istorijat, retko gde prosecan covek moze ovako nesto da procita a taman posla da to udje u skolske knjige, ovakve knjige bi zavrsile na lomaci jer u histeriji se nebi setili da barem posalju papir na reciklazu na Umku. Necu da dosadjujem ali me godinama muci pitanje zasto se ovde toliko voli Vizantija, sve vizantijsko itd. a Srbija stalno ratovala protiv Vizantije. Da li neko moze ukratko da objasni. Uzgred, popularno da Srbija nikada nije bila agresor (napominjem da nisam pristrasan i mislim da retko kad u istoriji nije bilo agresorskih drzava, nacija itd.)a car Dusan pokorio i pola nama drage prijateljske Grcke. Da nije bilo Turaka mozda bi Grcka bila nekada deo bivse Jugoslavije a sada u sastavu Srbije.

  5. zoRAn says:

    STEFAN NEMANJA U NEUMOLJIVIM BROJKAMA

    Stefan Nemanja rodjen je 1113. godine. Umro 13. februara 1199. Živeo je 86 godina.
    Rodjen je kao katolik I takav je osatao sve do 1196. godine, kada se na Saboru zamonašio, postao pravoslavac, i ostatak svog života proveo u manastiru Hilandar. Od svojih 86 godina, pavoslavac je bio (zvanično!) samo 3 godine, što čini oko 3.5% njegovog životnog veka.

    Kao katolik, za vreme Trećeg Krstaškog rata, pomagao je Fridriha Barbarosu, u pohodu na Istok.

    **

    Крсташки ратови (лат. cruce signati – крстом обележени) били су скуп светих ратова у којем су учествовали претежито витезови из Француске и Светог римског царства.

    **
    Posle velikog raskola Hrišćanstva, 1054. godine, Hrišćanska crkva se raspala na Istočnu i Zapadnu, odnosno, na Pravoslavnu i Katoličku crkvu. Tada se u još većoj meri razbuktava antagonizam ove dva krila jedne te iste Hrišćanske vere, koji antagonizam traje do današnjih dana. Skoro hiljadu godina!
    Stefan Nemanja se sastao sa Barbarosom u Nišu, 1189. godine. Tada je pružio utočišće Barbarosinoj vojsci i ponudio 20 000 svojih vojnika kao pomoć Barbarosi.
    Nemanja je ovo mogao da uradi samo kao osvedočeni katolik. Zar bi katolički car saradjivao sa pravoslavnom vojskom?

    Stefan Nemanja je te 1189. godine imao 76 godina!

    **
    Рат са Византијом
    Византијски цар Манојло I Комнин
    Немања је 1170. године напао, византијског вазала, кнеза Зете Радослава и том приликом припојио својој земљи део тадашње Зете и Неретвљанску област[8]. Већ наредне године Манојло Комнин долази у сукоб са Млетачком републиком и по његовом наређењу бива 12.03.[14] заплењена сва млетачка имовина на простору Византије[16]. Као одговор на ово, из Венеције је покренута млетачка ратна флота са око 120 бродова ка византијским поседима. Борби против Византије прикључила се и краљевина Угарска, а подршку овом савезу давало је и Свето римско царство, са Фридрихом Барбаросом (1152 — 1190) на челу. У овај савез се 1172. године укључује и Немања,
    [Nemanja te 1172. godine ima 59 godina]
    који отпочиње са ударима ка Котору, ометаући истовремено саобраћај кроз моравску долину (путни правац Београд-Браничево-Ниш)[6]. Међутим, исте године умире краљ Мађарске Иштван III (1162 — 1172), после чега почињу сукоби око власти у самој Мађарској, из којих као победник уз византијску помоћ 1173. године излази Манојлов кандидат Бела III (1173 — 1196)[18]. Непосредно након тога, млетачка војска током зимовању на острву Хиосу бива десеткована епидемијом[12], тако да Рашка остаје сама у борби против Византије. Манојло је одмах искористио повољан тренутак и сам се на челу војске упутио у Рашку. Пред надолазећом византијском војском, велики жупан Рашке се повукао у планине.
    Заточеништво у Цариграду
    Овај сукоб се окончао Немањиним поклоњењем цару Манојлу. Он је једног дана гологлав, босоног, са одећом исцепаном до лаката, конопцем око врата и мачем на рукама ушао у византијски логор и изашао пред цара. Стигавши до Манојла Немања је пред њега пао ничице пружајући му свој мач, да са њим ради шта му је воља. Византијски цар је прихватио његову понизност, приставши на обнову вазалних обавеза и остављање Немање на положају великог жупана. Завршни део ове епизоде одиграо се у Цариграду, кроз који је бунтовни велики жупан Рашке проведен у Манојловој тријумфалној поворци[8]. Током боравка у Цариграду, велики жупан Рашке је живео у манастиру Богородице Евергетиде (у чију је славу по повратку у Рашку подигао манастир Богородице Добротворке (тзв. Студеница)).
    **
    Rastko Nemanjić je rođen u deževačkom kraju na planini Goliji. Kada je imao 15 godina, njegov otac, veliki župan Stefan Nemanja, dodelio mu je Zahumlje na upravu. Na tom položaju je ostao manje od dve godine (1190/91)
    [Te 1191 godine Nemanja je imao 78 godina. Posle 5 godina, 1196.g. Nemanja se zamonasio i ostale 3 godine, do svoje smrti, proveo u manastiru Hilandar].
    dok nije pobegao sa očevog dvora i otišao na Svetu goru, zamonašio se i uzeo monaško ime Sava. Za njim je bila odaslata vojnička potera da ga vrati kući. Međutim, kad su ga vojnici našli, on je već bio zamonašen u ruskom manastiru Sv. Pantelejmona, ili u Vatopedu.
    **
    Nesumnjiv je značaj Stefana Nemanje u osnivanju srpske države, posmatrano kroz prizmu onog doba.
    Kada je reč o rodonačelniku Srpske pravoslavne crkve, sve što crkva o tome govori ne nalazi uporište u životu i delovanju Stefana Nemanje. Tri godine pravoslavac, osamdeset i tri godine katolik, Nemanja ostavlja tešku dilemu iskrenog priklonjenja pravoslavlju. Tako formirana pravoslavna crkva vuče korene i senku svog osnivača: Uništenje bogomila, rat protiv rodjenog brata, saveznik u Krstaškim ratovima, ratnik protiv pravoslavne (!) Vizantije, protivnik pravoslavnih manastira, … o čemu današnja pravoslavna crkva ćuti, ćuti već hiljadu godina i ćutnjom priziva i vaspitava svoje vernike.
    (Velika većina teksta su citati, dostupni svakom).

  6. miki says:

    Hvala na veoma poucnom tekstu. Zaista zanimljivo,lepo i jasno sazeto a cinjenice danas dobro sakrivene od prosecnog coveka koji nije istoricar. Pitanje cak koliko svi istoricari ovo znaju. Ovaj sajt postaje veoma poucan uz vec izvanredan Veliki prasak.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.