Spomenik sujeti

Izvor: Ministarstvo Finansija Republike Srbije: Uredba o izdavanju doplatne poštanske marke “Izgradnja spomen-hrama svetog save” (original)

Udruženje „Ateisti Srbije”, jedino udruženje ateista u Srbiji i jedino udruženje koje se aktivno bori protiv klerikalizacije društva i unižavanja sekularnosti u njemu, sa ogorčenjem reaguje na nastavak štetne, protivustavne i protivzakonite prakse nasilnog oduzimanja novca od građana, za potrebe izgradnje Hrama Svetog Save. Ne samo što će se i ove godine, u periodu od 15. juna, pa sve do 31. avgusta, u poštama Srbije naplaćivati obavezna doplatna markica za ovaj hram Srpske pravoslavne crkve (SPC), odštampana u tiražu od čak 7,6 miliona komada, već je tekst obrazloženja, koji se nalazi na sajtu Ministarstva finansija, u najmanju ruku neistinit, tendenciozan, na momente šovinistički i svakako diskriminatoran.

Naime, u razlozima za donošenje Uredbe Vlade Srbije, već na samom početku se iznosi flagrantna neistina, tvrdnjom da se pomenuti objekat SPC, podiže na mestu na kom su pre pet vekova spaljene mošti Rastka Nemanjića, alijas Svetog Save. Neuki pisac ovog objašnjenja, ne zna nažalost da su zemni ostaci pomenutog Nemanjića, spaljeni na Tašmajdanu, a da je današnji vračarski plato u to vreme bio divlji, neuređeni prostor, daleko izvan zidina grada. Takođe, u istoj rečenici se iznosi jedna još katastrofalnija i dalekosežno štetnija neistina, ona da je Rastko Nemanjić bio prvi prosvetitelj. Ne samo da nije bio prosvetitelj, već je bio predstavnik upravo dogmatskog načina razmišljanja, koji je istinske prosvetitelje udaljio trajno od crkvenih učenja i okretao ka humanizmu, još jednom pojmu nespojivom sa ovim, nesumnjivo veštim i pragmatičnim političarem, diplomatom i istrebiteljem Bogumila tadašnje srpske države.

I u nastavku ovog patetičnog objašnjenja jedne nerazumne odluke, nastavlja se sa romantizovanim tvrdnjama, bez utemeljenja u stvarnosti i u činjenicama. Navodi se tako da je Hilandar, središnje mesto duhovne potrage pomenutog Nemanjića, sve do XVIII stoleća bilo i „najveća srpska škola“, kao i „rasadnik prosvete“. Ne umanjujući nijednog trenutka značaj manastira u opismenjavanju pojedinih sveštenika, krajnje je pretenciozno nazvati ga rasadnikom prosvete, onda kada se zna da je i to, ograničeno opismenjavanje, bilo rezervisano samo za pojedince i samo u meri, ne prosvete, već dogmatskog izučavanja verskih spisa. Pisac obrazloženja, da je želeo da bude iskren, a ne tendenciozan, mogao je napisati da su manastiri mogli da budu, možda, preteče školstva, taman onako kako su srednjevekovni vidari sa svojim pijavicama, bili preteče savremene medicine.

Autor dalje kaže da je Rastko Nemanjić u Srbiji podizao i mnoge škole. U vremenu u kom u čitavom civilizovanom svetu ne postoji ma kakvo organizovano podizanje škola, tragikomično je govoriti o podizanju „mnogih škola“ u Srbiji. Gde su bile te škole? Ko su bili učitelji? Ko su bili đaci? Onda kada je feudalni društveni poredak, jasno razdvajao vlastelu, i samu neobrazovanu i često nepismenu, od kmetova i sebara, potpuno neobrazovanih i apsolutno nepismenih, neverovatno je, gotovo magično, zamišljati nekakvo podizanje škola. I premda razumemo potrebu autora da po svaku cenu, na silu od Rastka Nemanjića načini prosvetitelja, činjenice uporno, jasno i nepokolebljivo govore protiv te izmišljotine.

Prve škole u Srbiji, podizao je Dositej (Dimitrije) Obradović, istinski prosvetitelj, vekovima kasnije. O manastirskim školama dovoljno govori i to što je iako i sam nepismen, otac velikog srpskog prosvetitelja i reformatora jezika, Vuka Stefanovića Karadžića, sina odveo iz manastira Tronoša, upravo zato što nisu želeli da ga uče slovima, već je mogao samo da napasa ovce.

Navodi autor i to da se u svim školama u Republici Srbiji, u slavu na Rastka Nemanjića, svakog 27. januara slavi „školska slava“. Navođenje još jednog neustavnog i deci nametnutog praznovanja verskih praznika SPC, obavljanih često uz obrede i sveštenike ove verske zajednice, dragoceni je podsetnik na već uvreženu tradiciju kršenja Ustava i zakona i surovog gaženja principa sekularnosti u našoj zemlji.

U nastavku, autor kaže da je zbog svih zasluga Rastka Nemanjića, hram koji mu se podiže od novca otetog od svih građana, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost ili nepripadnost, projekat od javnog interesa od najveće važnosti. Teško je razumeti koji je to javni interes u trošenju miliona evra na hram jedne verske zajednice, u zemlji u kojoj u brojnim školama deca nemaju odgovarajuća učila, grejanje ili čak mokre čvorove. Teško je shvatiti da je još jedna crkva SPC, projekat od najveće važnosti, u društvu u kom je obrazovanost na sve nižem nivou, inoformatička pismenost na evropskom začelju, a siromaštvo pravilo, a ne izuzetak.

Piše u obrazloženju i to da je pomenuti hram, objekat od istorijske i kulturne vrednosti, iako nam elementarna logika i običan, zdrav razum, govore da građevina koja je savremenik većine nas, nikako ne može da ima istorijsku i kulturnu vrednost jedne Gračanice, Studenice, Žiče, Mileševe. Nemoguće je nasilno, ovaj spomenik kiča, bahatosti i neumerenosti, zajedno sa njegovim podnim grejanjem, pretvoriti u spomenik kulture. Naprotiv, u pitanju je spomenik bahatog prostakluka, narastao na otimanju od naroda, a namenjen egoističnom uživanju sveštenstva, naviknutog na neumerenost, neukus i raskalašnost. Ako nije tako, bilo bi dragoceno, ako ne makar pošteno, da saznamo koja je to kulturna i istorijska vrednost gigantskog parohijskog doma, pored Hrama, podignutog usred središnjeg gradskog parka.

Zato je, između svega ostalog, dodatno užasavajuća tvrdnja autora ovog besmislenog napisa, da je izgradnja pomenutog hrama, sasvim u skladu sa opredeljenjem društva da se obnavlja duhovna i kulturna baština srpskog naroda. Ne sećamo se bilo kakvog društvenog konsenzusa svih građana, svih nacija i svih verskih opredeljenja i neopredeljenja, da će ova crkva, ovaj hram SPC, biti nacionalni projekat svih nas, a kamoli toga da će on na bilo koji način biti simbol kulturne obnove srpskog naroda. Kultura se obnavlja obrazovanjem i kulturnim stvaralaštvom, a ne pozlaćenim lusterima, preskupim mermerom i podnim grejanjem crkava.

Zanemarivši nastavak teksta, koji više priliči oglasu u kom se bogataši i skorojevići hvale veličinom svojih kuća i njihovom kič-opremljenošću, pozivamo Vladu Srbije da momentalno prestane sa ovim nasiljem nad zdravim razumom i otimačinom od ionako osiromašenih građana. 76 miliona dinara, odnosno oko 610 hiljada vera, koliko će SPC prihodovati samo od ove akcije, mogu se utrošiti mnogo bolje, korisnije, pametnije, na obnovu škola, biblioteka, pozorišta, muzeja, odnosno institucija koje zaista doprinose kulturi i prosvećivanju nacije.

Zahtevamo od Vlade Srbije da okonča ovo sumanuto rasipanje, kojim se pomaže samo jednoj verskoj zajednici, ionako oslobođenoj plaćanja poreza i doprinosa, paradržavnom entitetu izdvojenom iz budžetskih obaveza prema celom društvu, ali pijavički nakačenom na budžetska davanja.

Tražimo da Vlada Srbije prekine ovo suicidalno favorizovanje SPC, dok se na isti način, obaveznim doplatnim markicama, obolelima od raka, aktivnostima Dečije nedelje ili Crvenom krstu, obezbeđuju simbolična sredstva, gotovo preko volje, a teško bolesnu decu i dalje lečimo SMS-ovima nas, građana.

Rastko Nemanjić, istorijska je ličnost od zaista izuzetnog značaja za mladu srpsku državu tog doba. Sećanje na njega, mnogo je bolje ipak čuvati istinom o njegovim velikim političkim i diplomatskim uspesima, nego lažima, neistinama i spomenicima ličnoj sujeti sveštenstva. Time se umanjuje i onaj istiniti značaj Rastka Nemanjića a pothranjuju besmisleni i sramotni mitovi, na kojima se ne može graditi budućnost.

Pomozite građanima, onako kako vas na to obavezuju Ustav i zakoni, ali nadamo se i elementarni ljudski moral, tako što ćete pijavicu, oličenu u SPC, skinuti sa budžeta, koji sami ne pune. Ako žele da dižu hramove, neka to čine sami, ili prilozima vernika, bez nameta svima nama od strane države, odnosno vlasti.

Pomozite budućnosti Srbije, tako što ćete pokazati dovoljno odgovornosti i razuma, da silna, neverovatna sredstva koja protivustavno poklanjate SPC, preusmerite tamo gde su najpotrebnija, u decu, mlade i njihovo obrazovanje.

To je jedini kvalitetan trag koji možete ostaviti iza sebe, vredan pamćenja.

Ateisti Srbije,
Razum!

spomenik-sujeti


This entry was posted in Saopštenja. Bookmark the permalink.

6 Responses to Spomenik sujeti

  1. Сава Земаљски says:

    Ти омаловажаваш светосавље, ако то радиш, исто као што су се Немањићи односили према богумилима. У чему је разлика?

    • UO Ateisti Srbije says:

      Mi idemo okolo i ubijamo ljude kao što su Nemanjići ubijali bogumile?!?!?!?

      Da li si ti normalan???

    • zoRAn says:

      Uvazeni Savo,
      Ti svakako uvazavas pravoslavlje! Kad je tako, onda sigurno gradis svoju kucu svojim parama. Ako nije tako onda ti nisi pravoslavac. Tvoju kucu grade, sem pravoslavaca, i ateisti, i muslimani, katolici, bramaputanci, budisti, … da ne nabrajam dalje. Samim tim to vise nije tvoja pravoslavna kuca, vec je delom kuca onih cijim je novcima sagradjena. Znaci, ti pravoslavac gradis kucu koja nije pravoslavna. I sutra ce neki drugi vernik doci da ti ukalja to tvoje sveto pravoslavlje. Recimo, onaj sto pred kamerama mase onom ostrom alatkom… da ne nastavljam dalje. To li si hteo? Hoces li se time ponositi? Pa ces i dalje se ponositi da si svetosavac?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *