Operacija „Topovska hrana”

Izvor: B92 “Patrijarh: Ako bude sile, i silom za KiM”

patrijarh-u-rat

U poslednjih nekoliko dana, Spska pravoslavna crkva (SPC), na sjajan i direktan način pomaže borbi našeg udruženja za stvaranje uslova u društvu, da se štetne i često sumanute dogme ove verske zajednice, jednom za svagda odbace. Mi im se zahvaljujemo na tome što nam svesrdno pomažu u tome da građanima Srbije ukažemo na sve prednosti sekularnog društva i na sve prednosti ateističkog, u odnosu na teistički pogled na svet.

Nakon bahatog pokušaja nametanja obavezne veronauke školskoj deci i nakon tragičnog autogola (u zaustavnom vremenu) u vezi sa Biblijama podeljenim vojsci, da više ne bi vršila zločine, na red je ponovo došla omiljena tema SPC, Kosovo.

Najistaknutiji aktivista SPC, Miroslav Gavrilović, poznat i pod konspirativnim imenom „patrijarh Irinej”, ne mogavši da se seti kojom bi to novom skandaloznom temom mogao da nam pomogne u odvraćanju naroda od crkve, setio se izvorno genijalne ideje – predložimo rat!

Tako je, kao iskusni strateg, kog bi se i Suvorov, Napoleon, Velington i Živojin Mišić zasigurno postideli, primetio u pogledu Kosova, da „ako sila to uzme, moramo učiniti sve da, milom ili silom, to vratimo.”

Ipak, humanista u Gavriloviću je ostao budan, pa je dodao i da se „nada da nećemo biti u prilici da na taj način to branimo, već da će svest i savest onih koji odlučuju o našoj sudbini progovoriti na način kako treba da govori jedna probuđena i čista ljudska savest.”

U redu, znamo da je zaista bizarno da o savesti govori predstavnik verske zajednice koja je primer samoživosti, mizoginije, netolerancije, mržnje i širenja predrasuda. Ipak, pitamo se, makar i retorički, odakle obraz Gavriloviću da poziva na rat? Šta više, odakle mu uopšte zamisao da poziva na rat, stavljajući i sebe u te „nas”, koji bi valjda trebalo da ratujemo? Napokon, kako da branimo nešto gde više nema naše vojske, policije, organa državne vlasti? Valjda je hteo da kaže da treba da napadamo, ali se kanda zbunio.

Istina je to da pojedini visoki oficiri generalštaba SPC imaju kakvog-takvog ratnog iskustva. Istina je da je sasvim moguće da bi glavnim udarom ofanzive komandovao SPC pukovnik Jelenko Mićević, među ljubiteljima FPS igrica poznat i kao „vladika Filaret” ili kao „pop sa mitraljezom”.

Međutim, istina je i da narod Srbije i te kako dobro pamti kako je to u poslednjih dvadesetpet godina izgledalo, kada popovi pozivaju u ratove. Narod pamti da je postajao topovska hrana, izbeglice i žrtve, dok su se sveštenici SPC bogatili u svojim raskošnim dvorima, srbujući ispod pozlaćenih lustera i daleko od svake opasnosti. Narod ipak pamti to sa kakvom silinom je SPC pozivala u ratove i širila nacionalnu i versku mržnju, kao i to na koji način su se ti ratovi okončali.

Zato, talambasanje i duvanje u ratne trube čelnika SPC, više ne može krvlju mladosti Srbije da kupuje posvećenost ove crkve svojim mitovima, svojoj politici i svojim predrasudama. Borba, koju Srbija ima da vodi, mora biti borba za stolom, u okvirima realne politike i mogućnosti, a ne na frontovima koje će sveštenici da prvo okade, a posle samo da opoju zaludne žrtve. Patrijaršijski dvor u Peći, u kom srpski patrijarsi odavno ne stoluju, pretpostavljajući hedonizam Beograda monaškom životu Peći, ne može biti motiv borbe nikome, sve dok srpski patrijarsi svojim primerom ne pokažu koliko im je do tog sedišta stalo.

Kosovo jeste ozbiljna i velika tema našeg vremena. Kosovo jeste pitanje oko kog se lome mnoga koplja i mnoge ideje. Ali Kosovo više ne sme biti stratište, na kom će starci željni uzbuđenja i igranja pucačina na daljinu, slati mladost da se bori za njihove mitove. Kosovo je postojalo i pre Srba i nastanka Srbije, a prva srpska država nije nastala na Kosovu. Ono što jeste kroz istoriju postalo deo srpske kulturne baštine, treba zaštititi na način koji je danas jedini moguć – borbom za poštovanje međunarodnih obaveza po pitanju očuvanja kulturne baštine. A opet, ako politika i diplomatija nisu dovoljni za krvožednost i ratobornost sveštenstva, neka se sami preobuku u maskirne uniforme, pa neka povedu.

Ko zna, možda se neko i prevari i krene za njima.


This entry was posted in Saopštenja. Bookmark the permalink.

4 Responses to Operacija „Topovska hrana”

  1. Калауз says:

    Ова слика је безобразна са ваше стране. Не дирајте туђе.

    • Ovaj komentar je bezobrazan sa vaše strane. Ne dirajte tuđe.

    • zoRAn says:

      Ad:

      Ова слика је безобразна са ваше стране. Не дирајте туђe.

      Svaki komentar treba da se odnosi prvenstveno na osnovnu temu, ako je komentator sposoban da temu prepozna I da je validno komentariše.

      Slika nije osnovna tema. Osnovna tema je poziv Miroslava u rat! U Rat! U Smrt!
      I Miroslav to I radi. Jasno I glasno.

      Zaboravio je Miroslav božije zapovesti od kojih neka glasi: Ne ubij!
      Ako je to uopšte božija zaposvest.
      Jer, da ova zapovest ima svoju božiju snagu, ratova na Zemlji ne bi nikad ni bilo.
      Nikad!

      Jer, opet, svaki rat je u osnovi verski!
      Takav je bio I rat Osnivača srpske pravoslavne crkve, Katolika, Velikog Župana Stefana Nemanje, koji je rat, verski, ovaj osvedočeni Katolik, vodio protiv Pravoslavne Vizantije.
      Pa je još ovaj Katolik ponudio 20000 svojih srpskih vojnika, sa sve oružjem, Fridrihu Barbarosi, govore istorijski zapisi, a u onom već poznatom ratu protiv Pravoslavne Vizantije.
      I još je sin ovog Velikog Katolika, Rastko, vidao (lečio) Barbarosine vojnike da budu orni I spremni u katoličkom pohodu na Pravoslavnu Vizantiju.
      Potom je ovaj Katolik, tri godine pred svoju smrt, na jednom Saboru, primio pravoslavnu veru I osnovao srpsku pravoslavnu crkvu. Od svojih 86 godina života, tri je proveo kao pravoslavac I a sve ostalo do tog dogadjaja, kao katolik! Treba mu iskreno verovati u njegovo iskreno pravoslavno, pardon, katoličko, udvoričko poštenje.
      I sim mu, Rastko, onaj vidar katoličkih boraca protiv pravoslavlja, postaje Sveti Sava!

      Tako I ovaj današnji Miroslav ima na koga da se osloni. Nije on izmislio Rat! On samo replicira ono što su mnogi pre njega već izmislili I radili nebrojeno puta.

      Mi ne diramo tudje! Miroslav svakako neće u rat slati SVOJU decu, već TUDJU!
      Miroslav se spremio za opelo tudje dece!

      I ovo što ovde napisah može biti ocenjeno kao BEZOBRAZLUK!
      Amin!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.