Nijedan sluga ne može služiti dvojici gospodara, jer ili će jednog mrzeti, a drugog voleti, ili će jednom biti privržen, a drugog prezirati. Ne možete služiti Bogu i bogatstvu.
(Jevanđelje po Luki, 16:13)
Prirodno je da SPC gradi stanove i drži hotele. Sve je to u slavu Boga i za dobro naroda.
(Risto “Amilohije” Radović)
Uprkos tome što smo bili uvereni da se neke pojave danas mogu pronaći samo na marginama istorijskih udžbenika, ili u horor-pričama i filmovima, stvarnost nas je ponovo demantovala. Naime, lokalna samouprava Novog Pazara je raspisala konkurs za javnu nabavku za uslugu suneta (ritualnog verskog genitalnog sakaćenja) 180 nedužnih dečaka [1].
Teško je izdvojiti samo nekoliko detalja koji ukazuju na apsolutnu i potpunu monstruoznost i bizarnost same usluge i pratećeg kršenja principa sekularnosti, ali pokušaćemo da izdvojimo one ključne:
1) U pitanju je verski obred koji se plaća iz opštinskih budžetskih sredstava, što je direktno i flagrantno kršenje principa sekularnosti, pa samim tim drastično kršenje člana 11. Ustava Republike Srbije.
2) Pomenutim verskim obredom se na nasilan način vrši genitalno sakaćenje dece, dečaka mlađih od 18 godina, koji nemaju mogućnosti da odbiju pomenutu uslugu niti da, a to je i najvažnije, obrnu i povrate normalno stanje ako to ikada u životu požele.
3) Ovim postupkom, u kome učestvuju zajedno lokalna samouprava kao reprezent civilne, građanske vlasti i predstavnici jedne verske zajednice, aktivno se podstiče indoktrinacija dece, što je u suprotnosti ne samo sa elementarnim ljudskim pravima, primenjivim i na decu, već i sa osnovnim načelima humanosti, koja je navodno ključna stavka u svakoj religiji.
Dodatno opor ukus ostavlja, u najmanju ruku licemerna, izjava pomoćnika gradonačelnika Novog Pazara, Faruka Suljevića, koji čitav ovaj necivilizacijski, nehumani i svakako nesekularni čin predstavlja kao vid pomoći socijalno ugroženim dečacima, zanemarujući dabome sve etičke i medicinske razloge koji su suprotstavljeni ovakvoj praksi genitalnog sakaćenja [2][3][4][5][6][7].
Čak i ako bismo iz nekog razloga zanemarili to da je medicina odavno razrešila eventualne dileme vezane za prednost obrezivanja kao takvog, ostaje ključno, neporečivo pitanje nasilja nad decom. Pomenuti dečaci nisu odrasle, razumne osobe koje žele da se podvrgnu obrezivanju zbog eventualnih medicinskih indikacija, već su samo nove žrtve verske indoktrinacije, zatucanosti i zloupotrebe, samo novi regruti u nikada prekinutim verskim ratovima, u kojima je tako važno, tako čudovišno bitno, postaviti tapiju na decu, što je moguće mlađu, svakako.
Nedopustivo je da i danas, u 21. veku, veku saznanja, napretka i razbijanja dogmi, mi i dalje dopuštamo da se vrši ovakvo zversko nasilje nad decom, a pod opravdanjem da roditelj, otac dabome, može da odluči o ovakvom unakažavanju, vođen logikom da je dete njegovo, da ga je on napravio, da ga on stoga može i ubiti, pa je onda malo seckanje evolutivno razvijenog zaštitnog parčeta kože izvan svake diskusije. Jedina usluga koja ovde postoji, zapravo, jeste podilaženje zatucanim i tragično štetnim verskim vođama i istovetnim praksama koje promovišu.
Očekujemo i zahtevamo brzu i odlučnu reakciju nadležnih državnih organa, toliko puta javno zavetovanih na zaštitu najvećeg bogatstva koje imamo, naše dece. Dopustite ovoj deci da ne budu zloupotrebljena od jedne, u ranom srednjem veku zarobljene, verske zajednice i dopustite im da odrastu slobodni od indoktrinacije, nametanja dogmatskih neistina i nehumanog genitalnog sakaćenja! Na to ste obavezni kao ljudi, roditelji, ali pre svega, kao državni službenici obavezani da poštuju Ustav i zakone sopstvene države, kao i međunarodne konvencije o zaštiti prava dece. Povucite napokon crvenu liniju koja će razdvojiti religiju kao ličnu stvar odraslih ljudi i nasilje nad decom kao problem celog društva. Zaštitite mlađe od 18 godina od ovakvih nepovratnih hirurških zahvata, koji služe ničemu drugom nego obeležavanju i svojevrsnoj stigmatizaciji.
Rado ide Srbin u vojnike… pardon, Švajcarsku.
Dok Srbija krši sopstveni Ustav kako god stigne, u zemljama trulog zapada se odvija nešto što svakog zatucanog pljuvača protiv uroka, u prevodu prosečnog Srbina, plaši više i od promaje a zove se napredak.
Naime, švajcarska himna je otpevala svoje usled proste činjenice da sadrži molitvu, religijski tekst, u sebi pa je samim tim nepogodna da predstavlja sve građane, uključujući i one koji su intelektualno evoluirali, napredovali, i oslobodili se besmislenog sujeverja.
Tako to rade na trulom zapadu, a u Srbiji? U Srbiji, bre, će svi građani, ateisti, muslimani, katolici, pagani i svi drugi, da se mole pravoslavnom bogu kroz nasilne slave gradova, opština, škola, vojske i obližnjeg kontejnera, kroz markice za pravoslavni hram, kroz budžetske penzije prvenstveno za pravoslavne popove, kroz budžetske krstove na državnom zemljištu i što je najvažnije kroz stopostotono pravoslavnu religijsku himnu jedne kvazi-sekularne države. I to kroz himnu koja je preuzeta iz pozorišne parodije sa kraja pretprošlog veka, da sve bude tragikomičnije.
A ako im se ne sviđa, mogu da lete napolje, i onako su nepodobni čim nisu pravoslavci.
Gde da lete? Pa u Švajcarsku.
“Vojni sveštenici – oficiri, neće nositi i upotrebljavati oružje, niti će moći da komanduju.”
Vojnici bez oružja i oficiri bez komande – logično, zar ne?
“Pukovnik Milan Aksić istakao je da Vojska Srbije dobija oficire verske službe, ostvarujući tako ustavno pravo pripadnika naše vojske na slobodu veroispovesti.”
Pukovnik Milan Aksić je zaboravio da objasni na koji način je pripadnicima naše vojske bilo uskraćeno pravo na slobodu veroispovesti. Pukovnik Milan Aksić je dodatno zaboravio da objasni zašto dozvola pripadnicima naše vojske da odu u obližnji hram, kojih ima bukvalno na svakom ćošku i čiji broj i dalje raste neverovatnom brzinom, ne bi bilo dovoljno za ostvarivanje ustavnog prava na slobodu veroispovesti. Pukovnik Milan Aksić je, naravno, zaboravio da objasni zašto je neophodno kršiti član 11. Ustava Republike Srbije da bi se ostvarilo već postojeće ustavno pravo pripadnika naše vojske na slobodu veroispovesti.
Sve u svemu, dobrodošli u Srbiju. Zemlju gde je i sam Ustav u kontradikciji sam sa sobom (članovi 7. i 11.) pa zbog toga nije ni čudno što ga ni sama država ne poštuje, sve u cilju ulizivanja zatucanom, neobrazovanom, nazadnom većinskom delu biračkog tela.
Ustav Republike Srbije, član 11:
– Republika Srbija je svetovna država.
– Crkve i verske zajednice su odvojene od države.
– Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.
Umesto objašnjavanja zbog čega je uvođenje sveštenika na platni spisak države, dakle na teret svih građana, bezobrazno neustavno, iskoristiću ovu priliku da pomognem državi predlogom koji će oni verovatno smatrati produktivnim.
Postoji mogućnost da sam nešto i zaboravio. Ali na svu sreću vidim dovoljno prostora za napredovanje!
Nedostaju nam sveštenici u obdaništima, indoktrinacija najbolje funkcionište od malih nogu. Zbog toga predlažem i sveštenike u ginekološko akušerskim klinikama, da šapući nabreklim stomacima, što je sigurno sigurno je.
Nakon toga, preostaje još samo da svaka samoposluga, kiosk, taksi vozilo, javno, a bogami i privatno, preduzeće, zgrada sa više od 4 sprata, park a obavezno i apoteka dobiju po svog redovnog popa, pravoslavnog naravno, da građani mogu da “ostvare tako ustavno pravo na slobodu veroispovesti”.
Predrag Stojadinović
Potpredsednik Udruženja građana “Ateisti Srbije”
Protiv dogmi i neznanja!
http://ateisti.com
Iz Pokreta Dveri zatraženo je da organizatori leskovačke “Roštiljijade” promene termin njenog održavanja jer “pada u period Velikogospojinskog posta”.
Proizvod uništenja obrazovnog sistema, zatim neustavnog uvođenja indoktrinacije pod nazivom “veronauka”, u državne škole kao i agresivna neustavna praksa od strane prevelikog broja državnih organa i funkcionera je očigledno urodila plodom.
Verskim fanaticima je uzaludno objašnjavati. Stoga je ovo suvo iznošenje činjenica namenjenom preostalom normalnom, od klerofašizacije uplašenom i zgroženom delu stanovništva.
Ustav Republike Srbije
član 11:
Republika Srbija je svetovna država.
Crkve i verske zajednice su odvojene od države.
Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.
Lokalna vlast grada Leskovca je državna institucija i kao takva obavezna je da bude religijski neutralna kao što član 11. Ustava Republike Srbije nalaže.
Srpska pravoslavna crkva, kao i, u zverskom laprdanju, pomenuti oci, očevi, tatice i drugi verski rođaci, mogu slobodno da zabranjuju šta god žele i određuju šta god žele samo pravoslavnim vernicima i onima koji žele da slušaju takve besmislene gluposti.
Ono što ne mogu je da svoje religijske bajke nameću svim građanima Ustavom definisane sekularne republike!
Srbija nije pravoslavna država, već sekularna. Za one koji taj pojam ne razumeju, još jednom ćemo naglasiti – sekularnost označava razdvojenost crkve i države. Građani Srbije nisu isključivo pravoslavni vernici i nisu obavezni da poštuju pravila koja Srpska pravoslavna crkva određuje, a njihovi klerofašistički sledbenici agresivnim kampanjama nameću.
Onog trenutka kada bilo ko bude primoravao pravoslavne vernike da učestvuju u “Roštiljijadi” u vreme kada oni to, iz religijskih razloga, ne žele, tada i samo tada će postojati osnov i pravo da se bune, ali opet ne protiv same “Roštiljijade” već samo protiv takve prisile.
Ko želi klerofašističko uređenje, slobodan je da pokuša da se molitvama preseli u nekakvu srednjevekovnu srpsku državu, u kojoj bi bili progonjeni svi oni koji se ne uklapaju u norme verskog radikalizma. Kako nauka još uvek nije u stanju da osmisli takav vremeplov, očekujemo da se radikalni vernici i fanatizovani ljubitelji bajki iz Bronzanog doba prilagode veku u kome žive i načelima slobodnog društva u kom obitavaju i čije privilegije koriste da šire svoje štetočinske zablude.
Podsećamo ih da je istorijskom sećanju i sramoti prepušteno vreme u kom su se, širenjem “hrišćanske ljubavi”, međusobno istrebljivali sa sabraćom u zabludama, ne štedeći usput ni sve ostale koji se sa njihovom verzijom loše bajke u koju veruju, nisu slagali.
Takođe, ukoliko misle da je današnjim vernicima veći problem jedenje roštilja od zloupotreba religije i ljudskih emocija koje se čine od strane SPC i njihovih klerofašističkih satelita, onda je jasno da su ne samo promašili stoleće, već i svaki pokušaj racionalnog nastupa.
to: [email protected], [email protected]
Košarkaškom savezu Srbije
Želeo bih da Vas zamolim da obratite posebnu pažnju i sprečite, u okviru svojih nadležnosti, ponavljanje verski uvredljivog i ljudski i civilizacijski diskriminatornog gesta koji je prikazala juniorska košarkaška reprezentacija Republike Srbije na U-19 košarkaškom prvenstvu sveta. (link)
Zabrinjava porast sujeverja i praktikovanja pomodarskih običaja, koji počinju sve intenzivnije i ozbiljnije da zahvataju one sfere života koje su do sada bile mnogo više okrenute jačanju sportskog duha, takmičarskih, zdravih navika i težnje ka uspehu zasluženom sopstvenim zalaganjem, umesto dejstvom mističnih, “višnjih” sila. Kao bivši sportista i reprezentativac Srbije zgrožen sam, najblaže rečeno, ovakvim neprimerenim ponašanjem mladih košarkaša!
Iz njihovog ponašanja je jasno to da su usled nedovoljne obrazovanosti i obaveštenosti dopustili sebi da podlegnu neustavnoj, agresivnoj i svakako nesportskoj propagandi koja u našoj zemlji traje već bezmalo dvadeset i pet godina. Medjutim, za očekivati je da su, za razliku od njih, barem treneri i rukovodstvo Košarkaškog saveza Srbije odrasli i zreli ljudi, sposobni da pročitaju i shvate Ustav Republike Srbije, te da i kao vaspitači ovih mladih ljudi, učine sve da ih okrenu sportskim vrlinama, umesto prizemnom sujeverju.
Pomenuti Ustav, u svom članu 11, jasno definiše Republiku Srbiju kao sekularnu državu, u kojoj je religija odvojena od države. U tom istom, izuzetno kratkom i jasnom članu se takođe naglašava da se nijedna religija ne može uspostaviti kao državna i obavezna. Šta, dakle, traže pravoslavna religijska obeležja, gestovi i obredi na bilo kojoj sportskoj manifestaciji?
Zanemarićemo činjenicu da apstraktni, imaginarni bog kome se mladi košarkaši zahvaljuju, nije našao za shodno da im pomogne da ne izgube u finalu. Možemo to smatrati čak i još jednim pokazateljem da tog boga i nema, premda to u ovom slučaju uopšte nije ni bitno. Skrećemo samo pažnju na to da je ovim sramnim gestom, juniorska košarkaška reprezentacija Srbije izvršila delo diskriminacije po verskoj osnovi, što je apsolutno nedopustivo.
Juniorska košarkaška reprezentacija je reprezentacija Republike Srbije a ne reprezentacija Srpske pravoslavne crkve i igrači bi trebalo da se ponašaju u skladu sa tim. Građani Republike Srbije nisu isključivo pravoslavci niti je Republika Srbija pravoslavna država već je, kao što je u pomenutom članu Ustava definisano, sekularna. Kao da nije dovoljno to što je Srpska pravoslavna crkva zašla duboko u sve pore društva, države i naših privatnih života, sada imamo i svojevrsno “opravoslavljivanje” domaćeg sporta, jedne od retkih prepoznatljivo pozitivnih stvari po kojoj smo poznati širom sveta.
Očekujemo, kao primer svim ostalim sportistima i reprezentacijama u Republici Srbiji, hitno i javno izvinjenje Košarkaškog saveza Srbije. Zahtevamo i javnu opomenu juniorskoj reprezentaciji, uz objašnjenje ovim mladim ljudima da igraju za sekularnu Republiku Srbiju u kojoj postoji sloboda veroispovesti, u kojoj nisu svi građani pravoslavne veroispovesti, u kojoj svako može da bude ponosni Srbin bez da veruje u besmislene bajke iz bronzanog doba i u kojoj se ne nameće nijedna religija kao državna i obavezna!
Ukoliko takvo izvinjenje ne bude objavljeno od strane Košarkaškog saveza Srbije u roku od 14 dana, bićemo primorani da podnesemo, kako Ustavnu tužbu protiv Košarkaškog saveza Srbije kao državne institucije zbog kršenja Ustava, tako i prijavu poverenici za ravnopravnost zbog diskriminacije na verskoj osnovi.
U ime sportskog duha, takmičarskih navika i civlizacijskih vrednosti,
Predrag Stojadinović
Potpredsednik Udruženja građana “Ateisti Srbije”
Protiv dogmi i neznanja!
Udruženje “Ateisti Srbije” upozorava javnost i državne organe na nastavak diskriminatornog, neustavnog i nesekularnog delovanja komandanta Žandarmerije, jedinice koja je formacijski deo Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Bratislava Dikića.
Naime, u najavi taktičko-pokazne vežbe ove jedinice, upriličene povodom njene neustavne “slave”, saznajemo da će ceo program, sa pratećim estradnim nastupom izvesnog “Amadeus benda”, nositi naziv “Bog i Žandarmerija čuvaju Srbiju!”
Osim što je cela ova versko-nacionalno-militaristička manifestacija plaćena novcem svih građana Republike Srbije i što se sve događa u neophodnoj saglasnosti sa vrhom MUP-a Srbije, primetan je i zlokobni nastavak samoreklamerstva i diskriminatornog nametanja verskog jednoumlja od strane opskurne ličnosti, kakav je Dikić.
Javnost je već upoznata da je od državnog novca plaćen i tehnički savršen, ali po sadržaju krajnje kičast spot pomenutog benda, u kom se reklamira Žandarmerija, praćena muzički neadekvatnim i nekvalitetnim sadržajem.
Da podsetimo, Bratislav Dikić je poznat po sukobu sa Ministrom unutrašnjih poslova i premijerom Vlade Srbije, Ivicom Dačićem, povodom samoinicijativno uvedene “zakletve Žandarmerije”, na proslavi “slave” ove formacije, prošle godine. U toj nacionalističkoj, šovinističkoj i verski jednoumnoj zakletvi, na direktan način Žandarmeriju predstavlja kao oružanu silu samo srpskog naroda i samo građana Srbije pravoslavne veroispovesti. Nadalje, poznat je po iskazivanju značajne samovolje, pretnjama novinarima i zastrašivanju javnosti, kao i potpuno neprofesionalnom potenciranju najnižih nacionalističkih, neretko i šovinističkih poriva.
U situaciji kada smo nedavno imali prilike da od sveštenika Srpske pravoslavne crkve (SPC) čujemo molitve za upokojenje Vlade Republike Srbije, kao i “podsećanja” na sudbinu premijera Đinđića, izražavamo svoju najdublju zabrinutost pred činjenicom da sada postoji jedna formacija, koja je po svojoj organizaciji i naoružanju više vojna nego policijska, a koja bi bila u stanju da neke od tih pretnji ili slutnji i ispuni.
Pozivamo zato nadležne državne organe, a najpre predsednika Vlade Srbije i ministra unutrašnjih poslova, Ivicu Dačića, da, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, ovu elitnu jedinicu koja formacijski pripada MUP-u, zaista i vrati njenoj nameni, učinivši je pouzdanim braniocem prava i sloboda svih građana Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost.
Podsećamo još jednom na vrlo kratki i savršeno jasni član 11. Ustava Republike Srbije:
Svetovnost države
Član 11.
Republika Srbija je svetovna država.
Crkve i verske zajednice su odvojene od države.
Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.
Očekujemo da državni organi na odgovarajući, zakonima Srbije predviđen, način sankcionišu nedopustivo diskriminatorsko i agresivno ponašanje Bratislava Dikića, te tako spreče pravljenje još jedne privatne armije, nalik na neke koje su uz mučne žrtve, rasformirane u prethodnih deset godina.
Ukoliko se ne reaguje na vreme, a trenutak koji bismo označili kao “pet do dvanaest” je odavno za nama, bojimo se da može biti ponovo prekasno.
Udruženje “Ateisti Srbije” izražava svoje zaprepašćenje porukama koje su upućene sa skupa “Religija, nauka, kultura: doprinos svetskih religija nauci i kulturi – verska baština kao predmet istraživanja na Univerzitetu u Beogradu”, a koji je, kršeći član 11. Ustava Republike Srbije, organizovao Univerzitet u Beogradu u saradnji sa Fondacijom Konrad Adenauer.
Osim što je ovaj skup jasno kršenje principa sekularnosti, već uveliko nagriženog potpuno neprirodnim i štetnim uvođenjem Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u okrilje Univerziteta u Beogradu, na njemu su još izrečene i flagrantne neistine koje dodatno srozavaju ugled najviše domaće akademske institucije.
Naime, čelnik nevladine organizacije “Srpska pravoslavna crkva”, koja se u delu javnosti doživljava samo kao verska zajednica, Miroslav Gavrilović, izjavio je u svojstvu, a sa prigodnom odećom i pratećim priborom, patrijarha ove organizacije, da je “Religija osnova za razvoj nauke i kulture i pokretač aktivnosti za stvaranje novih dela”.
Izjava gospodina Gavrilovića, poznatog i pod, u okviru nevladine organizacije SPC internim, pseudonimom “Irinej”, u najmanju ruku je neistinita, dok je svakako i uvredljiva za veliki broj naučnika koji su bili kažnjavani, šikanirani, pa i ubijani, samo zato što su naukom uspešno razbijali štetne i primitivne verske dogme.
Da li je neophodno podsećati na Galilea Galileja ili Nikolu Kopernika, proganjane od strane Inkvizicije, ili pak na sudbinu Đordana Bruna, koji je zbog dokazivanja postojanja heliocentričnog, umesto geocentričnog sistema, završio na lomači?
Ako je to predaleko za sećanje vernika i crkvenih čelnika, neka se prisete koliko je muka od strane te iste crkve preživeo Vuk Karadžić, reformator jezika kojim se u Republici Srbiji govori zvanično svugde osim u okviru institucija SPC, ili neka se zamisle nad razlozima koji su Dimitrija (Dositeja) Obradovića naveli da sa gnušanjem napusti sveštenički poziv.
Čeka li nas danas u Srbiji XXI stoleća, ponovo divljanje vernika, poput onog kada je pre nekoliko decenija Bertran Rasel, oštri kritičar verskih zabluda, postao predavač na Gradskom koledžu u Njujorku? Da li ćemo ipak biti spremni, kao društvo i kao pojedinci, da napokon kažemo odlučno “dosta!” ovom neustavnom, nesekularnom, a svakako i necivilizacijskom uplitanju neobrazovanosti, dogmi, neznanja i anahronih učenja u nauku, koja Srbiju mora da povede ka napretku?
Zapanjuje i razočarava podrška Rektora Univerziteta u Beogradu, doktora Vladimira Bumbaširevića, jednom ovakvom skupu, na kom se kao počasni govornik pojavljuje čovek koji tvrdi da je homoseksualnost bolest koju treba lečiti, te da on “obolele” žali. Gde je profesionalni otklon, etička i nadasve ljudska distanca jednog lekara prema potpuno zaostalim i neprihvatljivo diskriminišućim izjavama neobrazovanog čelnika jedne verske zajednice?
Rektoru preporučujemo da se zapita kakav bi odgovor dobio, ako bi fizičara, matematičara, biologa, hemičara, lingvistu i teologa, ljude iz institucije na čijem je čelu, zapitao koliko je njihova delatnost doprinela razvoju čovečanstva i životnog standarda u proteklih samo pet vekova.
Uvereni smo da je pitanje prilično retoričko za svakoga ko ima makar elementarnu sposobnost kritičkog razmišljanja.
Kuda to ide Srbija u kojoj se obrazovanje posmatra kao ono iz XII ili XIII stoleća, zanemarujući sve što nam je doneo humanizam, sve prednosti renesanse i sav civilizacijski napor koji je u sebe utkalo prosvetiteljstvo?
Crkve odavno nisu izvori pismenosti i mesta na kojima se ljudi mogu iole obrazovati. Prema jeziku koji se u zvaničnoj komunikaciji koristi, više nisu čak ni mesta istorijskog sećanja, već samo mesta unakažavanja onog najvrednijeg čime se srpski jezik može ponositi, a to je njegova jedinstvena originalnost i laka razumljivost.
Najoštrije zahtevamo od svih nadležnih državnih organa da prekinu štetnu praksu prizemnog podilaženja hirovima i anahronim, nenaučnim i često neljudskim prohtevima jedne verske zajednice, koju smo svi mi prinuđeni da plaćamo, te da se napokon okrenu istinskim vrednostima i pravcu koji će celo naše društvo napokon pokrenuti ka budućnosti, umesto ka mračnoj prošlosti.
Gospodinu Gavriloviću i njegovoj verskoj zajednici, sa budžetskim prerogativima nevladine organizacije, preporučujemo da umesto štetnih i za racionalni intelekt uvredljivih verskih učenja, napokon podstaknu istinski napredak čitavog društva, tako što će se i sami založiti za sekularnost, kao oprobano najbolji recept za prosperitet čitavog društva. Ili neka makar deo sredstava koje namiču iz budžeta svake godine preusmere natrag narodu u koji se kunu, te tako pomognu izgradnju neke škole, umesto obnove svog voznog parka ili rezidencija.
Na kraju, podsetićemo još jednom na besmrtne reči Dimitrija Obradovića – Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!
Udruženje „Ateisti Srbije“ najoštrije protestuje protiv novog napada čelnika Srpske pravoslavne crkve (SPC) na reproduktivni sistem žena i pokušaja ponovnog bavljenja tuđom porodicom na jedan primitivan, neobrazovan i izuzetno mizogin način.
Naime, Sabor ove nevladine organizacije sa atributima verske zajednice, podržao je „inicijativu“ određene opskurne grupe „lekara vernika“ da država zabrani abortus, osim u slučajevima kada se on vrši iz medicinskih razloga, implicirajući nekakvo bahato, gotovo ležerno odlučivanje žena na ovu medicinsku intervenciju. U ovoj slepoj podršci, sveštenici zavetovani da, uprkos prirodi, nemaju porodicu i decu, pozivaju se na to da je zbog „čedomorstva“ stanovništvo Srbije svake godine manje za jedan grad srednje veličine. Nadalje, prema njihovoj krajnje nenaučnoj i potpuno neobrazovanoj analizi, to svedoči o dubokom moralnom padu, o teškoj krizi porodice i o nedostatku prave vere u boga kod mnogih deklarativnih vernika u Srbiji.
Ako uzmete u obzir da u medicinske razloge za abortus svakako ne spadaju neželjene trudnoće starijih maloletnica, kao i trudnoće žrtava silovanja, podrška SPC ovoj „inicijativi“ postaje morbidna, neljudska i ženomrzačka do krajnjih granica.
Kada neko za porast abortusa okrivi moralni pad, krizu porodice i nedostatak „prave“ vere u boga, dok u isto vreme, na tom istom Saboru, zbog seksualno devijantnog i finansijski sumnjivog ponašanja u penziju šalje jednog od svojih, do sada najuticajnijih, vladika, jasno je da je u pitanju sve samo ne iskrena moralna poduka. Ako o krizi porodice, podstaknutoj nemaštinom i teškim životnim okolnostima, govore ljudi sa voznim parkom od čije vrednosti bi se podiglo nekoliko porodilišta ili vrtića i od čije vrednosti vladičanskih dvora bi se iškolovala cela jedna generacija nezbrinute dece, jasno je da je reć o najobičnijem licemerju i ponovnom zavlačenju svojih ruku i noseva u seksualni život građana Srbije.
Verska zajednica čiji čelnici su poznati po pozivanju žena na pokornost muževima nasilnicima i po kritici žena koje nisu rađale više dece da nadomeste one koji su u versko-nacionalnim sukobima, koje je i sama podgrevala, stradali, nema nikakvo ljudsko pravo da se poziva na moralni pad, bez čišćenja sopstvenog dvorišta.
Kada se ova verska zajednica poziva na abortus kao deo „kulta smrti“, a istovremeno najveću pažnju posvećuje obredima koji su u vezi sa nekrofilskim obožavanjem leševa „svetaca“, ispada smešna i, istovremeno, tužna svim racionalnim ljudima.
Onda kada Sabor SPC preporučuje eparhijama da osnivaju fondove za podršku porodicama sa više dece, da preventivno, „pastirski i terapeutski“, iako naravno bez ikakvog medicinskog znanja i obrazovanja, sprečavaju „pošast nemorala, narkomanije, pornografije i svih drugih patogenih pojava“, dok, istovremeno, već mesecima u svojoj filmskoj ponudi ima pornografske radove bar jednog svog velikodostojnika, čitava priča postaje burleskno smešna i na momente strašna, sećanjem na sudbinu Nebojše Zarupca kojeg je „pastirski i terapeutski“ ubio sveštenik SPC, Branislav Peranović.
Drskom tvrdnjom da su hrišćanski narodi izloženi pogubnom uticaju sekularnosti, ova verska zajednica direktno udara na ustavne temelje Republike Srbije, definisane kao sekularne države.
Kada se ova grupacija ljudi, poznatih po bahatom prikazivanju bogatstva stečenog zahvatanjem iz budžeta i netransparentnim otimanjem od vernika, pozove na štetnost potrošačkog mentaliteta, hedonizma, individualizma, pseudoreligioznosti i lažnog hrišćanstva, nemoguće je ne nasmejati se kiselo. Šta nam drugo preostaje pri pomisli na pozlaćene lustere, mermerom ozidane vladičanske dvore, luksuzne automobile, plaćanje seksualnih usluga, neplaćanje poreza, proneveru novca namenjenog narodnim kuhinjama na Kosovu ili tapete od štavljene kozije kože, kao najčešće asocijacije na SPC u poslednjih nekoliko godina.
Kao svesni i racionalni ljudi, pozivamo državne organe, naročito čelnike Ministarstva prosvete, da pod hitno iz školskih planova izbace nastavu nenaučnog, dogmatskog i anahronog predmeta, kakva je veronauka, i u toj meri uvećaju nastavu biologije, obogativši je dodatnim lekcijama iz seksualnog obrazovanja. Samo tako, obrazovanjem i znanjem, može se sprečiti porast neželjenih, a pre svega maloletničkih, trudnoća. Od SPC tražimo da svoju brigu za porodicu napokon otelotvori delima, umesto besmislenih i beskorisnih molitvi i kritika drugih. Umesto svaljivanja krivice na sve druge, neka prvo pročiste svoje redove od nemoralnih sveštenika, zlostavljača dece i na novac lakomih razbijača porodičnog mira u Srbiji.
O abortusima neka brinu kada nauče da svoje i tuđe ćerke, sestre, žene i majke vole kao sebi ravne, a ne kao poslušnice i pokretne materice.
SREDA, 22. MAJ 2013. U 19:00 DOB//KLUB
Tribina Udruženja „Ateisti Srbije“. Govore: Milorad Tomanić (istoričar), Srđan M. Jovanović (istoričar, politolog i lingvista) i Miodrag Ribić (filolog).
Drugog novembra 1760. godine monah Dositej, rođen kao Dimitrije, napušta manastir Hopovo i odlazi na putovanje po Evropi. Kao što je beg u manastir Rastka Nemanjića krajem 12. veka obeležio nekoliko vekova naše stare kulturne tradicije, tako je i Dositejev beg iz manastira označio početak modernog doba.
Simbolički, ovaj Dositejev polazak na put uvodi nas u epohu prosvećenosti, pozivajući na učenje, širenje vidika, kritičko mišljenje i oslobođenje ljudskog duha. Ako se 27. januara slavi beg u manastir kao Dan duhovnosti, onda je naša obaveza prema potomcima da beg iz manastira slavimo kao Dan prosvećenosti. Kritičko preispitivanje prosvetitelja u Srbiji neminovno vodi sagledavanju njihovog odnosa prema crkvi i religiji s jedne, kao i prema društvu u celini s druge strane, a naročito prema puku, zaostalom u svakom civilizacijskom smislu. Neki od njih praktično rade ostajući u svešteničkoj ili manastirskoj odori, a neki u otvorenom sukobu sa crkvom, čak i po cenu ekskomunikacije.
Istovremeno, uz podršku crkve, priprosti puk, sa snažnim sećanjem na prethrišćanske kultove, stvara mitove sa kulturnim junacima čiju ulogu svodi na elementarno upoznavanje primarne egzistancije. U novoj, hrišćanskoj veri i dalje živi paganstvo i utiče na stvaranje posebne, plemenske religije, u čije središte stavlja istorijsku ličnost kao tvorca plemena i izdiže ga iznad tvorca čoveka.
Prva u nizu tribina ”Prosvetitelji i svetitelji” bavi se samim počecima ovog procesa u srednjem veku, razmatrajući posledice po naš sadašnji život iskušavan modernim idejama i savremenim načinom života.
