Izvor N1: “Predlog Vlade: Ko živi na Kosovu, deo plate da daje crkvi”

A za milostinju svetima, kao što uredih po crkvama Galatijskijem onako i vi činite. Svaki prvi dan nedjelje neka svaki od vas ostavlja kod sebe i skuplja koliko može, da ne bivaju zbiranja kad dođem.
(Korinćanima poslanica prva, 16:1-2)

Svaki po volji svojega srca, a ne sa žalošću ili od nevolje; jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje.
(Korinćanima poslanica druga, 9:7)

Ako li kome od vas nedostaje premudrosti, neka ište u Boga koji daje svakome bez razlike i ne kori nikoga, i daće mu se;
(Saborna poslanica svetog apostola Jakova, 1:5)

Stari Zavet je u više citata, dao zapovest vernicima da za potrebe sakralnih službi svojih sveštenika, izdvajaju obavezan desetak (3., 4. i 5. knjiga Mojsijeva, itd.). U Novom Zavetu, nigde se ne spominje eksplicitno desetak, odnosno 10 procenata svojih prihoda, za potrebe crkve. U Starom veku, podrazumevalo se i danas poznato pravilo „Daj koliko možeš, ali niko ne daje manje od…”, dok se u Srednjem veku ustalilo pravilo da vernici crkvi daju taj obavezujući porez u iznosu desetine svojih prihoda ili imovine. Crkve su se i tako, uz brojne darove vlastele u zemlji bogatile, oslobođene ma kakvih obaveza i prepuštene „duhovnoj brizi” o verujućima.

Sa Prosvetiteljstvom i ulaskom u Novi vek i sledstveno Savremeno doba, ova primitivna otimačina je nestala iz zakona, a države zapadnog sveta su, u manjoj ili većoj meri, ukinule obaveze građanima da finansiraju ionako milenijumima gomilanja tuđih sredstava obogaćene crkve. U nekim zemljama, ostavljen je dobrovoljni porez, koji oni vernici koji žele, mogu plaćati crkvama, dok je u nekim drugim zemljama, crkva u potpunosti uklonjena iz bilo kakve mogućnosti zahvatanja novca budžetskih obveznika. Takođe, u sve većem broju zemalja, crkvena imovina i delatnosti se oporezuju, vodeći se jednostavnim pravilom da za sve građane moraju važiti ista prava i iste obaveze, na korist društva i zajedničke države.

U Srbiji, ide se nažalost i dalje putem retrogradnosti i anahronizama. Tragično je što nas tim putem vode visoki državni zvaničnici.

Nakon niza incidenata, čiji je glavni vinovnik bio i ostao trenutni predsednik države, Tomislav Nikolić, u novom nasilju nad razumom, racionalnošću i elementarnim principima sekularnosti, pridružio mu se direktor Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo Marko Đurić.

On je naime, u svojstvu direktora pomenute Kancelarije, zamolio građane koji žive na Kosovu, da zarad svog opstanka na toj teritoriji finansijski pomognu Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC), tako što će deo svojih prihoda dati fondu eparhije raško-prizrenske.

Ne postoji dabome logično objašnjenje na koji će način ionako prebogatoj crkvi, oslobođenoj poreza i svih uobičajenih građanskih obaveza, taj dodatni prihod pomoći da zadrži Srbe na Kosovu, ali smo odavno odustali od pokušaja traženja logike u onome što po pitanju SPC rade zvaničnici naše države.

Ipak, gospodin Đurić je makar bio toliko ljubazan da kaže da će SPC dodatno prihodovati bez nametanja, tj. da nikome Kancelarija neće određivati i propisivati koliko da da, alli neka svako da po svojoj savesti, ali neka svako da.

Da podsetimo gospodina Đurića, zvaničnike Republike Srbije i građane, da SPC godišnje, samo na račun toga što je jedna od sedam tzv. „tradicionalnih verskih zajednica”, iz budžeta Srbije, koji ne puni, dobija šest miliona evra. Uz prihode koje ostvaruje poklonima ministarstava, lokalnih samouprava i drugih državnih i lokalnih institucija, prihoduje još bar toliko novca. Svojim verskim delatnostima, za koje ne postoje cenovnici, niti na njih plaća porez, SPC prihoduje još oko 140 miliona evra, što je svrstava u sam vrh srpskih firmi.

Ipak, izgleda da ni tih, oko 150 miliona evra, nije dovoljno. Treba uzeti još, još i ponovo još.

Narod treba da da, da i samo da da.

Naravno, da nesretnu, bizarnu ironiju uveća, pobrinuo se i Živko Šibalić, poznat u versko-finansijskim krugovima i kao episkop raško-prizrenski Teodosije. On dabome garantuje da će novcem skupljenim u toj fondaciji vrlo odgovorno upravljati.

Kako nam je poznato to na koji način SPC upravlja novcem, pretvorenim u „male Versaje”, najnovije automobile, pozlaćene lustere ili pak nekretnine za potrebe komfora Isusovih naslednika, možemo samo da se zadivimo sposobnosti gospodina Šibalića, da izjavi tako nešto, a da ni ne trepne.

Naravno, ne želimo samo da kritikujemo. Želimo i da posavetujemo.

Posavetovali bismo državne organe i naročito gospodina Đurića, da ako već mole građane da daju još novca SPC, u isti mah učine sve da se gospodin Miroslav Gavrilović, trenutni glavni menadžer SPC, u zvanju patrijarha, sa nadimkom Irinej, kao i ostatak čelnika ove profitne organizacije, presele tamo gde će najbolje direktno pomoći opstanku Srba na Kosovu – u Pećku patrijaršiju.

Nema boljeg načina da narod zaista oseti da matera crkva deli njegove brige, strahove i teskobe, od toga da žive jedni do drugih.

Pozivamo zato državne organe da učine sve da što pre organizuju preseljenje kompletne uprave SPC iz Beograda, pravo na mesto gde je, kako kažu „duša srpskog naroda”, na Kosovo, na mesto stolovanja prvih srpskih patrijarha, u Peć.

Dok im organizuju selidbu, neka u retkim trenucima odmora, prelistaju Ustav Republike Srbije, ako im nije previše teško. Možda će, dok se ne zamore previše, nakon preambule i uvodnih članova, doći i do kratkog i jasnog člana jedanaestog, koji da podsetimo, glasi:

Svetovnost države

Republika Srbija je svetovna država.

Crkve i verske zajednice su odvojene od države.

Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.

Kada pomognu da se duhovna vlast i fizički, preseljenjem, sjedini sa dušom naroda, nadamo se da će moći da se vrate, i to trajno, svetovnim obavezama koje im prositiču iz Ustava i zakona države, kojom spletom istorijskih okolnosti, trenutno upravljaju.

Gospodo političari, Srbija je država svih njenih građana, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost i nepripadnost.

Prizovite se pameti i razumu, shvatite da ovo nije XIV vek i da ne možete Dušanovim zakonikom meriti pravo i pravdu u savremenom dobu. Ne globite ionako sve siromašniji narod još više, da biste punili džepove i pozlaćivali lustere onima koji godišnje uzmu toliko novca, kojim biste mogli poslati na lečenje stotine teško bolesne dece, ili izgraditi desetine škola.

Prestanite da hranite večito gladna usta SPC i okrenite se građanima, koji su sve siromašniji i sve gladniji. Neće ih na Kosovu zadržati sveštenici, čija imovina i životi su tako daleko od Prištine, Mitrovice, Gnjilana, Obilića, Peći, Uroševca.

Prestanite, molimo vas.

Izvor B92: “Kakva jeres, želim da sačuvam svoju naciju”

Udruženje „Ateisti Srbije” će uputiti tužbu Ustavnom sudu Srbije, zbog sistematskog i ponižavajućeg vređanja ljudskog dostojanstva građana Srbije i zbog sistematskog kršenja Ustava, zakona i pratećih međunarodnih povelja, koja čini Tomislav Nikolić, trenutni predsednik Republike. Takođe, uputićemo i pismo (sa povratnicom, dabome) u zgradu Predsedništva, mesto koje je kršenjem Ustava gospodin Nikolić takođe ponizio, gde ćemo izneti kompletan tekst sledećeg saopštenja, kao zvanični zahtev našeg udruženja, da gospodin Nikolić smesta podnese neopozivu ostavku i ukloni se iz javnog i političkog života. Pozivamo i Narodnu skupštinu republike Srbije, da pokrene zakonsku proceduru za razrešenje predsednika Republike, koji rasističkim izjavama i kršenjem Ustava Srbije, urušava trajno ugled naše zemlje. Pozivamo i širu javnost, medije i nevladine organizacije, da nas podrže u ovom apelu.

Veliki američki predsednik, Abraham Linkoln, izjavio je jednom prilikom da je bolje ćutati i biti smatran za glupaka, nego progovoriti i otkloniti svaku sumnju.

Mišljenja smo da je ova izjava zaista univerzalno tačna i primenjiva u svakom vremenu i u svakoj sredini. Šta više, uvereni smo da je naročito prikladna za državne službenike, predstavnike vlasti i posebno šefove država, ljude koji predstavljaju, makar nominalno, sve građane svojih zemalja.

Nakon bujice rasističkih, eugeničarskih i izjava na tragu nacističkih ideja o „arijevskoj”, čistoj naciji, trenutni predsednik Republike Srbije, Tomislav Nikolić, odlučio je da ponudi objašnjenje za svoj necivilizacijski, prostački i primitivni cilj. Uvereni smo da bi mu korisnije bilo da je to vreme, tokom kog je davao televizijski intervju, utrošio na proučavanje misli, recimo baš Abrahama Linkolna, jedne od ključnih osoba u pokretanju političkih procesa na ukidanju rasne segregacije u SAD u XIX stoleću.

Elem, trenutni predsednik Srbije je upitao, „Kakva je to jeres i povreda Ustava Srbije ako neko želi da čuva svoju naciju?”

Osećamo obavezu da mu, još jednom, pojasnimo da je on trenutno predsednik svih građana i da su za to, nadamo se još izuzetno kratko vreme, „njegova nacija” svi građani Republike Srbije, kako god se oni pojedinačno nacionalno izjašnjavali. Takođe, podsetili bismo ga da rasistički pozivi i pokliči, u krajnjem ishodu, istorija nas uči, najtragičnije posledice imaju upravo po onu naciju, u čije ime se izgovaraju. Usput, Ustav Republike Srbije i Zakon o predsedniku Republike, upravo govore o predsedniku svih građana, ako se i dalje pita šta je to on prekršio.

Svesni ipak toga da gospodin Nikolić, čemu nas takođe istorija njegovog predsednikovanja uči, najčešće nije svestan ni težine ni štetnosti svojih izjava, nismo se iznenadili previše ni njegovom narednom mišlju, odnosno željom – „Da naši čukununučići genetski liče na nas, da, ako bi ustao neko od njihovih predaka, da ga prepozna kao svog. Inače, svašta može da se desi i na to upozoravaju stručnjaci… samo ćute da ne bi bili napadnuti.”

Zabrinjava sa jedne strane to što je gospodin Nikolić očigledno sklon teorijama zavere i nekakvim prikrivenim naučnim saznanjima. Zabrinjava sa druge strane i to što on veruje da bi neko od naših predaka mogao da ustane iz groba i krene da po liku traga za svojim potomcima. Kao ljudi koji ne veruju u vaskrsenja i zombi apokalipse, ostajemo ožalošćeni saznanjem da predsednik države veruje u te nebuloze. Još više nas ipak žalosti to što on smatra da je rasna ili nacionalna čistota kakva vrlina, posebno na podneblju kojim su razni narodi prolazili, evo već milenijumima, mešajući se sa lokalnim stanovništvom.

U civilizovanom svetu, potomcima se ljudi raduju, kao proizvodima ljubavi i iskrenih emocija, a ne genetskog inženjeringa, koji bi stvarao klonove njih samih.

U isti mah, pozivamo predsednika svih građana, da hrabro istupi i saopšti javnosti šta je to „svašta” što može da nam se desi, ako čukununuci ne budu naše slike i prilike. Ko su ti eugeničari, kojima predsednik poklanja poverenje i u čije ime širi rasističke i nacističke teorije, na početku XXI stoleća?

Tragično uveren da je samo pogrešno prihvaćeno ono što je izgovorio, predsednik je još jednom propustio priliku da ćutanjem otkloni svaku sumnju u ono što nam je već duže vreme, savršeno očigledno. Naime, primetio je potom da „Kad govorite o tako nečemu, onda uvek rizikujete da vas namerno pogrešno shvate i izvuku ono što niste mislili”. Ako smo i pomislili da smo možda zbilja pogrešili u proceni, predsednik nas je odmah demantovao, narednom izjavom, gde je rekao da nije mislio da bi, recimo, Mađari u banci matičnih ćelija u Srbiji morali da uzimaju genetski materijal od Srba, već da svako može da bira da li će da uzima genteski materijal od Mađara, Hrvata, itd.

Gospodine Nikoliću, prebrojavanje krvnih zrnaca nas je u poslednjih 25 godina već previše koštalo. Takođe, da ne poverujete, svi Homo sapiens sapiensi, odnosno savremeni ljudi, da Vam pojasnimo, dele iste biološke karakteristike. Nigde u civilizovanom svetu se geni ne dele na srpske, hrvatske, mađarske, niti se parovi bez dece, odlučuju za veštačku oplodnju prema tome da li je eventualni donor genetskog materijala mogao da predstavi porodično stablo, arijevski čisto do sedmog kolena unazad. To su, uvereni smo da kao četnički vojvoda znate, činili nacisti, negde do 1945. godine.

Sramotno je i užasavajuće to da više od 70 godina nakon užasnih ratnih zločina i razaranja, koja su pokrenuli upravo ti nacisti, Vi insistirate na nacionalnoj čistoti gena. Čudovišno je da tako nešto traži predsednik Srbije, čiji narod je u tom istom ratu, pretrpeo žrtve koje se proporcionalno mogu meriti samo sa žrtvama Jevreja, stradalih u Holokaustu. Zapitali bismo se imate li stida i srama, ali smo uvereni da je to pitanje samo retoričko.

Opsednut svojim misticizmom, gospodin Nikolić nikako nije mogao da se zaustavi, onda kada se već zagrejao i zaleteo stazom promovisanja aveti prošlosti. Nastavio je da prosipa kvazipatriotske parole o ugroženosti nacije, srpske dabome, za koju je rekao da je „u velikoj krizi, koja je ozbiljnija nego kad bi se ponovo desila poplava, jer poplava bude i prođe, a ovaj problem sistematski uništava narod.”

Napokon nešto oko čega se možemo složiti. Poplava zbilja dođe i prođe. Znajući Vaše mišljenje o uzrocima iste, mogli bismo Vas, kao neko dete od četiri godine, utešiti time da i Končita Vurst ponekad nije na turneji, da i Velika vodena zmija katkad izvesno spava, a da se i srpski, pravoslavni bog bavi i drugim vidovima kažnjavanja nevernog naroda, osim poplavama. Recimo, postavljanjem ovakvog, sramotnog predsednika države. Međutim, ono što nas brine je to da, iako poplave dođu i prođu, što je deo prirodnog ciklusa, uprkos Vašem od stvarnosti otklonjenom mišljenju, Vi nikako da prođete.

Već četvrt veka, Vi ste konstanta propasti naroda Srbije i države u celini. Okreni-obrni, dođu i prođu poplave, zemljotresi, ratovi, ali Vi nikako da prođete. I dalje ste tu, podjednako primitivni, neobrazovani, agresivni i bahati u iznošenju rasističkih stavova i u sistematskom vređanju svih onih koje ne prepoznajete kao Srbe pravoslavne vere. Džabe Vam, gospodine predsedniče diploma stečena nedeljom, džabe Vam „naučni radovi”, džabe Vam ginekološke mudrosti i novi bedž na reveru.

To ste i dalje Vi, ista osoba koja je kao kakva biblijska pošast, nad glavama čestitog naroda Srbije, svih vera, nevera i nacija, već punih dvadesetipet godina.

Dosta je, gospodine predsedniče. Zaista dosta.

Naraštaji Vas neće pamtiti ni po čemu dobrom, korisnom, vrednom. Pamtiće Vas samo po moru besmislica i štetočinstava, sujeverja i primitivizama, koji su ionako napaćenu i ojađenu zemlju, učinili parijom među drugim zemljama.

Odlazite, u ime pravde, poštenja, razuma, civilizacije.

Odlazite, u ime zaštite Ustava i zakona, koje ste unizili i pregazili, gore nego iko pre Vas.

Odlazite, u ime naroda Srbije, kog niste dostojni.

Odlazite, molimo Vas i povedite sa sobom svoje vračeve, magove, kopače kanala, diplomatske tašte i Šanel kolekcije.

Samo odlazite.

Izvor N1: “Nikolić u temelj naučnog centra stavio poruku bogu”

Udruženje „Ateisti Srbije”, kao i, uvereni smo, najveći broj građana Republike Srbije, sa užasnutošću su dočekali novi ispad trenutnog predsednika države, Tomislava Nikolića.

Već poznat kao sistematski, hronični kršilac sekularnih odredbi Ustava Srbije, sada je otišao i korak dalje. Naime, pri polaganju kamena temeljca za Centre izvrsnosti Univerziteta u Kragujevcu, gospodin Nikolić je položio i vremensku kapsulu sa bizarnom, za naučni poduhvat potpuno besmislenom porukom, „što čovek započne, nek’ Bog ne ospori”.

Ne ulazeći apsolutno u ljudsko pravo bilo kog građanina Republike Srbije da veruje u šta god želi, bio to jevrejski Bog, nordijski bogovi, staroslovenska božanstva ili pak stupidna proročanstva iz dnevnih horoskopa, smatramo potpuno ponižavajućim za jednu naučnu instituciju u narastanju, da je predsednik države svodi na parametre apstraktne, izmaštane i primitivne Božje volje.

Dabome, atmosferi opela nauke su u svom najboljem maniru doprineli i predstavnici, za predsednika Republike očigledno jedine verske zajednice, Srpske pravoslavne crkve (SPC). Već sam podatak da je služen određeni starovekovni sujeverni ritual, te to da je na platou bilo više sveštenika nego naučnika, tragičan je. Za nivo se pobrinuo lično episkop šumadijski, Jovan Mladenović.

Navikli smo ipak da, kao što narod kaže, jedno zlo nikada ne ide samo. Tako je predsednik Republike, nadamo se naivno, pod uticajem zimskih atmosferskih prilika i hladnoće, zapao u određeni eugeničarski trans i počeo da daje izjave koje su po svojoj retorici prikladnije za Rajhstag 1935. godine, nakon usvajanja zloglasnih nacističkih Nirnberških zakona.

On je naime izjavio da parovi koji ne mogu da imaju decu, više ne bi trebalo da idu u inostranstvo, već da pomoć nađu u Centru za istraživanje matičnih ćelija, koji će nastati u okviru Centra izvrsnosti. Sve bi to bilo u redu, da svoju želju nije začinio izjavom koja bi, uvereni smo, dirnula i zloglasnog doktora Mengelea. Naime, Nikolić je dopustio sebi da kaže da „Deca treba da se rađaju ovde, sa srpskim genetskim materijalom, sa srpskim kodom.”

Svaki poziv na ovakve, eugeničarske ideje i metode, mora naići na osudu čitavog društva, a baštinici nacističkih metoda utvrđivanja rasne, odnosno nacionalne superiornosti ili prioriteta, moraju biti jasno označeni kao nedostojni obavljanja ma koje državne funkcije.

Sramota koju Srbiji ovakvom užasnom, rasističkom izjavom čini Nikolić, teško se može sakriti, a kamoli sprati.

Najmoralnije bi bilo da se gospodin Nikolić povuče sa položaja koji ionako sistematski sramoti, te da se onda, oslobođen obaveze da makar formalno poštuje sve građane Republike Srbije, slobodno prepusti razvijanju svoje eugenike, u institucionalnim okvirima, koje zakoni Srbije predviđaju.

Ostajemo ipak žalosno uvereni da ni ovaj put, uprkos svoj čudovišnosti izjave, ni gospodin Nikolić, ni Ustavni sud niti bilo koji drugi državni organ, neće sprečiti dalje unižavanje državnih funkcija i svih građana Republike Srbije, koje god vere i nacije bili.

Naše je da u okvirima svojih mogućnosti ukažemo na štetno delovanje ovog i mnogih drugih državnih službenika, koji nas istorijskom ironijom, predstavljaju pred svetom.

Naš glas nije veliki, ali se uzdamo u to da istini nije potreban megafon ili visoka govornica. Potrebno je samo razumeti je.

Izvor: Politika “Vojni sveštenici brana od verskog fanatizma i agresivnog ateizma”

Srpska pravoslavna crkva (SPC) je uz zdušnu pomoć države, gotovo u potpunosti uspostavila paradržavni sistem, koji na direktan način utiče na živote građana. Ne samo što su značajni korisnici, ali ne i punitelji budžeta Republike Srbije, obezbedili su sebi i mesto vajara umova najmlađih, kroz nastavu veronauke. Prisutni su i u državnim institucijama, kroz duboko ukorenjeno i agresivno silovanje Ustava države, naročito njegovog člana 11. Crkva i država po svojoj suštini, a često i formalno, zakonima koji su nesaglasni sa Ustavom, nisu ni razdvojene, niti su u takozvanoj „simfoniji”, kako SPC naziva saradnju i prepletenost crkve i države. Ne, država je u Srbiji potčinjena jednoj crkvi, SPC.

Primer tome je i jedna od retkih institucija od poverenja u državi, Vojska Srbije. Do skoro doživljavana kao moralno pozitivno izdvojena iz ostatka na staklenim nogama postavljenih institucija, uvođenjem vojnog sveštenstva, čak je i vojska krenula tragičnim putem sujeverja, mističnih obreda i sramotnog potcenjivanja razuma i dostojanstva.

Ne želeći da se bavimo političarenjem koje je zahvatilo i vojsku, spomenućemo samo tužni primer podele molitvenika i Novog zaveta pripadnicima institucije koja i dalje reciklira i glanca oružje zastarelo još u drugoj polovini prošlog stoleća.

Kao da to nije dosta, pukovnik Stevica Karapandžin, direktor Medija centra „Odbrana”, sada predstavlja svoju knjigu prilično bizarnog naslova, „Verska služba u Vojsci Srbije – uticaj na operacije kopnene vojske”. U njoj pokušava da razradi ulogu vojnih sveštenika u planiranju i izvođenju operacija kopnene vojske. Ta uloga ne može a da nas ne navede da pomislimo na neku od avanturističkih video igara ili na neki od filmova, gde u mitskim svetovima ili u dalekoj prošlosti, sveštenici mađijanjem iza borbenih redova, bacaju kletve na protivnike, kunu ih i magijskim ritualima plaše.

Motivaciju je gospodin pukovnik, može biti, ipak pronašao i u našoj bližoj istoriji, gde je sveštenstvo bilo i te kako uključeno u ratno huškanje, pa i ratne napore raznih vojnih i paravojnih jedinica širom bivše Jugoslavije. Da li ga je motivisao Jelenko Mićević, poznat kao vladika Filaret, u svojoj karakterističnoj pozi pored tenka, sa teškim mitraljezom u rukama? Možda je ipak odlučujuća bila poruka Ljubomira Kačavende, poznatog filmskog junaka u filmovima za odrasle, pod pseudonimom „vladika Vasilije”, kada je pozvao na osvetu nad muslimanima u Bosni? Ipak je možda na njega najsnažniji uticaj ostavio jeromonah Gavrilo Marić, koji je blagosiljao paravojnu formaciju „Škorpioni”, pred masakr u Srebrenici?

Misteriozna je motivacija gospodina Karapandžina, ali ne i polujavna apologetika ovog nenaučnog i svakako vojno-strategijski besmislenog napisa. Tako Bogoljub Šijaković, nekadašnji ministar vera u vladi Republike Srbije, a sada profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, paranaučnoj ustanovi, štetno prikačenoj na nekada zdravo tkivo Univerziteta u Beogradu, govori o vojnim sveštenicima kao pravu, zagarantovanom međunarodnim propisima. Znajući to da gospodin Šijaković nastavu drži u ovoj paranaučnoj ustanovi, ne čudi nas što pravo svih ljudi, pa i vojnika na veroispovest, meša sa nametanjem jedne religije, one koju zastupa SPC, kao obavezujućeg modela u instituciji koja bi morala Ustavno biti odvojena od verskih zajednica.

No, neznanje često ne staje na nepoznavanju propisa. Naprotiv, to je samo jedan manji segment, što gospodin Šijaković pokazuje tvrdnjom da verska služba u Vojsci Srbije služi odbrani od verskog fanatizma i agresivnog ateizma. Promašena je i teza o tome da vojnih sveštenika ima širom sveta. To što ih ima, ne znači da su i korisni, a kamoli da je takvo kršenje sekularnosti u svetu opravdanje da se neprekidno ponižava i uništava Ustav Republike Srbije.

Ako su nas ratna prošlost sa kraja XX stoleća i školska iskustva od početka XXI stoleća nečemu naučile, to je da prisustvo sveštenika u državnim institucijama, samo pomaže narastanju fanatizma. Brojni čudovišni ratni zločini, koje su blagosiljali sveštenici raznih konfesija u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, nose jasan verski beleg mržnje i netrpeljivosti. Porast vršnjačkog nasilja i netrpeljivosti prema pripadnicima drugih vera, nacija ili jednostavno načina ponašanja, jasan je trag verske nastave u školama. Jedna po jedna, državne institucije bivaju urušene i gurnute ka blatu neznanja i netolerancije.

Agresivni ateizam, kog se gospodin Šijaković toliko plaši, apstrakcija je. Posebno stoga što niko i ne zagovara aresivno neverovanje u teističke bogove, šta god to bilo. Najveći domet i najveća želja svih nas koji smo protiv agresivne klerikalizacije državnih institucija, bilo je i ostalo poštovanje Ustava. Nikome od nas, ateista i humanista iz udruženja „Ateisti Srbije”, ne pada na pamet da predlažemo da se vernicima zabrani da veruju i da svoje obrede obavljaju. Mi samo i uvek insistiramo na tome da svoja verovanja obavljaju na mestima koja su za verske službe i namenjena, a to su verski hramovi. To su, šta više, učenja i njihovih verskih zajednica.

Tek ovakvo nasilno, brutalno nametanje verskih učenja i to naročito jedne verske zajednice, SPC, izazivaju našu reakciju. Tek ovakvo nametanje i diskriminacija svih onih koji nisu vernici, tera nas da odgovaramo.

A žalosno je, složićete se, da na jedno kratko i jednostavno pravilo, ono o svetovnosti države i o poštovanju pravila koja su osnova sekularnosti, moramo da podsećamo mi, umesto da ih brane oni koji su na to obavezani i stručno i profesionalno.

Nije nam teško da podsećamo, samo nas je strah da crkvena zvona i liturgijska pojanja umesto egzercira, ne zaguše preostalo dostojanstvo vojnika, profesionalca i čoveka, obavezanog da državu i njene građane brani, bez obzira na to koje vere ili nacije bili.

Uzmite se u pamet, gospodo vojnici.

Sačuvajte sopstvenu čast.

Setite se da potičete iz običnog naroda, od kog je SPC i moralno i materijalno beskrajno daleko.

Verskim dogmama recite jasno i glasno – „Ostav!”

Izvor OzonPress “Kome i zašto smeta proslava Božića u Srbiji?”

Nova Srbija (NS), jedna od stranaka vladajuće koalicije u Srbiji, u svom saopštenju izjavljuje da predsednik Republike Nikolić i ministar za vanredne situacije i lider NS Ilić nisu prekršili Ustav unošenjem badnjaka u zgradu Predsedništva i poklanjanjem 10 miliona dinara, polijeleja i izgradnje okolne saobraćajne infrastrukture, crkvi u Čačku. U svom naslovu, ovo saopštenje implicira i to da se neko navodno zalaže za zabranu Božića u Srbiji što ne može biti dalje od istine.

Udruženje građana Ateisti Srbije je uvek i u potpunosti podržavalo član 43. Ustava Republike Srbije kojim se svim građanima garantuje pravo na slobodu veroispovesti. Upravo je zbog ovog člana tako diskriminatoran Zakon o crkvama i verskim zajednicama, kojim država suštinski legalizuje samo sedam takozvanih tradicionalnih verskih zajednica. Time se snažno sugeriše, ako ne i nameće to u koje verske dogme građani smeju slobodno da veruju.

Zbog te slobode veroispovesti, regulisane zakonima Republike Srbije i međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima, čija je Srbija potpisnica, svi građani, pa i predsednik Nikolić, ministar Ilić ili bilo ko drugi, smeju o svom trošku i kod svoje kuće da obavljaju svoje verske rituale kako god žele. Niko im to ne osporava, niti brani, niti želi da zabrani.

To ipak ne smeju da rade u državnim institucijama i o trošku budžeta države, jer su te institucije i budžet vlasništvo i obaveza svih građana, a ne samo ovih pojedinaca, ili kakve nominalne većine. Da ponovimo i naglasimo, svih građana. I zbog toga se državne institucije, škole, bolnice, vojni objekti, opštine i tako dalje, ne smeju koristiti za bilo kakve religijske rituale niti za postavljanje kapela i drugih verskih objekata ma koje verske zajednice. Kapelama je mesto na privatnom ili crkvenom zemljištu, a religijskim ritualima je mesto u privatnim i crkvenim prostorijama.

Nova Srbija pita: “Na koji način je prekršen Ustav Republike Srbije?”. Odgovor je jasan, korišćenjem državnih sredstava i zloupotrebnom državne institucije, Predsedništva, zarad promocije samo jedne veroispovesti.

Nova Srbija pita: “Zašto se uskraćuje pravo vernicima na izražavanje svojih verskih sloboda?”. Odgovor je i tu jasan, niko ne uskraćuje vernicima njihovo pravo da izražavaju svoju versku slobodu, o svom trošku i u svojim privatnim ili pak crkvenim prostorijama, gde je takvim ritualima i mesto.

Pitali bismo Novu Srbiju, da li je zaista moguće da oni ne razumeju razliku između privatnih i crkvenih prostorija, i onih državnih? Da li zaista ne razumeju zašto je pogrešno kada se državni resursi koriste zarad promocije i promovisanja samo jedne religije? Da li zaista ne razumeju da se time vrši otvorena i direktna diskriminacija svih ostalih građana Republike Srbije?

Prostije se zaista ne može objasniti. Član 11. i član 43. Ustava Republike Srbije, imaju svega nekoliko, vrlo jednostavnih rečenica.

Religiji nije mesto unutar državnih institucija.

Religija se ne sme finansirati ni na koji način iz državnog budžeta.

Religiji i religijskim ritualima je mesto u privatnim domovima i u crkvama i hramovima. Finansiranje religije se može vršiti isključivo iz privatnih sredstava, po slobodnom nahođenju vernika.

Rastužuje i zabrinjava činjenica da značajan broj građana ne razume razliku između privatnih i crkvenih prostorija i onih državnih. Rastužuje i zabrinjava to da značajan broj građana ne razume da državna sredstva ne smeju da se koriste za promociju i podržavanje religije samo jedne grupe građana, već da državna sredstva pripadaju svim građanima i moraju se koristiti za dobrobit svih građana. Ta dobrobit nije zidanje bezbrojnih crkava i sečenje ugroženih vrsta drveća, već su to putevi, škole, bolnice, biblioteke, dakle sve ono što je neophodno svima nama, pa i pomenutim političarima, nadamo se.

Užasava i to da ove elementarne civilizacijske postulate ne razumeju i najviši državni činovnici. Ne kažemo da nas čudi, uzevši u obzir sada već tradiciju njihovog ponašanja, zloupotrebe institucija i bahato trošenje budžetskih sredstava zarad zadovoljenja lične potrebe za samoreklamerstvom u širenju dogmi jedne verske zajednice. Ipak, iako nas ne čudi ni ovakvo ponašanje, ni ovakvo neznanje koje je Nova Srbija pokazala u svom saopštenju, podsećamo ih da su učešćem u vlasti obavezni da čuvaju i brane Ustav Republike Srbije i da rade na korist svih građana, bez obzira na versko ili nacionalno opredeljenje.

Uzmite se u pamet, dame i gospodo i u pauzi molitvi i čerupanja budžeta, proučite makar ova dva jednostavna i kratka člana Ustava. Setite se i da ste vi naši službenici, a ne mi vaši. Setite se da ste obavezni da služite svima nama, građanima Srbije.

Na korist sviju nas i države koju sticajem okolnosti i vi vodite.

Izvor Novi Magazin “Velimir Ilić: Ne smemo razočarati patrijarha”
Izvor Beta “Nikolić gradjanima poželeo da im 2016. godina bude bolja”

U vremenu rastućeg siromaštva građana i deklarativne velike štednje na državnom nivou, ne mogu a da nas svojom bahatošću i najobičnijim bezobrazlukom, ne užasnu pojedini potezi državnih organa Republike Srbije.

Dok sa jedne strane predsednik Republike u zgradu Predsedništva unosi gotovo čitavo truplo hrasta lužnjaka, posečenog radi pokazivanja da je on najverniji od svih vernika, na zadatku satiranja flore Srbije, sa druge strane, ministar za vanredne situacije, Velimir Ilić, šakom i kapom budžetska sredstva poklanja Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC).

I dok će večeras vatrogasne brigade morati da pojačaju dežurstva u blizini Predsedništva, dok predsednik bude uživao u primitivnom paljenju ugrožene vrste drveta, valjevski sveštenici će trljati ruke, zagrejani donacijom ministra koji će ostati upamćen po tome da je u njegovom mandatu Srbija potpuno nespremna dočekala katastrofalne poplave, ali i uobičajeni januarski sneg.

Predsednik Srbije samo nastavlja u svom poznatom maniru prividnog velikog „domaćina” države, koja nalikuje na kuću bušnog krova i zidova i trošnih potpornih stubova, u kojoj se otac porodice ponaša kao da stoluje u kakvom dvoru iz mašte.

Ministar Ilić, poznat po primitivizmu, nasilju i pijanstvu, zato ne ostavlja ništa mašti. Ne, on iz budžeta kog teškom mukom pune građani Srbije, bez pardona poklanja čačanskoj crkvi 10 miliona dinara (oko 80’000 evra) za građevinske radove. Šta više, kao zadatak od vanrednog značaja i prioriteta, gotovo kao vanredna situacija, taj novac je promptno prebačen crkvi.

Ne samo to, država je preko ministra, koji je, gle slučaja i sam Čačanin, crkvi već poklonila polijelej (svečani luster, vredan minimum nekoliko hiljada evra), a urađeni su i okolni trotoari i pristupni putevi (vrednost je nepoznata, ali ne iznosi manje od nekoliko desetina hiljada evra). Njih nismo videli na mapi puteva u Srbiji, koju je premijer Vučić nedavno pokazivao, ali je jasno da je ovaj prilaz bio bitniji i vanredniji od koridora 10 i većine blatnjavih i zapuštenih puteva u Srbiji.

Sve to, ima i svoju dirljivu notu, jer je eto Miroslav Gavrilović, u određenim krugovima ljubitelja uništavanja šuma i maltretiranja neistomišljenika poznat i kao „patrijarh Irinej”, izrazio želju da u svom zavičaju lično osvešta pomenutu crkvu. Dabome, o trošku građana Srbije, svih vera ili nevera, svih nacija i provinijencija. Jer kako bi takav svečani trenutak mogao da protekne bez ministra Ilića, Gavrilovićevog zemljaka i bez recimo predsednika države, pobornika teze da su svi građani Srbije vernici, po mogućnosti upravo SPC.

I dok narod nastavlja da grca u siromaštvu, prisiljen na štednju ili na ponižavajuće „povišice” od po 100 ili 200 dinara, vlada Srbije poklanja organizaciji koja je poreza oslobođena, a budžetski privilegovana sa više od 6 miliona evra godišnje, još zasigurno preko 100’000 evra.

Predsednik Nikolić je građanima poželeo mnogo bolju 2016. godinu. Jedan dobar korak u tom smeru bi bilo i to da najviši državni organi počnu da poštuju najviši zakonski akt države – Ustav.

Ako se zna da se i ministar Ilić i predsednik države Nikolić prosto diče time što su vernici, te ako su veliki crkveni praznici, poput nastupajućeg pravoslavnog Božića prilika za preispitivanje sebe i svoje vere, onda im je ovo sjajna prilika da se pogledaju u ogledalo ljudskosti. Ako u tom ogledalu i dalje vide ljude koji se ponašaju odgovorno prema svojim funkcijama i prema građanima koje su se obavezali da poštuju, štite i pomažu, onda je negde došlo do velike greške.

Da li u njihovoj veri ili u njihovoj ljudskosti, neka procene građani, u pauzi čišćenja snega i prekida u sistemu daljinskog grejanja, uobičajenih za svaki januar i zimu, kad joj, ako je verovati nadležnima, vreme nije.

Reakcija na SPC saopštenje za javnost.

Udruženje „Ateisti Srbije”, sa užasnutošću konstatuje da se histerični napadi Srpske pravoslavne crkve (SPC) na izjavu, ne i odluku, Srđana Verbića, ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u vladi Republike Srbije, a u vezi sa uklanjanjem verske nastave, popularno poznate kao veronauka, iz školskog kurikuluma, pojačavaju u intenzitetu i po svojoj ostrašćenosti. Znajući da je kreator tih napada Mirko Bulović, u nenaučnim, dogmatskim krugovima sujeverju sklonih građana poznat i kao vladika bački, Irinej, stvari su jasnije. Naime, Bulović je poznat kao osoba koja je protivnik dečije igre, pesme, smeha i radosti, pa ne čudi to što je on na čelu ove harange SPC, prema trenutno prvom čoveku srpske prosvete, a protiv interesa upravo dece.

Ne čudi dabome ni to što je željeni cilj ove harange smena ministra, koji je reagovao racionalno i time „uvredio osećanja” Sinoda SPC.

Takođe, ne čudi ni to što Bulović pribegava uobičajenim logičkim greškama, poput pozivanja na većinu, kada kao jedan od ključnih argumenata iznosi to da u Srbiji 95% građana čine vernici. Nismo sigurni da bi želeo da zna koliko je onih koji svakoga dana listaju horoskope u dnevnoj štampi, jer bi ta brojka mogla onda možda da posluži kao argument za uvođenje astrologije umesto veronauke u školama. Ipak, većina je većina.

S obzirom na to da istraživanja o dentalnoj higijeni ljudi u Srbiji govore da većina građana ili ne pere zube uopšte ili to čini vrlo retko, možemo da zamislimo na kakvu bi ideju došao sinod SPC kako bi poštovao volju većine.

Primera je, nažalost, bezbroj.

Tu su takođe i paušalne, ni na kakvim činjenicama bazirane, tvrdnje da je veronauka, odnosno katihizis, važan deo opšteg obrazovno-vaspitnog procesa. Sve činjenice nam govore da nije. Veronauka nije nauka i služi samo ukalupljavanju dece u dogmatske ideje verskih zajednica, čineći ih nesposobnim da u život uđu na racionalnim osnovama. Štaviše, učenja veronauke, tj. katihizisa, u direktnoj su suprotnosti sa naukom i mogu samo da štete deci, zlostavljanoj sumanutim učenjima o šišmišima kao vrsti ptica, kitovima kao vrsti ribe ili raspričanim grmovima, kao delu čarobne flore. Deca koja ozbiljno shvate katihizis su a priori hendikepirana kada je u pitnju nauka jer nema kritičkog razmišljanja ako se dogma prihvati bez prava na sumnju i traženje dokaza. Veliki je problem ako se deca zaluđuju dogmom od malih nogu jer to onemogućava metodički, kritički pristup umnog bića realnosti.

Da ne počinjemo o monstruoznim „moralnim” lekcijama o mržnji prema LGBT populaciji, pripadnicima drugih naroda i veroispovesti i dabome, ateistima.

Gospodin Bulović pride i besprizorno izvrće istinu, u uobičajenom klerikalnom maniru, kada oktroisano, neustavno uvođenje veronauke u srpske škole, navodi kao vraćanje ljudskih prava i građanskih sloboda. Na krajnje nemoralan, ali ne i iznenađujuć način, ovaj čelnik obmani i profitu okrenute grupe klerika, izbegava da kaže da ni pre te 2000. godine nije bilo zabranjeno bilo kome da se izjašnjava kao vernik ili pak pohađa veronauku, tamo gde joj je i mesto – u okvirima crkve.

Poziva se ovaj osvedočeni mrzitelj dece i na pozitivne zakone, zanemarujući to da je veronauka uvedena upravo mimo zakona i Ustava, na prevaru, ispod žita i ispod ruke, burazerski, dilom i šanerski, da se Vlasi ne dosete. Zaboravlja da spomene, sigurno ne slučajno, da je upravo on sa tadašnjim premijerom, Zoranom Đinđićem, dogovarao tu trampu, „mi ćutimo za Miloševića u Hagu, vi nama veronauku u škole”. Zaboravlja, muti i petlja, kao i obično, ovaj tvorac najčudovišnijih i najmrziteljskijih saopštenja SPC, u njenoj celokupnoj istoriji. Vaistinu je pravi, verni učenik Justina Popovića, najodanijeg sledbenika Nikolaja Velimirovića, tvorca nekih od najzlokobnijih i najmonstruoznijih dogmi SPC.

Uzima sebi za pravo Bulović da u sumu navodnih podržavalaca veronauke, uvrsti i ateiste i nekakve agnostike, pokazujući to da je em neznalica, em prevarant, koji se ne libi da u svoju gomilu dogmatika svrsta sve one za koje zamišlja da bi ga podržali u naumu da se deca i dalje zlostavljaju veronaukom.

Licemerni su pozivi Bulovića da se od Verbića zaštiti i građansko vaspitanje, bizarni, kljasti i sakati blizanac, bizarne, kljaste i za prosvetni rad sakate veronauke. Predmet izmišljen kao navodni komplement veronauke, nastao je iz rđavih osnova i životari na trulim osnovama, istim onim na kojima i veronauka opstaje u srpskoj prosveti, trujući decu dogmama, neznanjem, sujeverjem i predrasudama.

Možda ne bez suštinskih, mada sasvim bez formalnih osnova, Bulović u ime Sinoda, odbija inicijativu ministra Verbića. U normalnim društvima, crkvena tela se ne pitaju o prosvetnim i naučnim programima. Bili bismo srećni da isto možemo reći i za Srbiju, ali se bojimo da nas stvarnost svakodnevno demantuje.

Štaviše, čak i u ovom huškačkom, agresivnom, napadnom saopštenju, Bulović ne može da odoli da ne ispolji svu bahatost koja tako očigledno odlikuje njegovu versku zajednicu. On kao ključni argument za ispravnost opstanka štetočinskog katihizisa u srpskim školama navodi upravo nezakoniti i naustavni komentar tadašnjeg premijera Đinđića, koji je veronauku, tj. katihizis oktroisao, upravo protivno mišljenju kvalifikovane, učene, akademske zajednice.

Bulović kao kvalitet navodi to što su se znanje, stručnost i poštenje povukli pred nasilnim uvođenjem katihizisa, želeći jasno da se i danas dogodi isto – da se poslednji, žalosni tragovi morala, profesionalne časti i odgovornosti povuku pred nasiljem bahatih dogmatika i nemoralnih zlostavljača dečijih umova.

Licemerno i nadobudno, Bulović poziva Verbića da i on ode, da podnese ostavku i skloni se sa puta potpunoj okupaciji škola, dečijih umova i nastavnih programa nenaučnim, dogmatskim, anahronim i diskriminatornim sadržajima, koji su osnova učenja SPC.

Kao i uvek, nisu Bulović, crkva i njihovi sledbenici krivi za ovakva dešavanja. Od njih se i očekuje da budu primitivni, agresivni, sirovi, nasilni.

Kriva je država, koja im dopušta da se bahate i dalje.

Možda će, mada u to sumnjamo, država ovaj put smoći snage da sebe zaštiti od ovih parazita koji joj nekada zdrave noge pretvaraju u gangrenozne gomile truleži, a nekada čiste i široke umove u zapuštena, mračna i memljiva mesta, prekrivena paučinom i od tišine odeljena jedino zvonjavom crkvenih zvona.

Država je na potezu, da podržavši ministra, spase sebe i zaštiti decu. Znamo da ovaj poziv, apel, molbu, ponavljamo zaista često i gotovo neprekidno. Znamo i da to prečesto činimo u prazno.

Ali, gospodo, nije više ni pet do dvanaest, ni minut do dvanaest. Dvanaesti čas otkucava uveliko, a zli dusi klerikalnog dogmatizma, uveliko počinju svoj pir.

Reagujte, već kasnite!

Ateisti Srbije, razum.

Izvor 021: Diplomatski pasoši i crkvenim poglavarima

Zvaničnici Republike Srbije, kao da se takmiče u tome koju će besmisleniju i štetniju odluku po ionako mahom deklarativnu sekularnost da donesu. Poslednja u nizu, po svojoj bizarnosti, izdvaja se kao apsolutni hit čitave 2015. godine. Naime, ministar spoljnih poslova Srbije, po muzikalnosti i poznavanju Kalemegdana čuveni socijalista Ivica Dačić, odlučio je, vođen očiglednim i nesumnjivim državnim interesom i državničkom mudrošću, da dodeli diplomatske pasoše nepoznatom broju čelnika verskih zajednica u Srbiji.

Uprkos tome što smo isprva pomislili da ova informacija dolazi sa nekog od satiričnih portala, ubrzo smo, sa neskrivenim užasom, shvatili da je vest tačna. Šta više, saznajemo da je ova putna isprava već dodeljena Miroslavu Gavriloviću (alijas „patrijarh Irinej”), episkopu slavonskom Jovanu Ćulibrku, muftiji Mevludu Dudiću, predsedniku Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, kao i to da je u toku i izdavanje diplomatskog pasoša reis-ululemi Islamske zajednice Srbije Ademu Zilkiću i drugim vladikama, biskupima i muftijama. A njih, znate, nije tako malo.

Jasno, verske zajednice, pre svih najbrojnija, Srpska pravoslavna crkva (SPC), ne samo da nisu iznenađene, već je za njih ovo sasvim prirodan nastavak dobre saradnje sa državom, koja bi se, daleko pogodnije mogla nazvati podaništvo države crkvama, a ponajviše jednoj, SPC.

Nije još uvek jasno to da li će u pasošima crkveni velikodostojnici biti upisani pod svojim legalnim imenima, ili pod crkvenim alijasima, kao što je nejasno i to koji objektivni razlog može postojati da se ovi ljudi nagrađuju diplomatskim putnim ispravama. Zna se da se redovno ove isprave dodeljuju državnim službenicima najvišeg ranga, predstavnicima najviše sudske vlasti, načelniku Generalštaba, guverneru NBS, kao i da ga poseduju svi bivši predsednici države, vlade i parlamenta.

U dobroj je praksi i to da se dodeljuje ambasadorima dobre volje, zaslužnim građanima, sportistima, kulturnim radnicima, odnosno svima za koje ministar spoljnih poslova proceni da će poboljšati ugled zemlje.

Janso je dakle da je gospodin Dačić, u naletu svoje poznate populističke mudrosti, a kako Miroslav Gavrilović (alijas „patrijarh Irinej”), Risto Radović (alijas „mitropolit Amfilohije”), Mirko Bulović (alijas „vladika Irinej”), Tomislav Gačić (alijas „vladika Pahomije”) ili pak Jelenko Mićević (alijas „vladika Filaret”) svakako nisu ni ambasadori dobre volje, ni kulturni radnici, a kamoli sportisti, odlučio da su oni jednostavno osobe koje podižu ugled Srbije.

Ostaje misterija i trajno pitanje to kako ovi baštinici neznanja, mizoginije, ksenofobije, homofobije i ponižavanja ljudskih prava, mogu biti osobe koje podižu ugled Srbije. Na to pitanje bi i sam ministar teško mogao da odgovori, ali ga ono, uvereni smo, suštinski i ne zanima. Izbori se bliže, populizam treba pojačati, tragično uticajnim crkvama se umiliti.

Šta sada preostaje? Šta je naredni korak?

Pa ništa, da bi cirkus srpske politike podređene crkvama bio potpun, red bi bio uputiti Tomislava Gačića na mesto ambasadora Srbije u UNICEF-u, Jelenka Mićevića na čelo neke vojne misije Srbije, a Rista Radovića na kakvu konferenciju o ljudskim pravima i slobodama LGBT zajednice.

Napokon, oni su sada prave diplomate, skoro kao i sam ministar.

I ne zaboravite ministre, ne d’o bog da u diplomate, makar i počasne, uvrstite nekoga ko znanjem, veštinom i dobrotom podiže ugled Srbije. Nemojte nikako da pomislite na decu koja pobeđuju na naučnim olimpijadama, na mlade naučnike i umetnike. Taman posla, nagradite Vi lepo sveštenike, oni su budućnost i ugled Srbije.

Izvor Mondo: “Crkva traži nove verske objekte u Beogradu”

Stari Latini su imali običaj da kažu „nomen est omen”, odnosno „ime je znak”, kada su želeli da ukažu na to da nečije ime opisuje to kakav je taj neko kao osoba. Vrednost te izreke, stare nekoliko hiljada godina, nije zaista sasvim izbledela sa vremenom.

U to nas uverava sastanak gradonačelnika Beograda, Siniše Malog i predsednika Upravnog odbora nevladine organizacije „Srpska pravoslavna crkva” (SPC), Miroslava Gavrilovića, održan 10. novembra ove godine.

Na tom sastanku, na kom su se Gavrilović i njegovi pratioci pojavili u dugim crnim haljinama i sa šljaštećim nakitom, da bi i tom večernjom toaletom naglasili svu svečanost prilike, gradonačelnik je saopštio da će grad razmotriti moguće lokacije za izgradnju novih verskih objekata u Beogradu. Kao da tih objekata nema već sasvim dovoljno, planira se dakle izgradnja novih. To dabome ne bi bilo ni neobično, a kamoli skandalozno, kada bi predstavnici SPC došli da traže pravne savete o dozvolama za izgradnju objekata, koje bi sami finansirali. Međutim, ovde se radi o tome da će uprava grada Beograda, pokloniti SPC i zemlju, sve potrebne dozvole, oprostiti im takse i po svoj prilici još donirati i novac za radnu snagu, koja će te hramove graditi. To sve, da ne bude zabune, Siniša Mali neće platiti iz svog džepa, već iz džepova građana Beograda.

To će platiti novcem koji je otet trudnicama i porodiljama, penzionerima, prosvetnim radnicima i svima onima koji popunjavaju budžet grada. Dakle, svima osim sveštenicima SPC, prigodno i pogodno oslobođenim elementarne zakonske obaveze u svakom civilizovanom društvu. Iz poreza se, u normalnim društvima, grade bolnice, škole, biblioteke, muzeji, pozorišta, vrtići. U Srbiji se zato, iz poreza grade crkve SPC, tako da se na svaku podignutu bolnicu, podigne sedam crkava.

Šta više, gradonačelnik je rekao i da je „uvek na raspolaganju Srpskoj pravoslavnoj crkvi”, kao i to da će „grad razmotriti moguće lokacije za izgradnju novih verskih objekata u Beogradu.” Ništa manje bitno, obavezao se da uskoro otpočnu radovi na zameni dotrajalih ploča oko najveće pravoslavne crkve na Balkanu, Hrama Svetog Save, simbola pljačke građana, koju država legalizuje, zarad punjenja nikada zadovoljnih džepova čelnika SPC. Naime, pomenuti hram se gradi već 30 godina, kao svojevrsni Skadar na Bojani našeg vremena, sa takvom neopisivom sporošću, da je jednom ugrađeni materijal, svakako preplaćen, počeo da dotrajava.

Prioriteti srpskog društva su dakle jasni – izgradnja crkava, umesto budućnosti društva, dece. Otimanje od trudnica i porodilja, da bi se novac davao onima koji su se obavezali da decu nemaju, suicid je sopstvene budućnosti. Ako su za Sinišu Malog, alavi i sebični starci vredniji zalog budućnosti od trudnica, porodilja i njihove dece, čak su ga i stari Latini potcenili.

Mali ste, gospodine Mali. Mali ste čovek, u svakom ljudskom i moralnom pogledu. Mali ste spram budućnosti grada koji bi trebalo da gradite. Mali ste spram istorije, čovečnosti i mudrosti.

Ipak, kada sledeći put, zajedno sa ostatkom državnih čelnika, budete lamentirali nad „belom kugom” i smanjenim natalitetom, ne zaboravite koliko ste sami doprineli tome. Potom, obavezno idite da se pomolite u nekom od brojnih novih hramova SPC, čiju izgradnju ćete pomoći novcem koji ste oteli od dece. Možda Vam se molitve usliše, jer Vam je to onda jedina nada kada svesno uništavate mogućnosti porodica da se prošire. Samo još nada u neko novo bezgrešno začeće može pomoći onda kada ste učinili sve što ste mogli da sprečite ljude da imaju potomstvo, onako kako bi to doba u kom živimo dopustilo.

Uvereni smo da se ne stidite, ali smo uvereni i da će Vas se ona malobrojna pokolenja koja će i iza Vaše vlasti ostati u Srbiji stideti. Sveštenici ne moraju da brinu o tome, njihova prava imena i lica, ostaju sakrivena iza umetničkih imena i kostima za maškare, u kojima igraju predstavu zvanu „Sekularno društvo”.

Mislite o tome.