Simfonijski rekvijem

Izvor: RTS: Završen sastanak o Kosovu u Predsedništvu

Ozbiljna politička pitanja i državnički poslovi, zahtevaju uključivanje najmudrijih ljudi koje jedno društvo ima u njihovo rešavanje. Činjenica je da su državni funkcioneri oni koji su na posredniji ili neposredniji način na ta mesta izabrani, tako da se sudbina državne politike, ovako ili onako, svakako nalazi u njihovim rukama. Međutim, onda kada odluče da se oko gorućih državnih pitanja posavetuju, preporučljivo bi bilo da to čine na ozbiljan i odgovoran način.

Kada govorimo o pitanju članstva Kosova u UNESCO, savršeno je logično to da su na sastanak održan 20. oktobra u Predsedništvu Republike Srbije pozvani predstavnici Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Akademija, makar nominalno, okuplja zaista intelektualnu elitu jednog društva. Svesni toga da je i ta pretpostavka dezavuisana više puta u neposrednoj prošlosti, zadržavamo uverenje da postoji elementarna logika u savetovanju sa ljudima koji su makar stručnjaci u svojim strukama i koji imaju značajno životno iskustvo.

Međutim, pozivanje kompletnog Sinoda Srpske pravoslavne crkve (SPC), pucanj je u ionako gangrenoznu nogu srpske spoljne politike. A pri tom je i potpuno protivno Ustavu Republike Srbije.

SPC je u prethodnim decenijama, a naročito ratnim godinama, bila bastion šovinizma, kvazipatriotizma i ratnohuškačke misli. Osim toga, iznedrila je i odgajila niz klerofašističkih organizacija i grupacija, tetošeći njihovo insistiranje na mitovima, predrasudama i brutalnom nasilju kao metodama delovanja. Te organizacije su, sećamo se svi vrlo dobro, prošli put kada je država u rukama imala vruć kosovski krompir, u vreme proglašenja nezavisnosti te teritorije, devastirale Beograd nakon ratobornog i huškačkog mitinga „Ne damo Kosovo”. Napokon, radi se o organizaciji koja baštini neznanje, nestručnost i sujeverje, te je samim tim katastrofalan izbor za savetnika, a kamoli nekoga ko o najvažnijim državnim pitanjima treba da odlučuje.

Odluka da se na savetovanje pozovu čelnici SPC, osim što je protivustavna, može višestruko štetiti srpskim interesima u političkoj borbi oko statusa Kosova i statusa kulturno-istorijskih spomenika koji su na Kosovu, a spadaju u srpsku kulturnu baštinu.

Organizacija koja nije u stanju da realno posmatra ni prošlost ni sadašnjost, ne može da daje korisne savete o budućnosti. Organizacija čiji postulati su zasnovani na mitovima, odsustvu činjenica i slepoj veri, ne može pomoći političkoj borbi za državne interese. Organizacija koja prirodne nepogode tumači kroz seksualnu orijentaciju popularnih muzičara, nema mesta na ozbiljnim savetovanjima.

Upravo zato, ustavi savremenih država imaju sekularne odredbe, one iste koje se nalaze i u Ustavu Republike Srbije. Stoga sveštenici, šamani, magovi, druidi i vračevi, ne mogu da odlučuju o vrhunskim i najvažnijim državnim pitanjima, u ime države, u većini savremenih država sveta. Možete li da zamislite da se pitanje, recimo nezavisnosti Grenlanda, u Danskoj rešava molebanima ili sastancima sa sveštenicima? Zamislite da u Francuskoj, pitanje Korzike rešavaju sveštenici ili čak druidi, pozivanjem na mitove o tom ostrvu. Jednostavno, to se ne dešava.

Upravo zato crkva i država moraju biti i ostati odvojene.

Uprkos tome, u Srbiji crkva, ona najveća i najpovlašćenija, protivustavno učestvuje u donošenju odluka koje će dugoročno uticati na živote svih građana Srbije.

Političare možete smeniti na narednim izborima. Sveštenici ostaju konstanta srpske politike i najveći teg koji celu državu vuče sve dublje ka srednjevekovnim pravilima „simfonije” i papocezarizma.

U ime dobrobiti države i celokupnog naroda, zaustavite to. Prekinite „simfoniju”, dok ne postane rekvijem za celo društvo.

simfonijski-rekvijem


This entry was posted in Saopštenja. Bookmark the permalink.

18 Responses to Simfonijski rekvijem

  1. zoRAn says:

    Brod tone a Kapetan slaže pasijans.

  2. blackhairex says:

    tekst je odličan. 5+
    samo se plašim da nisu samo članovi sinoda problematični
    sa ovog sastanka.
    ima tu još gomila problematičnih likova.
    tušta ih i tma…

    • Marko says:

      Naravno, to je savršeno tačno. Problematični su i moralno i profesionalno. Ipak, kakvi god da su, državni funkcioneri moraju da se bave ovim pitanjima, po službenoj dužnosti. Davanje autoriteta sveštenicima, koji svoje stavove o Kosovu zasnivaju na mitologiji, mnogo pre nego na realnosti, katastrofalno je.

  3. miki says:

    Tekst odlican. Nema mesta religiji u ozbiljnim diskusijama.

  4. Krle says:

    SPC ne može biti isključena iz procesa očuvanja srpskog kulturnog nasleđa na KiM jer se prvenstveno radi o njenoj svojini. A što se tzv. SANU tiče, ona je svojim (ne)delovanjem proteklih decenija samo dodatno doprinela dubljem nacionalnom potonuću, a imajući u vidu nedavnu izjavu njenog čelnika, tu se neka promena u skorije vreme ni ne može očekivati.

    • Marko says:

      Pitanje svojine je nešto drugo, u odnosu na odgovorno vođenje državne politike. Privatna svojina se štiti na druge načine i na zavisi od članstva neke teritorije ili države u međunarodnim organizacijama. SPC svoju imovinu ima i u SAD, Australiji, Nemačkoj, Švedskoj, itd.

      Dakle, to su odvojena pitanja. Članstvo Kosova u UNESCO ni na koji način ne menja činjenicu da manastiri SPC jesu manastiri SPC. Menja se samo odgovorno pravno lice, tj. država koja o njima treba da se stara.

      I mada je svakako upitno to koliko će i da li Kosovo da se stara o tim manastirima, na šta je obavezno članstvom u UNESCO, činjenica je da Srbija fizički ne brine o tim manastirima već 16,5 godina i sva je prilika da neće ni biti u prilici da brine o njima u narednom, neodređenom periodu.

      Zato je bolje insistirati u međunarodnim prganizacijama, tamo gde je moguće, na tome da Kosovo ispuni obaveze koje proističu iz povelje UNESCO, nego se busati u grudi iz Beograda, dok na terenu, na Kosovu, ne postoji nikakva mogućnost da vlasti Srbije održavaju manastire, štite ih i brinu o njima. To je realnost.

      Što se tiče izjave predsednika SANU, profesora Kostića, ona je odraz realizma i odgovornog postavljanja prema stvarnosti. Negiranje stvarnosti ne pomaže, nikako.

      Nacije koje svoju budućnost zasnivaju na mitovima, a ne na činjenicama i stvarnosti, zaista mogu samo da potonu.

      • Krle says:

        Te obaveze su samo na papiru. Albanci ne ispunjavaju ni obaveze iz Briselskog sporazuma, a kamoli da oni sad vode računa o svetinjama svojih zakletih neprijatelja… Oslanjati se na neke ”međunarodne organizacije” je krajnje naivno, jer se one danas, realno, mahom svode na instrumente američke, nama neprijateljske, politike. Pokazalo se dosad nebrojeno puta.

        Jedini realan stav u vezi sa Kosovom je da je to okupirana zemlja, kao što i jeste, i zamrznuti konflikt kao na Kipru i čekati da se stvore povoljne okolnosti za njen povraćaj, pa neka bude i za hiljadu godina. Stvarnost da ta teritorija većinom funkcioniše kao nezavisna država stoji, ali ono što je bitno sa naše strane je stav, a priznati okupaciju kao legitimnu državnu tvorevinu je jednako priznavanju legitimnosti nacističke Nemačke i svih njenih zločina da je ona kojim slučajem pobedila, samo zato što je jača. Ne valja.

        Nije samo moralna obaveza u pitanju, nego bi priznavanje nezavisnosti Albancima jasno stavilo do znaja da isto mogu da ponove i sa nekim drugim delom naše teritorije, po oprobanom receptu. Onda nam zaista nema opstanka.

        • Zanemarivši to da profesor Kostić nigde nije rekao ili napisao da treba priznati nezavisnost Kosova, to nema suštinski nikakve veze sa činjenicom da Srbija ni na koji način ne može da brine o kulturnoj i istorijskoj baštini na Kosovu. Apsolutno nikako.

          To da li će Kosovo morati da to radi, sve i da ne želi, stvar je politike, odnosno dovoljno mudrog lobiranja u međunarodnim telima koja su nadležna za te stvari, dakle pre svega u UNESCO.

          Naravno, dodatno bi bilo idiotski teritoriju na kojoj živi većinsko albansko stanovništvo, koje je tu bilo i pre ’99 nazivati okupiranom. To ne ide u prilog realnoj politici i može samo da učini da Srbija ispadne smešnija i u gorem pložaju nego što to trenutno jeste. Većina na Kosovu je želela nezavisnost, a sve i kada bi se nekim čudom, Kosovo vratilo Srbiji, bilo bi zanimljivo čuti koji bi to genijalni plan imali oni koji za Kosovom plaču, onda kada bi dobili natrag 2 miliona Albanaca, koji ne žele da žive u Srbiji, a većina su, apsolutna, na Kosovu.

          • Krle says:

            Nisu Albanci okupirali KiM, nego NATO, koji je faktički vojna vlast tamo (KFOR). Definicija okupacije je ”zauzimanje ili kontrola dela ili celokupne teritorije jedne zemlje od strane oružanih snaga druge zemlje ili grupe zemalja.” Da li nas je NATO napao vojno? Jeste. Da li je zaposeo teritoriju nakon što je bombardovanjem primorao politički vrh da povuče vojsku i policiju? Jeste. Da li je i dalje tamo prisutan vojno? Jeste. Čak i da prenese svoju vlast na neku buduću Vojsku Kosova, ostaje činjenica da je ta vojna organizacija sprovela okupaciju.

            Jasno je da KiM mogu biti vraćeni samo onako kako su i oduzeti – vojnim putem, tj. ponovnim uspostavljanjem vojne i policijske vlasti u pokrajini. To ne mora nužno da se završi krvoprolićem, ako se iskoristi povoljna geopolitička situacija u kojoj bi imali jaku i stabilnu državu, pouzdane saveznike i moćnu vojsku – tada bi bili u mogućnosti da pregovaramo sa pozicije sile i da prođemo sa minimalnim ili čak nepostojećim gubicima ako bi ipak došlo do izbijanja nasilja. Albanci bi, ukoliko ne bi imali zaleđinu kakvu danas imaju, morali da prihvate novu stvarnost kad se KFOR bude povukao. Od njih zavisi da li će prihvatiti legitimnu srpsku vlast, ili pružati otpor, u kom slučaju mogu biti samo hapšeni, deportovani ili ubijani.

            Naravno da je trenutna situacija sve samo ne takva, ali treba planirati, delati i raditi dugoročno i povlačiti mudre poteze, u skladu sa trenutnom geopolitičkom situacijom i, kada dođe vreme, iskoristiti povoljan trenutak, kako bi se izbeglo opšte krvoproliće. Rusija je dala udžbenički primer sa Krimom.

            Tamo ima Albanaca koji su prisutni generacijama, ali isto tako i veliki broj onih koji su se doseljavali bežeći od režima Envera Hodže, koji su naseljavali kuće Srba kojima je Tito zabranio povratak i ovde bivali bez problema primani i imali višestruko bolji životni standard. Kako su nam ,,zahvalili”, znamo. I, na kraju, oni koji su uzurpirali desetine hiljada imanja i stanova proteranih i ubijenih Srba u poslednjem ratu. Svi ti ”novopečeni” moraju da odu tamo odakle su i došli – u maticu – i vrate ono što im ne pripada.

            Sve u svemu, ako bi došlo do ponovnog uspostavljanja vlasti na KiM, najverovatnije bi se ponovilo isto kao i ’99 pre dolaska KFOR-a: jedan deo bi pružio otpor i bio savladan a veći broj bi izbegao u Albaniju i Makedoniju. Najmanje bi bilo onih koji bi prihvatili srpsku vlast. I sve je ovo moguće jedino pod uslovom da imamo dovoljno moćnu državu i jake saveznike koji bi obezbedili da ne dođe do uplitanja sa strane.

            Tako da je scenario sa dva miliona Albanaca u Srbiji je praktično nemoguć.

            • Čim vidim da se neko poziva na Rusiju i “svetli” primer Krima, pa onda fantazira o povoljnim geopolitičkim okolnostima, a sve završava etničkim čišćenjem (pokušano već posle 1912., pa eto rezultata), jasno mi je da imam posla sa nekim ko nema dodira sa stvarnošću.

              To šta se desilo ’99, u smislu toga ko je prvi gde naišao, danas više nema nikakav značaj. Srba na Kosovu ima u tragovima, Albanci su većina, apsolutna. Etničko čišćenje, u nekom idiotskom scenariju u kom je Srbija nekakva sila, samo bi izazvalo novo etničko čišćenje, čim se karte obrnu. Naravno, mudri ljudi ne razmišljaju u tim nacističkim ograničenjima i rešenja ne vide u genocidu, nego u održivom suživotu.

              Nažalost, ti ne spadaš u mudre i racionalne ljude. To je bolno očigledno kada svoj izmaštani scenario, dakle žestoku hipotetiku, završiš sa iskazom, tj. tvrdnjom – “Tako da je scenario sa dva miliona Albanaca u Srbiji je praktično nemoguć.”

              Taj scenario je realnost i što pre prihvatimo realnost, pre ćemo moći da se maknemo dalje od srednjevekovnih mitova i mitomanija.

            • Krle says:

              Naravno da takav scenario u ovom trenutku može da bude samo hipotetika, poenta je da je on u nekoj daljoj budućnosti moguć, a Krim sam naveo samo kao primer kako se stvari mogu preokrenuti očas posla i sasvim neočekivano. To što je tebi Rusija trn u oku nije moj problem.

              Srbi u svojoj državi imaju još nekoliko nacionalnih manjina i sa svima ostvaruju uspešan suživot, osim sa albanskom koja, gle čuda, u svojoj državi i na svakom prostoru gde je većina, domaće nealbansko stanovništvo je ubila, proterala ili asimilovala. I Savet Evrope je osudio albanski zakon po kome se pojedinac novčano kažnjava ako se na popisu o svojoj etničkoj pripadnosti izjasni drugačije nego što mu to piše u matičnoj knjizi.

              U svetlu ovih nepobitnih i neoborivih činjenica, više je nego jasno koja zajednica ne želi, niti je ikada želela održiv suživot, ona koja dan-danas poziva na osvajanje novih teritorija i stvaranje etnički čiste države.

              Imajući sve ovo u vidu, svrstavanje sasvim tačne i istinite izjave o nemogućnosti postojanja dva miliona Albanaca u Srbiji, tj. nemogućnosti održivog suživota sa njima (jer ga ONI ne žele) u nekakva ”nacistička ograničenja” predstavlja jednu bezobraznu budalaštinu, zasnovanu na upornom izvrtanju i ignorisanju činjenica.

              Time si očigledno pokazao da sebe svrstavaš na stranu bednika i kukavica koji ubijaju decu iz zasede i kojima genocid predstavlja način života, što sasvim dovoljno govori o tebi.

              Stoga je svaka dalja rasprava besmislena. Ti se lepo baškari u Nemačkoj, a mi ovde neka nastavimo da ”prihvatamo realnost” dok ne budemo mogli da se maknemo ne dalje od mitova, nego od Beograda.

              Zbogom.

            • U “nekoj daljoj budućnosti” je moguć svaki scenario, pa je stoga hipotetika krajnje besmislena kao argument. Bavljenje sa “šta bi bilo, kad bi bilo”, zasnovano samo na svojim željama, a ne na realnim parametrima (kojih i nema), besmisleno je, jer se na taj način može zamisliti bukvalno bilo koji scenario i proglasiti za legitiman. Naravno, kada se priča o daljoj budućnosti, ne bi bilo na odmet u jednačine uključiti i to da su Srbi odavno u depopulaciji, dok Albanci imaju pozitivan prirodni priraštaj. Kada se to uzme u obzir, a to je naprosto činjenica, dolazi se do jednostavnog zaključka da je Srbija kao sila, u nekoj daljoj budućnosti, više ne ni hipotetika, nego samo puka maštarija, da ne kažem budalaština.
              Što se suživota u Srbiji tiče, to je vrlo uopštena teza, koja bi mogla da ima zanimljivi ishod u hipotetičkom referendumu u recimo Raškoj oblasti ili među vojvođanskim Mađarima. Zamislimo pitanje “Da li želite da živite u nezavisnoj državi, odvojenoj od Srbije?”, među recimo Bošnjacima u Raškoj oblasti. Ne bih nagađao oko ishoda, ali nešto nisam uveren da bi se tek tako Bošnjaci izjasnili da žele da nastave da žive u Srbiji. Naravno, za loše međunacionalne odnose je kriv širi splet okolnosti i sve ono što se dešava na Balkanu, ili bar u ex-YU u prethodnih tridesetak godina. No svejedno, to ne znači da hipotetisanje bez ikakvih realnih parametara ima bilo kakvu vrednost, dalje od podilaženja sopstvenoj uobrazilji.
              To što je Savet Evrope verbalno osudio propise u Albaniji (koji jesu katastrofalni po pitanju negiranja prava nealbancima da se tako izjašnjavaju), ne znači da se u praksi išta menja. Formalna osuda uz suštinsko ćutanje, ne služi ničemu. No, to je stvar lobiranja i toga koliko ko svoju poziciju ume da osnaži kucanjem na prava vrata. Vlasti Srbije to ili ne umeju ili jednostavno ne žele, uverene u nekakvu “višnju pravdu” koja će dovesti do toga da će srpska istina pobediti. A međunarodna politika tako ne funkcioniše.
              Takođe, to što Albanci na Kosovu ne žele suživot sa Srbima, njihovo je pravo. Svaki narod sme da ne želi da živi sa drugim narodom u istoj državi. Ni Srbi u Hrvatskoj nisu želeli da nakon ’90 žive u Hrvatskoj, iz vrlo opravdanih strahova. To ne znači nikako da su morali da budu prisiljavani na suživot. Isto je sa bilo kojim narodom. Dakle, obaveznost ili obavezivanje suživota je sasvim besmislena teza. Kao što neki Srbi ne žele Albance na Kosovu, neki Albanci ne žele Srbe na Kosovu. To je njihovo pravo.
              Nema nikakvog izvratanja činjenica, onda kada napišeš, vrlo svesno – Sve u svemu, ako bi došlo do ponovnog uspostavljanja vlasti na KiM, najverovatnije bi se ponovilo isto kao i ’99 pre dolaska KFOR-a: jedan deo bi pružio otpor i bio savladan a veći broj bi izbegao u Albaniju i Makedoniju. Najmanje bi bilo onih koji bi prihvatili srpsku vlast.
              To jeste nacistički pristup, jer osim što jeste tačno da ta dva miliona Albanaca ne žele da žive u Srbiji, sve ostalo je puka naci-ideja o etničkom čišćenju Lebensraum-a za svoju, odabranu naciju.
              Patetično budalasanje i tvrdnja da ako sam protivnik nacističkih metoda, to znači da sam na strani genocida, pokazuje stepen tvoje izmeštenosti iz stvarnosti i evidentnog intelektualnog deficita. Ako sopstveni nacizam i krvoločnu, bolesnu želju za etničkim čišćenjem zanemaruješ, a protivnike te ideologije zla, na tragu nacista, nazivaš podržavaocima terorista, pokazuješ samo da ti manjka terapija. Tu je takođe i učitana, poremećena teza da su svi Albanci teroristi. Vi rasisti ste stvarno posebna sorta budala, časna reč.
              Slobodno nastavite da “prihvatate realnost”, umesto da prihvatate relanost.
              Tako vam najveći domet zaista neće biti ništa više od paljenja stranih ambasada i krađe patika, u “odbrani” Kosova.

  5. zoRAn says:

    Vratimo se suštini: Ustav R Srbije, Član 11.

    Vlast, ne prvi put, krši sopstveni Ustav. Srbija je sekularna država, da ne gubimo vreme daljim tumačenjima, tek, religija, ni jedna, tu nema šta da traži. Tačka.
    E, (Eh!) u Srbiji nije tačka!

    Od svih znakova interpunkcije, ako nije tačka, onda najviše odgovara Znak Čudjenja (!), pa tri puta.

    Jasno je da je Srbija u vrlo teškoj I nezavidnoj situaciji. Takodje je jasno da tome nije doprineo moj deda Sima, bravar sa Čukarice, već velikim delom sve Vlasti i Vlade Srbije, ove naše nekad lepe zemlje.

    Sada, danas, kada svetski moćnici otimaju duhovno (Ne crkveno!) blago naših predaka, kada uništavaju kulturni identitet naš, kada je ugrožena samobit srpska, danas, srpska vlast nalazi da je svrsishodno – spasonosno obratiti se izborno neindentifikovanoj grupi staraca, po Ustavu nepostojećoj u vlasti skupini, po suštini samozvanoj i samoumišljenoj kontra pameti.

    Danas je najveći izvor zla na ovome svetu država koja ima geslo: Mi verujemo u boga.
    Više od dva milenijuma slušamo nebuloze: Mir na Zemlji, Hristos se rodi!
    Niti mira, niti vajde od vere u boga!
    To je prava slika onih od kojih srpska vlast traži savet!
    I naći će srpska vlast savet – onakav savet kako ga I traži!

  6. Ateista says:

    Kosovo je svakako bilo ali više nije i u budućnosti evidentno neće biti srpsko, ali Srbija je bila, ostala i biće očigledno još dugo – zemlja s druge strane ogledala.
    http://pescanik.net/zemlja-s-druge-strane-ogledala/

  7. miki says:

    Vraćanje istorije na odnose koji su bili aktuelni pre dva veka.

  8. Ateista says:

    Vlada Republike Srbije održaće vanrednu sednicu u vezi sa presudom ratnom zločincu koga je izručila Hagu?
    A pre toga će se premijer sekularne države sastati sa patrijarhom, koji je na čelu organizacije koja je dala blagoslov gore pomenutom ratnom zločincu, u vezi sa istom tom presudom…
    Interesantno…
    http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=03&dd=24&nav_category=11&nav_id=1111576

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.