Krug sa ćoškovima ili kako verski obred nema versku dimenziju

Udruženje „Ateisti Srbije“ s ogorčenjem ukazuje na potpuni nestanak svakog kriterijuma i moralnog obzira u naporima domaćih političara da iskažu svoju bespogovornu lojalnost i pokornost jednoj (a po uticaju na javni život, čini nam se, i jedinoj) od verskih zajednica u Republici Srbiji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC).

U tim naporima, vrlo često se ne biraju reči hvale, uopštavanja, prekrajanja istorijskih činjenica, gotovo detinjaste zaljubljenosti i beskrupulozne surevnjivosti, nedostojne izabranih predstavnika svih građana jedne, nominalno sekularne, države.

U tom svojevrsnom takmičenju za titulu najveće ulizice, čini nam se da je sadašnji Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, prof. dr Žarko Obradović, otišao najdalje.

Njegovom izjavom, objavljenom u dnevnoj štampi i elektronskim medijima [1], u kojoj kaže sledeće: „Niko decu ne primorava da učestvuju u obeležavanju školske slave, školska slava se u Srbiji obeležava na veoma različite načine – od organizovanja izložbe crteža, recitacija i priredbi. Negde takođe učestvuju i predstavnici Srpske pravoslavne crkve, ali sve je to u funkciji obeležavanja školske slave i nema versku dimenziju“, gospodin Obradović je izrekao niz neistina i izuzetno nelogičnih tvrdnji, nedostojnih jednog intelektualca, profesora, a, svakako, i ministra zaduženog za svakoj odgovornoj državi izuzetno bitne resore, prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Ukazujemo stoga i ministru, ali i ceokupnoj javnosti, na ove tragične propuste, kao trenutnu kulminaciju sistematske politike podilaženja populistički jeftinim, a politički i moralno zastrašujuće skupim interesima jedne verske zajednice, SPC.

Deca širom Srbije nisu formalno primorana da prisustvuju verskim obredima kojima se obeležava ovaj datum, ali suštinski jesu, uslovljavanjem izostancima, nadoknadom nastave ili svojevrsnom stigmatizacijom od strane profesora i ostale dece. Ako se istovremeno na pomenutim izložbama crteža, recitacijama i na priredbama prikazuju crteži svetitelja SPC, izvode pesme u slavu svetitelja SPC i organizuju priredbe u slavu svetitelja SPC, nejasno nam je kako takvi performanski nemaju versku dimenziju. Ako čitanka srpskog jezika sve više podseća na molitvenik, nastava likovnog na ikonopisanje, časovi muzičkog na probe crkvenog hora, a nastava istorije na čudnu mešavinu veronauke i nacionalnih mitova, samo slep ili krajnje licemeran čovek ne bi video jasnu versku dimenziju u srpskom školstvu.

Takođe, ukoliko u istoj misaonoj celini imate „slavu“ i „predstavnike Srpske pravoslavne crkve“, tj. sveštenike iste, kao osobe koje obavljaju verske obrede prilikom obeležavanja „školske slave“, nemoguće je da dešavanje nema „versku dimenziju“.

Ukoliko verska dimenzija zaista ne postoji, svetkovina bi morala imati sekularni karakter, što je apsolutno nemoguće u situaciji gde se obavlja verski obred, seče se „slavski kolač“ i obavljaju se kolektivne molitve.

Zapravo, čak ni zakon ne vidi ono što ministar vidi – „školsku slavu“. Postoji određeni „Dan duhovnosti“, ali slave u zakonu nema.

Da se ogradimo, ne sporimo materijalnu dimenziju celog događaja, iskazanu mizernom „stimulacijom“ prosvetnim radnicima u iznosu od 4000 dinara i neimenovani iznos dat sveštenicima za „uslugu“ obavljanja verskog obreda u državnim, javnim školama.

Iako smo svesni da je sasvim moguće da gospodin Obradović, uprkos zavidnim akademskim titulama, nije nikada čuo za sekularnost niti zna šta taj pojam znači, smatramo krajnje skandaloznim to da na tako visokom položaju opstaje osoba koja u verskom obredu ne prepoznaje versku dimenziju. Da bismo gospodinu Obradoviću pomogli da shvati svu nelogičnost svoje tvrdnje, pozivamo ga da pokuša da zamisli četvrtasti krug kao trodimenzionalno telo ili, pak, Betovenovu IX simfoniju koja nema muzičku dimenziju. Ako uspe, povlačimo kritike i sledi iskreno izvinjenje.

Ako ne uspe, očekujemo da se izvini celokupnoj javnosti, a posebno deci podvrgnutoj nedopustivoj indoktrinaciji.

U nekim drugim okolnostima, bilo bi samo smešno. U Republici Srbiji, sve ovo je izuzetno tragično.

Ukoliko osoba koja se nalazi na čelu resora koji treba da se brine o obrazovanju mladih ljudi, onih koji treba da čine budućnost ove zemlje, dopušta sebi da izgovara ovakve nebulozne tvrdnje, šta li tek ostaje za nauku i tehnološki razvoj, kojima gospodin Obradović takođe treba da se bavi? Čak i da ne znamo koliko su mizerna izdvajanja za nauku u našoj zemlji, plašimo se da će nakon ovakvih logičkih bravura biti potpuno izbrisana iz budžeta, sve dok se ne pronađe nadležni svetac i za ovaj deo ministrovog resora.

Odgovor na ovo polu-pitanje možda može da se protumači iz nastavka hvalospeva Rastku Nemanjiću, koji je podjednako nekritičan i promašen kao i prva ministrova izjava. Naime, gospodin Obradović kaže da je, „obeležavanje Svetog Save prilika za sve nas u prosveti da se podsetimo zašto se baš taj praznik obeležava kao školska slava. Reč je o velikom čoveku za svoje vreme i očigledno za vekove koji su došli posle njega, jer je bio veliki prosvetitelj i veoma obrazovan. Utemeljio je školu, podržao obrazovanje, radio na pomirenju i negovao toleranciju i poštovanje mišljenja drugih.“

I mada se slažemo da ministar uopšte ne mora da zna bilo šta vezano za svoj resor, što u Srbiji svakako ne bi bilo nešto novo, obavezni smo da ministra Obradovića, koji, eto, i sebe smatra prosvetnim radnikom, informišemo o suštinskim greškama koje je u svom izlaganju napravio.

27. januar se u Srbiji proslavlja kao „školska slava“ samo iz političkih razloga i bez ikakvog utemeljenja u činjenicama ili, pak, Ustavu Republike Srbije i njegovom članu 11 [2]. Rastko Nemanjić jeste bio značajna istorijska ličnost, što zaista niko ne osporava. Njegov uticaj kao mudrog političara i neretko veštog politikanta u mnogome je odredio sudbinu tada mlade srpske države, omogućivši joj da opstane u okruženju snažnih, većih država. U tim svojim aktivnostima, Rastko Nemanjić nije imao vremena niti interesovanja za prosvetiteljski rad, niti se obrazovao dalje od skromnih mogućnosti trinaestovekovne teologije. On nije osnivao škole, niti je nekakav „utemeljivač“ škole. Šta više, interes srednjovekovne vlastele, kao, neretko, i savremenih političara, upravo je neobrazovan narod, kojim je lakše upravljati. Pismenih ljudi među Srbima bilo je i pre njega, iako u veoma malom broju i, gotovo isključivo, među sveštenstvom i plemstvom, a istorija nema zabeležen njegov prosvetiteljski rad, podizanje škola i napore na obrazovanju dece.

Zato, sa druge strane, istorija vrlo dobro pamti kako je zajedno sa svojim ocem i bratom, radio na istrebljivanju verskih protivnika, otimanju njihove imovine, nasilnom pokrštavanju i zilotskom fanatizmu pri progonu bogumila [3]. Ako je to pomirenje i poštovanje mišljenja drugih, na koje se Ministar poziva, naša zabrinutost je još veća.

Dakle, Rastko Nemanjić je bio prosvetitelj, veoma obrazovan čovek, utemeljivač škole, promoter obrazovanja i veliki pomiritelj, taman isto onoliko koliko je i Marko Kraljević zaista terao „cara do duvara“, orao turske puteve i golim rukama cedio suvu drenovinu u društvu svoje posestrime vile Ravijojle.

Da napomenemo da nije ni umro tog 27. januara, nego je tada vest o njegovoj smrti došla do Srbije. Čak i uz to, ove godine je proslava premeštena za 25. januar u većem broju škola. Travestiranju istine, razuma i školstva očigledno nema kraja.

Sve je ovo samo još jedan tužni deo slagalice srpske dnevne politike opterećene potčinjavanju SPC, izmišljanjem razloga za pohvalu verskih mitova i beskrupuloznim nasrtajima na detinjstvo, obrazovanje i kritičko razmišljanje, uvođenjem sujeverja i verskih obreda u škole, koje bi morale da budu samo hramovi znanja, a nikako pomodarskih praksi. Ova kratka, ali izuzetno zabrinjavajuća logička vratolomija ministra Obradovića, samo je logični nastavak već iskazane netrpeljivosti prema drugačijem mišljenju i sistematskog prisiljavanja svih građana Republike Srbije, a među njima, naravno, i dece svih nacionalnosti i veroispovesti, da se povinuju verskim obredima, praksama i učenjima SPC.

Gospodin Obradović je samo dovršio misao episkopa Rakite, koji je koliko dan ranije utvrdio da je neprisustvo dece muslimanske veroispovesti obeležavanju „školske slave“ kao verskog obreda SPC „diskriminacija i lišavanje prava da se upoznaju sa tradicijom vršnjaka pravoslavne vere“. [4]

Identičnim logičkim saltom mortale, prisiljavanje dece nepravoslavne vere da prisustvuju verskim obredima SPC, oktroisanim kao školski praznik, postaje izgleda odraz onoga što ministar vidi kao jednu od značajnijih tekovina svetosavlja u Srbiji i pokazatelj istinske tolerancije i pomirenja.

Čak i ako smo se već navikli na to da nas političari posmatraju tek kao bezličnu izbornu mašineriju i prisilne punioce budžeta, ovo je zaista previše.

Ministre, čak ako ceo narod zaista smatrate idiotima, ostavite nam makar decu na miru.