Božanski desetak

Izvor N1: “Predlog Vlade: Ko živi na Kosovu, deo plate da daje crkvi”

A za milostinju svetima, kao što uredih po crkvama Galatijskijem onako i vi činite. Svaki prvi dan nedjelje neka svaki od vas ostavlja kod sebe i skuplja koliko može, da ne bivaju zbiranja kad dođem.
(Korinćanima poslanica prva, 16:1-2)

Svaki po volji svojega srca, a ne sa žalošću ili od nevolje; jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje.
(Korinćanima poslanica druga, 9:7)

Ako li kome od vas nedostaje premudrosti, neka ište u Boga koji daje svakome bez razlike i ne kori nikoga, i daće mu se;
(Saborna poslanica svetog apostola Jakova, 1:5)

Stari Zavet je u više citata, dao zapovest vernicima da za potrebe sakralnih službi svojih sveštenika, izdvajaju obavezan desetak (3., 4. i 5. knjiga Mojsijeva, itd.). U Novom Zavetu, nigde se ne spominje eksplicitno desetak, odnosno 10 procenata svojih prihoda, za potrebe crkve. U Starom veku, podrazumevalo se i danas poznato pravilo „Daj koliko možeš, ali niko ne daje manje od…”, dok se u Srednjem veku ustalilo pravilo da vernici crkvi daju taj obavezujući porez u iznosu desetine svojih prihoda ili imovine. Crkve su se i tako, uz brojne darove vlastele u zemlji bogatile, oslobođene ma kakvih obaveza i prepuštene „duhovnoj brizi” o verujućima.

Sa Prosvetiteljstvom i ulaskom u Novi vek i sledstveno Savremeno doba, ova primitivna otimačina je nestala iz zakona, a države zapadnog sveta su, u manjoj ili većoj meri, ukinule obaveze građanima da finansiraju ionako milenijumima gomilanja tuđih sredstava obogaćene crkve. U nekim zemljama, ostavljen je dobrovoljni porez, koji oni vernici koji žele, mogu plaćati crkvama, dok je u nekim drugim zemljama, crkva u potpunosti uklonjena iz bilo kakve mogućnosti zahvatanja novca budžetskih obveznika. Takođe, u sve većem broju zemalja, crkvena imovina i delatnosti se oporezuju, vodeći se jednostavnim pravilom da za sve građane moraju važiti ista prava i iste obaveze, na korist društva i zajedničke države.

U Srbiji, ide se nažalost i dalje putem retrogradnosti i anahronizama. Tragično je što nas tim putem vode visoki državni zvaničnici.

Nakon niza incidenata, čiji je glavni vinovnik bio i ostao trenutni predsednik države, Tomislav Nikolić, u novom nasilju nad razumom, racionalnošću i elementarnim principima sekularnosti, pridružio mu se direktor Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo Marko Đurić.

On je naime, u svojstvu direktora pomenute Kancelarije, zamolio građane koji žive na Kosovu, da zarad svog opstanka na toj teritoriji finansijski pomognu Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC), tako što će deo svojih prihoda dati fondu eparhije raško-prizrenske.

Ne postoji dabome logično objašnjenje na koji će način ionako prebogatoj crkvi, oslobođenoj poreza i svih uobičajenih građanskih obaveza, taj dodatni prihod pomoći da zadrži Srbe na Kosovu, ali smo odavno odustali od pokušaja traženja logike u onome što po pitanju SPC rade zvaničnici naše države.

Ipak, gospodin Đurić je makar bio toliko ljubazan da kaže da će SPC dodatno prihodovati bez nametanja, tj. da nikome Kancelarija neće određivati i propisivati koliko da da, alli neka svako da po svojoj savesti, ali neka svako da.

Da podsetimo gospodina Đurića, zvaničnike Republike Srbije i građane, da SPC godišnje, samo na račun toga što je jedna od sedam tzv. „tradicionalnih verskih zajednica”, iz budžeta Srbije, koji ne puni, dobija šest miliona evra. Uz prihode koje ostvaruje poklonima ministarstava, lokalnih samouprava i drugih državnih i lokalnih institucija, prihoduje još bar toliko novca. Svojim verskim delatnostima, za koje ne postoje cenovnici, niti na njih plaća porez, SPC prihoduje još oko 140 miliona evra, što je svrstava u sam vrh srpskih firmi.

Narod treba da da, da i samo da da.

Naravno, da nesretnu, bizarnu ironiju uveća, pobrinuo se i Živko Šibalić, poznat u versko-finansijskim krugovima i kao episkop raško-prizrenski Teodosije. On dabome garantuje da će novcem skupljenim u toj fondaciji vrlo odgovorno upravljati.

Kako nam je poznato to na koji način SPC upravlja novcem, pretvorenim u „male Versaje”, najnovije automobile, pozlaćene lustere ili pak nekretnine za potrebe komfora Isusovih naslednika, možemo samo da se zadivimo sposobnosti gospodina Šibalića, da izjavi tako nešto, a da ni ne trepne.

Naravno, ne želimo samo da kritikujemo. Želimo i da posavetujemo.

Posavetovali bismo državne organe i naročito gospodina Đurića, da ako već mole građane da daju još novca SPC, u isti mah učine sve da se gospodin Miroslav Gavrilović, trenutni glavni menadžer SPC, u zvanju patrijarha, sa nadimkom Irinej, kao i ostatak čelnika ove profitne organizacije, presele tamo gde će najbolje direktno pomoći opstanku Srba na Kosovu – u Pećku patrijaršiju.

Nema boljeg načina da narod zaista oseti da matera crkva deli njegove brige, strahove i teskobe, od toga da žive jedni do drugih.

Pozivamo zato državne organe da učine sve da što pre organizuju preseljenje kompletne uprave SPC iz Beograda, pravo na mesto gde je, kako kažu „duša srpskog naroda”, na Kosovo, na mesto stolovanja prvih srpskih patrijarha, u Peć.

Dok im organizuju selidbu, neka u retkim trenucima odmora, prelistaju Ustav Republike Srbije, ako im nije previše teško. Možda će, dok se ne zamore previše, nakon preambule i uvodnih članova, doći i do kratkog i jasnog člana jedanaestog, koji da podsetimo, glasi:

Svetovnost države

Republika Srbija je svetovna država.

Crkve i verske zajednice su odvojene od države.

Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.

Kada pomognu da se duhovna vlast i fizički, preseljenjem, sjedini sa dušom naroda, nadamo se da će moći da se vrate, i to trajno, svetovnim obavezama koje im prositiču iz Ustava i zakona države, kojom spletom istorijskih okolnosti, trenutno upravljaju.

Gospodo političari, Srbija je država svih njenih građana, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost i nepripadnost.

Prizovite se pameti i razumu, shvatite da ovo nije XIV vek i da ne možete Dušanovim zakonikom meriti pravo i pravdu u savremenom dobu. Ne globite ionako sve siromašniji narod još više, da biste punili džepove i pozlaćivali lustere onima koji godišnje uzmu toliko novca, kojim biste mogli poslati na lečenje stotine teško bolesne dece, ili izgraditi desetine škola.

Prestanite da hranite večito gladna usta SPC i okrenite se građanima, koji su sve siromašniji i sve gladniji. Neće ih na Kosovu zadržati sveštenici, čija imovina i životi su tako daleko od Prištine, Mitrovice, Gnjilana, Obilića, Peći, Uroševca.

Prestanite, molimo vas.