Ima se, može se

Povodom saopštenja za javnost Miroslava Gavrilovića “Prenos Blagodatnog ognja iz Jerusalima u Beograd”:

U vreme dok se veliki broj roditelja, sa pravom oseća izigrano od strane države, koja ne obezbeđuje dovoljne doze vakcina za njihovu decu, ta ista država obezbeđuje podršku u izvođenju mađioničarskog trika sa belim fosforom. I umesto da ovakve vesti osvanu na stranicama zabave, ili u malim oglasima, uz pozive kakve vračare ili tarot “majstora” da im se plati za “proricanje budućnosti”, ovakve vesti dospevaju na naslovne strane. Ne ulazeći uopšte u lično pravo bilo koga da bude fasciniran jeftinim mađioničarskim trikovima sa belim fosforom, ističemo da je nedopustiva zloupotreba Vojske Srbije i budžeta Republike Srbije za promociju sujeverja i primitivizma, u režiji Srpske Pravoslavne Crkve (SPC).

Po ko zna koji put, lična fascinacija patetičnim trikovima, postavlja se ispred razuma, poštenja i pre svega, Ustava države. Po ko zna koji put, bahatost i agresivna gramzivost SPC, dobijaju primat nad svim potrebama naroda, sistematski zaglupljivanog i zatucavanog primitivnim mađijama šarlatana okićenih zlatom. Država tako postaje saučesnik u arčenju budžeta, od strane ljudi pred kojima Big Lale izgleda kao dva Dejvida Koperfilda i čija skromnost se meri skromnošću sultana od Bruneja.

Dok sa jedne strane, najveći broj građana svakoga dana oseća “reforme” na svojoj koži, ostajući bez 10% ionako mizernih prihoda i prateći kako sve veće cene promiču kao na pokretnoj traci, država sa druge strane, sa SPC igra oprobanu igru “Ima se, može se”, u kojoj se od tih istih građana uzima novac, da bi se bacao na počasne straže, pratnje i ostalu scenografiju bizarne predstave, raskrinkane kao šarlatansko zamešateljstvo pre mnogo decenija.

Trik koji će čelnici SPC, kojima je i elementarna pismenost nedostižna, a što se iz njihovog egzaltiranog saopštenja za javnost, prepunog proizvolljno nabacanim velikim slovima i sakaćenjima jezika vidi, predstaviti kao “Božije čudo”, sasvim je u rangu običnog eksperimenta sa nastave hemije za 6. razred osnovne škole. Država, uprkos svemu, za to vreme podstiče skupo glupiranje, kršeći Ustav i sve norme zdravog razuma, dok školstvo propada, zdravstvo posrće, a građani sve češće preturaju po kontejnerima.

Neko bi rekao i da taj bog, sve i da postoji, valjda pre treba da se pobrine za sirotinju i uboge, umesto da pali baklje i premešta kutijice sa kuglicom, poput kakvog šibicara, ali očigledno je da ni šarlatanima koji žive na grbači naroda, bilo da su u skupštinskim klupama, vladinim foteljama ili vladičanskim dvorima, nije stalo do dobrobiti naroda, niti da je narod u dovoljnom broju postao spreman da odbaci sujeverje i zameni ga realističnim pogledom na svet i život. Narod sme da bude naivan, ali oni izabrani da ga vode za njegovo dobro, ne smeju da budu tako licemerni, podli i nehumani, pa da mu pretpostavljaju gomilu primitivnih, dogmama zadojenih, poreski privilegovanih prevaranata u suknjama i sa besnim nakitom, koji će ponovo, po ko zna koji put, profitirati iz nesreće onih, kojima se predstavljaju kao pastiri, duhovne vođe i simboli majčinstva crkve. Od matere do zle maćehe, kratak je očigledno put, posebno kada ga država, svojim saučesništvom u širenju dogmi, primtivizma, neznanja i šarlatanstva, još više skrati i na njega postavi šarene i velike putokaze ka virtuelnoj šatri sa vašarskim zabavljačem, gutačem plamena i “čarobnjakom” belog fosfora. Preskupa je to predstava i za odrasle, a naročito za decu, koja ne mogu da dobiju čak ni običnu vakcinu, tekovinu XIX veka, tako tragično nedostupnu u Srbiji ovog vremena, gotovo čarobno i neodoljivo jednakog nekom ranom XII veku.

Baklja od belog fosfora će tako sada spaliti tužne ostatke razuma i morala, kao što je pre devet ili deset vekova spaljivala one koji se ni tada nisu slagali sa predrasudama i dogmama dominantne verske zajednice.

Plamen će ponovo progutati različitost, u primitivnom ritualu kojim će crkva još jednom pokazati ko je zapravo na čelu države i ko određuje šta je za narod bitno i potrebno.