Udruženje “Ateisti Srbije” najoštrije protestuje protiv nastavka tragične prakse savetovanja najviših državnih zvaničnika sa čelnicima jedne verske zajednice, Srpske pravoslavne crkve (SPC), u vezi sa najvažnijim i najodgovornijim pitanjima državne politike.

Podsećamo na Ustav Republike Srbije u kome jasno i nedvosmisleno piše:
– Republika Srbija je svetovna država.
– Crkve i verske zajednice su odvojene od države.
– Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.

Susret Tomislava Nikolića, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića sa predstavnicima SPC i razgovor koji je trajao gotovo dva sata, Mirko Bulović (alijas “Irinej Bački”), portparol ove verske zajednice, pokušao je da krajnje licemerno predstavi onakvim kakav to nije bio. Naime, gospodin Bulović je naveo da SPC ne pretenduje da donosi odluke umesto izabranih predstavnika naroda i da se bavi politikom, iako je potpuno jasno da je sastanak sa državnim zvaničnicima vezan upravo i isključivo za stav SPC o ključnom političkom pitanju kojim se vrh države danas bavi, pitanjem pregovora o Kosovu.

Dezavuišući sam sebe, Bulović tako u nastavku svoje izjave napominje da SPC ima neotuđivo pravo da iznese svoje stavove o najvažnijim nacionalnim pitanjima, pa tako i o “ultimatumu” Brisela i Vašingtona, kao par excellence političkim temama.

Ako sastanak nema veze sa političkim stavom SPC, iznošenim uporno, tvrdoglavo i agresivno, prethodnih meseci i godina, onda ostaje nejasno kojim bi se to privatnim poslom ili razonodom nalazili državni funkcioneri najvišeg ranga, sa najvišim predstavnicima ove verske zajednice i o tome obaveštavali novinare?

Ostaje takođe samo neozbiljnima uverljiva, a razumnim i racionalnim ljudima vrhunski licemerna, tvrdnja gospodina Bulovića da nije upoznat sa izjavom predsednika vlade Dačića objavljenom 7. aprila, u kojoj je sasvim opravdano kritikovao nedoslednost i duboku, tragičnu hipokriziju politike SPC.

Poznato nam je da je pogled SPC i gospodina Bulovića na stvarnost, prošlost i budućnost države i naroda drastično drugačiji od činjenica, ali je krajnje neubedljivo očekivanje da poverujemo da portparol SPC nije upoznat sa stavovima najviših državnih zvaničnika o verskoj zajednici čiji je jedan od najglasnijih i najagresivnijih čelnika, kao kakav jahač na čelu jurišne konjice dogmi, predrasuda, epskih fantazija, mitomanije i agresije.

Sasvim je neuverljivo da je gospodin Bulović tako dobro obavešten o, recimo “Kobasicijadi” u Turiji, programu “Zmajevih dečijih igara” ili koncertima popularnih kantautora, a da ne zna šta je koliko juče, o njegovoj verskoj zajednici rekao upravo predsednik vlade.

Za sam kraj šture informacije o ovom sastanku, ostaje i gotovo patetično očekivanje gospodina Bulovića da će molitve božanstvu u koje veruje, doprineti da državni vrh ima i savesti i odogovornosti i osećanja za potrebe opstanka našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Izjava gospodina Bulovića, osim direktne uvrede državnih zvaničnika, po njemu nesposobnih da bez određenog “višnjeg nadahnuća” budu svesni odgovornosti sadašnjeg trenutka, sadrži i ozbiljnu dozu licemerja, s obzirom na to da dolazi od čelnika verske zajednice koja već godinama mahanjem praznim mitovima i istorijskim neistinama, na svaki način ugrožava mogućnost Srba na Kosovu da počnu da žive normalno u skladu sa mogućnostima i okolnostima.

Zahtevamo od SPC da prestane da vodi štetočinsku politiku, odustane od neistina i mitova i posveti se sadašnjosti i budućnosti naroda za koji tako brine. Posebno stoga što se, kako to gospodin Bulović ne propušta da spomene, SPC smatra najpozvanijom da bude konsultovana među svim nevladinim organizacijama, a na osnovu krajnje dubioznog podatka da su vernici upravo SPC, apsolutna većina građana Srbije. Ako zastupaju apsolutnu većinu, mada to nigde nije registrovano kao takvo, osim ako gospodin Bulović ne smatra da se svi popisani pravoslavci u Srbiji automatski smatraju podržavaocima politike i delanja SPC, onda SPC mora biti odgovorna prema toj silnoj većini.

Za početak bi mogla, po uzoru na svoje kiparske kolege, da makar malenim delom svoje ogromne imovine, tolike da ni krađa milion evra iz kase SPC ne izaziva veću potrešenost, napokon i konkretno pomogne tom istom napaćenom narodu. Neka se zapitaju, ako negde u sebi pronađu koje zrno i trag čovečnosti, morala i odgovornosti, koliko ljudi mogu da nahrane od samo jedne državne budžetske dotacije koju će svakako uzeti, ne trepnuvši i ne prekrstivši se pri tom.

Udruženje “Ateisti Srbije” najoštrije protestuje protiv stalnih, agresivnih i štetnih pritisaka Srpske pravoslavne crkve (SPC) na pregovarački tim Republike Srbije u dijalogu sa vlastima Kosova.

Ti pritisci nisu ništa novo, postoje u većoj ili manjoj meri već punih 14 godina, ali su danas, kada je napokon došlo do direktnih pregovora koji će u značajnoj meri opredeliti sudbinu celog regiona, samo maligni pokušaji da se čitavo društvo još jednom gurne u izolaciju, sukobe i moguće ratove.

U najnovijem saopštenju SPC, koje potpisuje čelnik, odnosno patrijarh, ove verske zajednice, Miroslav Gavrilović (alijas “Irinej”), na videlo izbija u svom najkoncentrovanijem obliku sva štetnost i malicioznost ove anahrone organizacije.

Već na samom početku, gospodin Gavrilović se poziva na tako često korišćenu frazu o sudbonosonom trenutku za Srbiju i srpstvo, pokušavajući tako još jednom da mobiliše javnost ka promašenim ciljevima nacionalističke i šovinističke politike, koju verska zajednica koju predvodi sprovodi već stolećima, a samo u savremenom dobu, bezmalo 25 godina na prostoru bivše Jugoslavije.

Gospodin Gavrilović se obraća predstavnicima najviše državne vlasti, kako sam kaže, očinski i bratski, čineći čitav apel dodatno devijantnim. Kako drugačije objasniti situaciju da vam je neko u isti mah i otac i brat, osim protivprirodnim bludom, kakav po našem mišljenju prisan odnos crkve i države zaista i predstavlja,

Tu je i licemerno i surevnjivo pozivanje na određenu “pravoslavnu hrišćansku savest”, ali i na rodoljublje i državničku odgovornost.

Ukoliko gospodin Gavrilović nije upućen, želeli bismo da mu pojasnimo da hrišćanska savest kao takva ne postoji, a i da je ima, svakako je beznačajnija od elementarne ljudske savesti, kao neophodne karakteristike svih razumnih, odgovornih ljudskih bića. Hrišćanska, pa još i pravoslavna savest, nepogrešivo budi sećanja na sukobe u bivšoj Jugoslaviji, gde se zarad baš takve podele među ljudima, ubijalo, kralo, uništavalo sve što ne odgovara takvim tragičnim stereotipijama.

Rodoljublje i državnička odgovornost se ogledaju ne u besmislenom, tvrdoglavom inatu, već u iznalaženju najboljeg mogućeg rešenja za državu i građane koje državni čelnici predstavljaju, bez obzira na njihovu nacionalnu ili versku pripadnost ili nepripadnost.

Patetisanje gospodina Gavrilovića, mahanjem nacionalnom mitologijom pred očima javnosti, oprobani je recept skretanja pogleda sa stvarnosti i guranja ideje žrtvovanja u prvi plan, a sve zarad nekakvih apstraktnih, viših i “višnjih” ciljeva. Pozivanje na kneza Lazara i njegovo žrtvovanje, koje je u svetlu istorijskih činjenica bilo puki promašaj i uzaludni gubitak života, ili pak pozivanje na teskobu srpske pregovaračke pozicije u Rambujeu 1999. godine, samo su tragični pokazatelj izmeštenog pogleda na stvarnost gospodina Gavrilovića, ali i cele verske zajednice kojom rukovodi. Besmisleno žrtvovanje i odbijanje mogućnosti dogovora, znak su političke nezrelosti, nedostatka vizije i egoistične slike o sopstvenoj veličini.

Niti je Lazareva žrtva spasila Srbiju od Turaka, niti je inaćenje srpskih političara u Rambujeu spasilo Srbiju bombardovanja i posledničnog suštinskog gubitka teritorije Kosova i Metohije.

Gospodin Gavrilović nadalje, manirom kakvog ironičnog stend-ap komičara, pokušava da ubedi svoje sagovornike da je SPC zapravo privržena procesima ujedinjavanja, te da je ona ekskluzivni izumitelj ideje jedinstva ljudi. Doduše, napominje iskreno i da misli na nekakvo “jedinstvo u Hristu”, aludirajući verovatno na to da je SPC za jedinstvo naroda i država, ali pod jednim jednostavnim i skromnim uslovom, da ti narodi i države prihvate anahrona učenja SPC kao svoje dogme. Da nije po našu stvarnost tužno, zaista bi bilo samo smešno.

Osećamo potrebu da gospodinu Gavriloviću i verskoj zajednici koju predstavlja pojasnimo neke istorijske činjenice, a na njegovu tvrdnju da se sada od Srbije ultimativno traži faktičko odricanje od Kosova i Metohije, od izvorišta našega crkvenog, narodnog i državnog bića, i prepuštanje tamošnjeg ostatka srpskog naroda vlasti onih koji su prethodno njegov veći deo ili
pobili ili prognali, u zamenu za maglovitu i neizvesnu mogućnost dobijanja famoznog – samo za Srbiju uslovnog – “datuma za početak pregovorâ”, pregovorâ čije trajanje i ishod niko živ ne može predvideti.

Pre svega, Savezna Republika Jugoslavija, država prethodnica Republike Srbije, izgubila je krajnje nepotrebni rat protiv nadmoćnijih snaga NATO pakta, nakon čega je Kumanovskim sporazumom i suštinski predala kontrolu nad Kosovom i Metohijom snagama međunarodne zajednice i lokalnom življu.

Nadalje, Kosovo i Metohija nisu izvorište ni crkvenog ni narodnog ni državnog bića Srba kao naroda. Srpska država je nastala na prostoru koji grubo obuhvata današnju Bosnu i delove zapadne Srbije, negde u IX stoleću. Srbi su u toj i takvoj državi počeli da primaju hrišćanstvo, uz silne muke i otpor stanovništva, privrženog svojoj izvornoj, slovenskoj veri i mitologiji. Nasilno pokrštavanje je dovršeno tek krajem XII stoleća, nakon duga i naporna tri veka pokrštavanja, i uz kompromise koji su hrišćanska verovanja današnjih Srba učinili posebim i egzotičnim, upravo zbog zadržavanja nekih mnogobožačkih običaja, od kojih je najznačajniji upravo onaj najveći srpski praznik – porodična slava.

Činjenica da je prisilno pokrštavanje dovršeno u vreme Stefana Nemanje i njegovog sina Rastka, u vremenu u kom su granice srpske države prvi put obuhvatili i Kosovo, očigledno su nulta tačka od koje gospodin Gavrilović i njegovi saradnici računaju vreme, amputirajući čitavom narodu sopstvenu istoriju, poreklo i državnost.

Dakle, umesto stalnog, bezmalo vekovnog “spinovanja” stvarnosti, zahtevamo od gospodina Gavrilovića da prestane da u javnost iznosi neistine i da se okane izmaštanog pogleda na stvarnost, te okrene zbilji i problemima koji mogu i moraju biti rešavani ozbiljno i odgovorno, uz pomoć čitavog društva.

Zahtevamo da se prestane sa izmišljotinama i logičkim greškama, poput pozivanja na tragove hiljaduipogodišnjeg prisustva Srba na Kosovu, kao osnove za vlasništvo nad tom teritorijom, ali i životima ljudi koji tu obitavaju. Da je takav rezon ispravan, niko ne bi imao prava da se pobuni nad zahtevima pojedinih Mađara da im se vrati Vojvodina, pojedinih Bugara da im se pripoji Makedonija ili pojedinih Italijana da Dalmacija ponovo bude njihova. Kroz istoriju, mnogo ljudi je živelo na teritoriji Kosova, vlast se menjala, demografska slika takođe, pa je pozivanje na prošlost, i to 1500 godina udaljenu od sadašnjosti, samo još jedan patetičan pokušaj udaranja u “tanke žice” nacionalizma.

Gospodin Gavrilović, kao svakako i političari i narod u Srbiji, moraju napokon da shvate da ne postoji nikakva obaveza Srbije da pristupi Evropskoj Uniji (EU), niti nas ta organizacija moli da joj se pridružimo. Na nama je da procenimo imamo li interes da se uključimo u zajednicu naroda i država koja omogućava veće ekonomsko i političko jedinstvo, bez obaveze da se odreknemo svog nacionalnog i eventualno verskog identiteta. Zato obećanja EU i ne postoje. Postoji solidarnost, razumevanje i odlučnost, kao na primeru Grčke, koju upravo ta EU spasava od same grčke neodgovorne ekonomske politike, ili na primeru Kipra, gde osim pomoći EU, postoji i pomoć crkve, koja se zarad spasavanja države odriče svoje imovine, što je u Srbiji izgleda ideja na nivou naučne fantastike.

Sa strane EU postoji samo potreba da se žarišta ugase i da se život nastavi. Život, koji u Srbiji teče nekakvim bizarnim, često uzvodnim tokovima već više od dve decenije.

Odgovornost gospodina Gavrilovića je zato velika, upravo, kako sam navodi, sudbonosna, ako se zna da je verski predvodnik čak 85% građana ove države, tj. svih onih koji su se na popisu izjasnili da su vernici SPC. To je značajno više od podrške koju su zajedno dobili političari kojima se obraća, te je stoga i njegova odgovornost srazmerno veća. Zato je i obavezan da se ponaša odgovorno i ozbiljno, umesto da državu i narod gura u nove sukobe, nesreće i ratove.

Zato i nije uputno da se on kritički postavlja prema pregovorima koji se vode pod okriljem EU, pozivajući se na nekakvu idealizovanu “dobru staru Evropu”. Ne živi se u prošlosti, gospodine Gavriloviću, niti je prošlost idealna na način na koji Vi i vaša verska zajednica selektivno želite da verujete. Ta Vaša “dobra stara Evropa” je i Evropa ratova Engleske i Francuske, Fransuske i Nemačke, dva svetska rata, bezbrojnih kriza, nejedinstva i verskih ratova. Koliko je to Evropa Mikelanđela, Leonarda, Njutna, Pikasa, Crnjanskog, Andrića i Isidore Sekulić, toliko je to i Evropa Torkvemade, Musolinija, Hitlera, Nedića, Ljotića ili Staljina.

Zato i treba ceniti mir koji ostatak Evrope ima već bezmalo 70 godina, a čiji razlog je upravo u međusobnom razumevanju, toleranciji, poštovanju različitosti i istinskom jedinstvu ciljeva i vizija, svemu onome što verska zajednica gospodina Gavrilovića, kao i ostale verske zajednice kroz istoriju ne umeju i ne žele da ostvare.

Ne može se izgubiti ono što i nemate. Kosovo je lošom politikom, politikom agresije, nerazumevanja, netolerancije, podsticanja različitosti i segregacije, prestalo da bude suštinski deo Srbije pre gotovo 14 godina. Što pre prihvatimo realnost u kojoj živimo, i prilagodimo joj se na način koji će doneti najmanje loših, a najviše dobrih posledica za preostale Srbe na Kosovu, ali i za sve stanovnike Srbije i za čitav naš region, to će biti bolje za sve nas.

Preskočićemo ovaj put da detaljnije komentarišemo gotovo sarkastičnu tvrdnju da arhijereji SPC predstavljaju stav svih vernika te verske zajednice, u situaciji gde ni sami čelnici SPC nisu među sobom jedinstveni. To je možda samo deo one tragične slike o crkvi pretvorenoj u preduzeće, u kome svako želi deo profita, ali je čak i tako neprikladno kao generalizacija o jedinstvenoj crkvi i jedinstvenim vernicima.

Ipak, da ne bude da samo želimo da kritikujemo, uočavamo na samom kraju ovog pisma tračak nade u razumniji pristup. Naime, pri kraju, gospodin Gavrilović kaže da kada su pred nama dva zla, manje zlo je najbolje rešenje. Sa tim se apsolutno slažemo, te preporučujemo državnoj delegaciji na pregovorima sa vlastima Kosova da izaberu manje zlo na pregovorima, a to je svakako kompromis koji će sprečiti izolaciju Srbije, dalje konfrontacije u regionu i dodatno otežavanje položaja preostalih nealbanaca na Kosovu.

Možda je i gospodin Gavrilović na to mislio, ko zna?

Objasniće nam, nadamo se Mirko Bulović, portparol SPC, ako potvrdi da je ovo zaista pismo patrijarha.

Kroz maglu svenarodne brige oko Kosova, tek se na momenat promolila vest da je Srpska pravoslavna crkva (SPC) uputila inicijativu da se na placu nekadašnje Narodne biblioteke Srbije, na Kosančićevom vencu 12, izgradi ni manje ni više nego biblioteka SPC.

Za one koji ne znaju taj uobičajeno tragični deo istorije Srbije i Beograda, na tom mestu je od 1920. godine, pa do bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine bilo zdanje ovog hrama kulture i pismenosti. Prethodno je biblioteka ostala bez svojih prostorija u I Svetskom ratu, pa je za potrebe ove ustanove otkupljena “Kartonaža Milana Vape” na Kosančićevom vencu. Bombardovanje je nanelo nenadoknadivu štetu kulturnom nasleđu Beograda i Srbije, jer je pod bombama i u plamenu nestalo oko 500’000 svezaka, 1424 originalna ćirilična rukopisa i povelje iz perioda 12.-17. stoleća, kartografska i grafička zbirka od oko 1500 primeraka, 4000 naslova časopisa i 1800 naslova novina, čitav niz nikada do kraja proučenih turskih dokumenata o Srbiji, inkunabule (knjige štampane, a ne rukopisane, pre 1501. godine) neprocenjive vrednosti, kompleti starih štampanih knjiga, kao i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulture i istorije Srbije i ostalih jugoslovenskih teritorija. Da bi stvar bila gora, uništeni su i svi inventari i katalozi, pa je prethodni spisak verovatno samo delimičan.Pouzdano se zna da je tek jedan rukopis od brojnih originala sačuvan, pošto je sticajem okolnosti tog dana bio izvan biblioteke. U pitanju je Zbornik srpskih žitija taha-monaha Marka, iz osamdesetih godina 14. veka.

Tokom okupacije, tadašnja vlast u Srbiji je otkupljivala određene stare knjige i izdanja, pokušavajući tako da makar delimično nadoknadi štetu. Nakon rata, biblioteka je ponovo osnovana, ali na drugom mestu, isprva u zgradi nekadašnjeg hotela “Srpska kruna” na kraju Knez Mihailove ulice, na mestu gde je danas Biblioteka grada Beograda, da bi se u sadašnju zgradu, na vračarskom platou, preselila pre 40 godina. Do tada je fundus već bio obogaćen kako otkupljenim izdanjima, tako i bogatim kolekcijama knjiga i rukopisa koje su darovali Milan Rakić, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović, Tihomir Đorđević, Ljubica i Danica Janković, Ljubomir Micić, Ljubica Cuca Sokić i mnogi drugi.

Plac na Kosančićevom vencu ostao je uglavnom prepušten zaboravu. Posle rata, ruševine su raščišćene i nad podrumskim ostacima su postavljeni provizorni objekti. Sedamdesetih godina prošlog stoleća, u toku arheoloških radova iskopane su desetine hiljada ugljenisanih knjiga, među kojima su najznačajniji ostaci tridesetak listova knjige iz 16. i 17. stoleća i oko 200 fragmenata listova rukopisnih knjiga iz perioda od 12. do 16. stoleća. Sve to je predato 1977. godine Narodnoj biblioteci, sada već na novoj lokaciji, dok je u međuvremenu, 1964. godine, Kosančićev venac kao celina proglašen za arheološko nalazište i deo starog Singidunuma, 1971. godine je utvrđen kao prostorno kulturno-istorijska celina, a 1979. godine je proglašen za kulturno dobro od velikog značaja.

Danas su arheološka iskopavanja na ovoj lokaciji u završnoj fazi, koliko god to bio prilično nedefinisan pojam u Srbiji.
http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=812

U međuvremenu, dogodio nam se raspad zajedničke države, formiranje nekih drugih, trećih i četvrtih, a kultura je sve više uzmicala pred galamom, lažnim patriotizmom i sumnjivim nacionalnim ciljevima. Politika je postala prinudno zanimanje svih građana Srbije, a horizontala po kojoj su se donosile bitne odluke za državu i njene građane, često je preletala i preko Kosančićevog venca, čudnom putanjom od Nemanjine pa do Patrijaršije.

Negde na toj putanji i tokom jednog od preleta blagoslovenih ili rukoljubnih poruka na toj sve samo ne sekularnoj relaciji, nekom nepoznatom geniju je sinula ideja da bi na prostoru nekadašnje biblioteke i na mestu današnjeg kulturno-istorijskog spomenika i arheološkog nalazišta, mogla da se podigne biblioteka SPC.

Zapitaćete se verovatno da li je moguće da uz svu imovinu koju je SPC restitucijom dobila sa pravom prvenstva, a i dalje bez obaveze plaćanja poreza, postoji potreba da se gradi posebna biblioteka ove verske zajednice i to ni manje ni više nego baš na ovoj lokaciji. Vi ćete se zapitati, autorima ove inicijative to sa druge strane uopšte nije upitno. Nema naime, ništa logičnije, prema njihovoj logici, nego da se u blizini Saborne crkve i Patrijaršije, zahvati još jedan plac i na njemu lagano uobliči svojevrsni “svetosavski Vatikan”, odnosno potez zaokružen ulicama Kneza Sime Markovića, Kosančićevim vencom i ulicama Pop Lukinom ili možda čak i Fruškogorskom. To što pomenuta oblast čini zaštićenu kulturnu celinu, niti ih se tiče, niti ih, kako se čini, u nameri ometa.

Šta više, grad i država, što ćutke, što kroz izlive patriotske euforije, pozdravljaju ovu inicijativu, žureći da uvećaju ulog time što bi pomenuti plac poklonili crkvi, a ona neka na njemu, uz božiju volju, sagradi tako potrebnu biblioteku. Ukoliko građevinskog materijala pretekne, a nema razloga da sumnjamo da će se i druge državne institucije i preduzeća zdušno uključiti u ovaj projekat za koji ne sme da nema, možda uz biblioteku nikne i koji stan za ubogo sveštenstvo iz Beograda, ili pak neki lokal, tek da se namakne koji dinar za crne dane majčice crkve. Nedavno je Saobraćajni institut CIP darovao 2 miliona dinara u radovima za obnovu vile patrijarha SPC na Dedinju, pa gde da se ne uključe u ovakvo veličanstveno delo?

U opštoj euforiji, možda se i vama, delu običnog, sitnog građanstva, nekako sa strane, gotovo kao gledaocima nekog Linčovog filma, učini i da je zapravo cela Srbija postala svojevrsni cezaropapistički i papocezaristički raj na zemlji, a da ste samo vi, pojedinci, deo nekakvog bizarnog azila slobodne misli, poštenja i pravde. Ko zna, možda ste u pravu… možda smo zajedno zaista u pravu.

Ostaje zanimljivo nama dakako zaludnima i zluradima, kako to da u jeku višegodišnje ekonomske krize, koja Srbiju kao da trese još negde od poslednje decenije XIX stoleća i razmimoilaženja sa Austro-ugarskom, nekome uopšte pada na pamet da placeve bilo kome poklanja. A taj neko je država. I taj bilo ko je crkva, božanski oslobođena poreza i ma kakvog uvida u sopstvene finansije, osim iznimnih slučajeva, poput skorašnjeg nestanka tričave sume od oko milion evra, u raznim stranim, nepatriotskim valutama.

Da, to su ista ona država i crkva, koji već dobrih petnaestak godina igraju stiskavac koji crkva voli da zove “simfonija”, a koji mi budžetski punjači jednostavno zovemo pljačka. U tom plesu, država zaljubljeno gleda u strogi pogled crkve, dok joj ova drži ruke u džepovima i po njima prebira, uhvativši se povremeno ovlaš i za genitalije, tek da ustanovi da je moralni stav države i nacije i dalje biblijski bezgrešan.

To su ista ona država i crkva koji se besomučno dopisuju pismima na koja mi lepimo obavezne doplatne markice, dok od svojih prihoda brižljivo odvajamo novac za gradske, opštinske, seoske i školske slave i za penzije i zdravstvene doprinose vidno osiromašenog sveštenstva.

Kao da sva ona trčkaranja po blagoslov, kao obavezan deo rituala pre, tokom i nakon svih izbora nisu dosta, sada se i kulturno nasleđe svih nas, poklanja onima koji mešetare ljudskim dušama, novcem i umovima, na sasvim bezbožan, besprizoran i nimalo jevanđeoski način.

Možda su i jedni i drugi, i država i crkva, mislili da će nas kosovske magle, aflatoskinski procenti i Miškovićevi milioni iza rešetaka učiniti obamrlim i anesteziranim, ali su se prevarili. Ima nas još možda malo, ali ipak dovoljno svesnih da ne damo da se krade i ruži ono malo nacionalne kulture koja je odolela svemu, makar kao sećanje.

Ne damo komercijalnim spomenicima SPC da prekriju istoriju Beogradam pepeo spaljenih knjiga i temelje hrama kulture koji su fašisti spaljivali a klerofašisti, kao i sve što nije epika i mitomanija, tako prilježno mrzeli.

Ne damo da nam ukradu ono što je naše, mnogo više nego njihovo. Ukrali su kosti jednog Vuka i Dositeja, ali njihove reči, rad i muku na prosvećivanju naroda ne mogu. Ne mogu da ukradu sećanje na to da su baš oni, sveštenici anahrone verske zajednice, koja čak i danas, kaska trinaest dana za ovim trenutkom, a istorijski kasni bar trinaest vekova za slobodom misli, bili najveći protvnici, gotovo dželati opismenjavanja i prosvećivanja.

Dosta je laži, dosta je pljačke, dosta je podvala!

Ostavite Kosančićev venac, izvadite ruke iz naših džepova, okanite se moralisanja iz skupocenih limuzina, mermerom ozidanih vladičanskih dvora i pod teretom zlata, i budite ono što biste morali biti – čuvari duhovnosti, zavetovani na skromnost, čestitost, poštenje.

Pokušajte, možda vam se i primi.

Za sve postoji prvi put.

Posle „Pipača hleba“ evo i „Pipača (prevremeno rođenih) beba“

Uruženje „Ateisti Srbije“ najoštrije protestuje zbog nedopustive zloupotrebe novorođenčadi u Nišu, a za šta su odgovorni rukovodstvo i lekari Klinike za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra ovog grada, kao i predstavnik Srpske pravoslavne crkve (SPC) u gradu Nišu, Mladen Purić, među pripadnicima ove verske zajednice poznat i kao „vladika NIški Jovan“.

Naime, Purić je 27. februara, na dan koji SPC slavi kao dan rođenja „svetog cara Konstantina“, želeo da daruje majku i prvo muško dete rođeno u ovom porodilištu. Suprotno lekarskoj etici, dobrom ukusu i propisima koji štite podatke porodilja i novorođenčadi, lekari ove zdravstvene institucije su pomenutom Puriću dostavljali podatke o porodiljama i novorođenoj deci, što čitavom slučaju daje dodatnu dimenziju beskrupuloznosti. Udruženje „Ateisti Srbije“ će zbog ovoga svakako podneti prijavu nadležnoj inspekciji Ministarstva zdravlja, u nadi da će uprava i lekari bolnice biti kažnjeni za zloupotrebu zagarantovanog prava na privatnost pacijenata usled podleganja gotovo fanatičnoj euforiji slavljenja događaja koji nije ni u kakvoj vezi sa Republikom Srbijom, a to je potpisivanje Milanskog edikta 313. godine.

Kako priroda ne sluša molitve ili, pak, zapovesti vernika i sveštenika, u porodilištu su se tokom prepodneva rodile „samo“ dve devojčice, kako je nezgrapno javnost obavestio direktor ove klinike dr Bojan Lukić, svesni i dobrovoljni učesnik tragikomične, gotovo cirkuske, mađioničarske predstave u režiji pomenutog Purića.

Sveštenik Purić nije došao da daruje ili „blagoslovi“ novorođene devojčice, što je izazvalo sasvim razumljivi odijum javnosti i dovelo do prilično nesuvislog objašnjenja same SPC da je „vladika imao brojne druge obaveze zbog kojih nije stigao da obiđe devojčice“. Svakome, bio to vernik ili ne, jasno je da je u pitanju bio samo nastavak uobičajene mizogine tradicije koju baštini SPC, gde se žena, od novorođenčeta pa do starice, posmatra samo kao niže biće u odnosu na muškarca. Kao manje vredne za njegovu versku zajednicu, ove devojčice, nisu zaslužile da ih visoki predstavnik SPC obiđe, daruje ili „blagoslovi“, a nemušto objašnjenje je samo pojačalo razočaranje i ljutnju javnosti.

Kada se napokon tokom popodneva rodio i jedan dečak, vernici SPC kao da su i na jedan krajnje simboličan način dobili dokaz da ako bog i postoji, nije naročito zainteresovan za Srbe, svakako ni najmanje za SPC, a posebno ne za pomenutog Purića ili pak „svetog cara Konstantina“. Naime, novorođeni dečak je – Kinez.

Uprkos tom, gotovo “montipajtonovskom” obrtu, već zakazana i u medijima promovisana predstava sa mizoginim zapletom se morala održati, pa je tako pomenuti Purić ipak došao da, kako se javnost obaveštava, „dariva majke medaljonima, ikonicama i vodom iz manastira Đunis da bi se okrepile od porođaja“.

Uspaničeni pogled i kung-fu gard porodilje Bej Vang pri pokušaju nasilnog „blagosiljanja“

Uz sasvim opravdano pitanje higijenske ispravnosti darivanih predmeta, hemijske i bakteriološke ispravnosti donesene vode i posude u kojoj je bila, versko-magijski ritual pomenutog Purića i osoblja GAK KC Niš se tu nije završio.

Zloupotrebljavajući u najvećoj mogućoj meri svoj pristup ovoj ustanovi, Purić je u pratnji lekara obišao neonatološko i odeljenje sa inkubatorima u kojima se nalaze prevremeno rođena deca i tu, mimo strogih higijenskih, a svakako mimo etičkih pravila medicinske struke, obavio verski obred „blagosiljanja“, pretpostavljajući sasvim pogrešno da su ta prevremeno rođena deca pravoslavne veroispovesti i pripadnici njegove organizacije, SPC.

Umesto, makar i apstraktnog, verskog učinka, a kako se na slikama koje su dospele u javnost i vidi, ovaj sveštenik je direktno ugrozio zdravlje ionako zdravstveno ugrožene novorođenčadi, što je još tragičnije, uz punu saglasnost dr Lukića i osoblja ove zdravstvene ustanove. Purić je u sterilnoj prostoriji boravio u odeći u kojoj je došao sa ulice, makar se do bolnice i dovezao svojim skupocenim automobilom, preko lica nije nosio odgovarajuću zaštitnu masku, na nogama nije nosio odgovarajuće nazuvke, a rukama nezaštićenim odgovarajućim rukavicama i sa predmetima koji prethodno nisu strerilisani, dodirivao je inkubatore, direktno ugrožavajući novorođenčad, tokom obavljanja magijskog rituala svojstvenog njegovoj verskoj zajednici.

Udruženje „Ateisti Srbije“ najoštrije osuđuje ponašanje pre svega GAK KC Niš, koje je dozvolilo da se u ustanovi koja je obavezna da štiti privatnost pacijentkinja, trudnica i novorođenčadi, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, obavljaju magijski rituali i sprovode prakse koje oslikavaju viševekovnu mizoginu i segregirajuću tradiciju SPC.

Takođe, izražavamo zaprepašćenje time što se u 21. stoleću uopšte i razmatra obavljanje magijskih rituala u ustanovama koje nužno moraju biti posvećene nauci, znanju i objektivnosti.

Hteli bismo da dodamo da reakcije javnosti nakon ovog sramnog dešavanja u velikoj meri ohrabruju i pokazuju da rezultati popisa koje smo nedavno imali prilike da vidimo i analiziramo, zaista ukazuju na sasvim objektivan, strmoglav pad popularnosti svih verskih zajednica u Republici Srbiji, a naročito SPC, kao i sve značajniji porast broja ateista, agnostika i skeptika.

Ugrožavanje bezbednosti i zdravlja deteta uz nametanje veroispovesti

Istovremeno, najoštrije zahtevamo od SPC da prestane da na ovaj i brojne druge načine zloupotrebljava decu, nemoćne i bolesne, iako smo svesni da ih se u sopstvenoj nadobudnosti, egocentričnosti i suštinskoj mizantropiji takvi zahtevi ne tiču.

Iz tog razloga zahtevamo od države i njenih institucija da obezbede privatnost pacijenata, kao i da spreče da se državne ustanove i institucije, naročito one namenjene zdravstvenoj zaštiti dece i obrazovanju mladih, nadalje koriste kao sramotni poligoni za zlostavljanje i svaku drugu zloupotrebu mladih.

Po ko zna koji put tražimo da crkve, a naročito SPC, i figurativno i bukvalno sklone ruke sa naše dece.

P.S. Niko od roditelja nije odustao od imena koja su već ranije odlučili da daju svojoj deci, tako da je misija gospodina Purića zaista u potpunosti zakazala.

Udruženje “Ateisti Srbije” daje punu podršku Živku Grozdaniću Geri u pokušaju da svoj umetnički iskaz predstavi javnosti, uprkos ružnim, primitivnim i na subjektivnim razlozima zasnovanim sprečavanjima. Naime, pomenuti umetnik je svoj opus želeo da predstavi na zakazanoj, organizovanoj, a potom naprečac i uz loša objašnjenja otkazanoj izložbi “U ime oca i sina i svetoga duha”, u prostoru Galerije “Ozon”, 1. marta ove godine.

Kao jedan od razloga otkazivanja se navodi i neslaganje galerije “Ozon” sa koncepcijom izložbe, tačnije, sa pojedinim radovima instalacije koji su “sporni i neprimereni za izlaganje”. Ta ocena kustosa i vlasnika galerije, zasnovana na oceni da bi izloženi radovi mogli povrediti verska osećanja, Srpsku pravoslavnu crkvu, ali i izazvati neželjene posledice po bezbednost galerije, mizerno su opravdanje za gušenje slobode umetničkog iskaza, prava na sopstveno mišljenje i prava na imanje ili nemanje veroispovesti.

Umetnost se bavi estetikom, odnosno lepotom, koja je uvek bila i uvek će biti, kako se to često kaže, “u oku posmatrača”. Dakle, sama po sebi, umetnost nosi subjektivnost i na posmatraču je da proceni sviđa li mu se prikazano delo ili ne. Ne postoji opšte sviđanje i opšte nesviđanje kada je umetnost u pitanju, osim ako ne želimo da ponovo, kao u nekim mračnijim, nesretnijim vremenima, samo podobna, komisijski, kanonski ili komesarski odabrana umetnost bude predstavljana narodu.

Zastrašuje pomisao da ćemo ponovo, kao pre nekoliko stotina godina, prisustvovati verskoj cenzuri umetnosti, inkviziciji slobode misli i određenom umetničkom “spaljivanju veštica”, “jeretika” i “nevernika”. Užasava sećanje na razdvajanje umetnosti na patriotsku, nacionalno prihvatljivu, i onu “izdajničku”, stranu i nearijevsku u nacističkoj Nemačkoj. Zabrinjava podsećanje na udarničku, besklasnu i društveno prihvatljivu umetnost, nasuprot “dekadentnoj”, “buržoaskoj” i “kapitalističkoj” umetnosti iz vremena komunističke represije.

Osuđujemo najoštrije pozivanje na moguću uvređenost predstavnika jedne verske zajednice, kao razlog za otkazivanje izložbe. Ne postoji ljudski, moralni i umetnički razlog zbog kog bi nečiji intimni, neobjektivni i na dogmama zasnovan osećaj uvređenosti imao ma kakav značaj za umetnički iskaz. Ne postoji moralna vertikala duž koje bi se pronašla tačka koja bi bila dovoljan oslonac za tvrdnju da SPC zaslužuje da bude izostavljena iz ljudske, nacionalne, moralne, političke ili umetničke kritike. Ne postoji zakon, državni ili međunarodni, koji amnestira ovu ili ma koju drugu versku zajednicu od kritike, ili joj pak dodeljuje tapiju na moral izvan svake sumnje.

Ako bismo čak i pronašli neki, ma kako tanan razlog da neke verske zajednice ne zaslužuju kritiku ili pravo umetnosti da se njima bavi, SPC se svakako ne bi našla među njima. Organizacija koja je tako duboko zašla u puko profiterstvo, koja kao svece slavi antisemite i protivnike kulture, ubice i ratne zločince, koja u svojim redovima i danas ima zelenaše, osumnjičene zlostavljače dece, ratne huškače, nemoralno bogate ljude, mizogine čelnike, homofobne predvodnike, šovinističke sveštenike i agresivnim dogmama i žalosnim neznanjem zadojene sledbenike, ne zaslužuje zaštitu od umetnosti, performansa, kritike ili istine o njoj samoj.

Osuđujemo najoštrije i pozivanje na strah od nasilja huligana kao razlog za otkazivanje izložbe. Ako ćemo sopstvene, ljudske slobode žrtvovati strahu od vucibatina, šljama i nasilnika, onda i ne zaslužujemo da se nazivamo ljudima. Ako ćemo pognutih glava ponavljati napamet naučene patriotske floskule u koje ne verujemo, onda ne zaslužujemo pravo na ličnu slobodu. Ako ćemo skretati pogled od nepravdi koje nasilnici vrše pozivajući se na interes sviju nas, onda ne smemo da očekujemo da i nas same neko nekada zaštiti od iste te nepravde.

Sve dok sloboda bude umirala uz frenetični huk divljeg horskog navijanja ili uz samrtnu, sterilnu tišinu molitvenog “tihovanja”, slepilo ljudi koji odlučuju o pravu kulture i umetnosti na izraz, biće i slepilo najvećeg dela naroda, uskraćenog za sliku koja odudara od nametnutog, slabo nijansiranog sivila.

Udruženje “Ateisti Srbije” odlučno podržava slobodu umetničkog iskaza svakog pojedinca, pa tako i Živka Grozdanića Gere, u nadi da će njegova umetnička borba protiv učmalosti, malograđanštine, lažnog morala, fatalizma, iracionalnih strahova, neodgovornosti i nametnutih dogmi, podstaći i druge umetnike, ali i ostale slobodnomisleće ljude da raskinu prividne lance kojima nas suštinski zaostalo, primitivno društvo vezuje za učenja jedne anahrone, nemoralne, necivilizacijske i nehumane verske zajednice.

Razumemo njegovu motivaciju, podržavamo njegov napor, delimo njegovo iskustvo.

Protiv dogmi i neznanja!
Udruženje “Ateisti Srbije”

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST autora Živka Grozdanića

Udruženje „Ateisti Srbije“ želi da obavesti javnost o značajnim informacijama koje se mogu saznati iz napokon objavljenih popisnih podataka u vezi sa veroispovesti u Republici Srbiji.

Kao što je poznato, popis stanovništva je obavljen u periodu od 1. do 15. oktobra 2011. godine. Jedno od pitanja u popisnom obrascu se odnosilo na versko opredeljenje, premda nezgrapno i sasvim pogrešno smešteno u „etnička obeležja“.

Prema objavljenim podacima (Knjiga 4 popisnih podataka, objavljena 21. februara 2013. godine, Republički zavod za statistiku), a u poređenju sa prethodnim popisom iz 2002. godine, primećen je značajan porast broja ateista, sa 40.068 na 80.053 lica, tj. porast od 99,8%.

U isto vreme, broj vernika tzv. „tradicionalnih verskih zajednica“ pokazuje drastičan pad.

Tako je broj vernika pravoslavne veroispovesti pao sa 6.371.584 na 6.079.396 lica, tj. za 292.188 lica ili 4,6%.

Broj vernika rimokatoličke veroispovesti je pao sa 410.976 na 356.957 lica, tj. za 54.019 lica ili 13,1%.

Broj vernika islamske veroispovesti je pao sa 239.658 na 222.828 lica, tj. za 16.830 lica ili 7,0%.

Broj vernika protestantske veroispovesti je pao sa 78.646 na 71.284 lica, tj. za 7.362 lica ili 9,4%.

Broj vernika jevrejske veroispovesti je pao sa 785 na 578 lica, tj. za 207 lica ili 26,4%.

U isto vreme, po prvi put se pojavljuju agnostici kao kategorija, sa 4.010 lica koja su se tako izjasnila, a imamo i porast broja onih koji se nisu izjasnili, sa 197.031 na 220.735, tj. za 23.704 lica ili 12%.

Ako se uzme u obzir to da je i na ovom popisu, kao i na prethodnom, bilo ozbiljnih zloupotreba dužnosti popisivača, gde su oni sami, ili pogrešno informišući popisivana lica, upisivali podatke o veroispovesti, ovi rezultati su zaista ohrabrujući, ne samo za udruženje „Ateisti Srbije“, već za društvo u celini.

Ako znamo da su deklarisani agnostici mahom ljudi koji nisu vernici, ali iz nekog razloga ne žele da se izjasne kao ateisti, smatrajući da im je skepticizam dovoljan, broj neverujućih narasta na 84.063 lica.

Takođe, upravo zbog pomenutih zloupotreba, gde se dešavalo da popisivač ne dopušta popisivanom licu da se izjasni kao ateista, uvereni smo i da među onima koji se vode kao lica koja se nisu izjasnila, najveći broj čine upravo ateisti, čije je Ustavom i zakonima zagarantovano pravo na slobodno izjašnjavanje bilo uskraćeno od strane popisivača.

Ukoliko bismo i ove, za statistiku gotovo nevidljive ljude uključili u ukupnu brojku neverujućih, dobijamo broj od 304.798 lica u Republici Srbiji koji nisu vernici ni jedne verske zajednice, kako „tradicionalne“, tako i neke druge, neregistrovane ili nepostojeće, pobrojane pod popisnom stavkom „nepoznato“.

Dobijeni broj od 304.798 lica koja ne veruju u bogove čini udeo od 4,24% od ukupnog stanovništva Republike Srbije i značajno veći broj od protestanata, muslimana ili pripadnika jevrejske verske zajednice, bilo pojedinačno, bilo, čak, zbirno.

I ovaj podatak je još jedan jasan pokazatelj značajnog uspeha kampanje udruženja „Ateisti Srbije“ u vezi sa slobodnim izjašnjavanjem povodom imanja ili nemanja veroispovesti, koja je, uprkos skromnim materijalnim mogućnostima i gotovo potpunom medijskom blokadom, ipak uspela da ohrabri određeni broj naših sugrađana da jasno izraze svoje nepripadanje niti jednoj verskoj zajednici.

Brojke ohrabruju i u smislu pokušaja da se srpsko društvo učini naprednim, sekularnim, humanim i odgovornim, jer pokazuje da tradicionalne verske zajednice ubrzano gube podršku. Sve veći broj naših sugrađana se odlučuje za racionalniji, ozbiljniji i na činjenicama zasnovan pogled na svet, bez dogmi, mizoginije, segregacije, netolerancije, šovinizma i, za pojedinca jeftinog, a za društvo u celini preskupog, primitivnog nacionalizma, kojima čelnici verskih zajednica prečesto pribegavaju.

Ove brojke su i obaveza za sve nas koji se borimo za ravnopravni položaj svih građana Republike Srbije, bili oni vernici ili ne, a prema odredbama najviših zakonskih akata kako naše države, tako i međunarodnih institucija kojima Srbija pripada.

Iako popisni podatak odstupa od anketa koje je obavljao na primer „Galup“, a koje pokazuju da je u Srbiji 23% ljudi nije religiozno, a svega nekih 40% praktikuje verske obrede, ipak ohrabruje porast racionalnog, nedogmatskog razmišljanja. Ohrabruje suprotstavljanje stalnim, svakodnevnim, upornim i neetičkim pritiscima čelnika jedne od verskih zajednica, Srpske pravoslavne crkve (SPC), koja u saradnji sa političarima na najodgovornijim položajima u našoj državi pokušava da nametne iskrivljenu sliku istorije, sadašnjosti i budućnosti države i njenih naroda, prema mitskim i mitomanskim modelima. Samo upornim odbijanjem ove fantazmagorije i isticanjem racionalnih, ozbiljnih argumenata i principa, možemo očekivati da ćemo kao društvo napredovati. Raduje i daje određeni optimizam već sam podatak da je broj deklarisanih ateista udvostručen, a da je stvarna brojka neverujućih građana Republike Srbije u snažnom porastu.

Želimo da se zahvalimo građanima na iskrenosti i hrabrosti, uz poziv da na narednom popisu pokažemo još veću odučnost i istrajnost, dokazavši da nas ima znatno više od prikazane brojke. Samo tako, sopstvenom hrabrošću i insistiranjem da budemo registrovani kao ono što jesmo, ljudi koji ne veruju ni u jedno božanstvo, možemo postaviti temelj za izgradnju zaista napredne, sekularne države, koju svi i želimo.

Udruženje „Ateisti Srbije“,
Protiv dogmi i neznanja!

Sekularno naučno humanističko udruženje građana „Ateisti Srbije“ zahteva od klerikalne organizacije Dveri da objave javno izvinjenje zbog kleveta iznetih javno na njihovom sajtu[1].

Ukoliko klerikalna organizacija Dveri ne objavi javno izvinjenje u narednih 15 dana, mi ćemo podneti tužbu protiv Dveri i zahtevati odštetu. Ukoliko ne dobijemo podršku od srpskog pravosuđa, spremni smo da tužbu prenesemo i na međunarodnu scenu.

Sekularno naučno humanističko udruženje građana „Ateisti Srbije“ se zalaže za obrazovanje, nauku, razum, sekularnost i prosperitet Srbije i za njen izlazak iz srednjovekovog mraka u koji je upala devedesetih godina prošlog veka. Za razliku od nazadnih[2], neobrazovanih[3], nezakonitih[4] i nehumanih[5] ciljeva klerikalne organizacije Dveri i njihovog nastojanja da Srbiju vrati u mračni srednji vek, uništi ljudska prava i prava manjina u Srbiji, sekularno naučno humanističko udruženje građana „Ateisti Srbije“ se bori za apsolutnu ravnopravnost i slobodu svih građana u Republici Srbiji, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku ili bilo koju drugu pripadnost.

Sekularno naučno humanističko udruženje građana „Ateisti Srbije“ poštuje i zastupa član 43. Ustava Republike Srbije koji je više nego trn u oku svim klerofašističkim organizacijama, kao što su zabranjeni Obraz[6] i drugi.

Sekularno naučno humanističko udruženje građana „Ateisti Srbije“ ne zastupa niti je ikada zastupalo zabranu bilo kome da slobodno praktikuje svoju religiju, jer svi njeni članovi, bez izuzetka, smatraju da bi tako nešto bio najgori vid fašizma.

Sekularno naučno humanističko udruženje građana „Ateisti Srbije“ koristi i nastaviće da koristi svoje pravo na slobodu govora radi kritikovanja negativne prakse zanemarivanja člana 11. Ustava Republike Srbije od strane kako države, tako i Srpske pravoslavne crkve i drugih verskih organizacija, a koji na taj način uništavaju sekularnu slobodu svih građana Republike Srbije.

Sekularno naučno humanističko udruženje građana „Ateisti Srbije“ koristi i nastaviće da koristi svoje pravo na slobodu govora da ukaže na problem širenja neznanja i dogmi u Republici Srbiji. Udruženje građana „Ateisti Srbije“ se na taj način ne ruga religiji, već isključivo ukazuje na specifične primere štetne prakse širenja neobrazovanja i zatucanosti, kao što je, na primer, bio slučaj sa molebanom za kišu[7] dvanaeste godine dvadeset prvog veka. Umesto da se građanima pomogne i izgradi sistem navodnjavanja, klerikalna organizacija Dveri i Srpska pravoslavna crkva obmanjuju i zamajavaju narod da uzalud kleči i moli imaginarno božanstvo da im podari malo kiše. To nije rešenje za obrazovan narod u 21. veku, to je zaostalo sujeverje kome je mesto u mračnoj istoriji neznanja.

Što se tiče famoznog pravnog tima klerikalne organizacije Dveri, savetujemo im da se pripreme da opravdaju tri klevete zbog kojih ćemo podneti tužbu protiv njihove organizacije.

Prva je da je udruženje građana „Ateisti Srbije“ ekstremističko udruženje. S obzirom na to da je ekstremizam bilo koja ideologija ili političko delovanje daleko izvan percepcije političkog centra, svojstveno upravo klerikalnoj organizaciji Dveri, zatim kršenje uspostavljenog moralnog standarda, takođe svojstveno upravo klerikalnoj organizaciji Dveri, kao i zastupanje, u demokratskim društvima, zamene demokratije nekim autoritativnim režimom, ponovo svojstveno upravo klerikalnoj organizaciji Dveri, biće nam zaista interesantno da saznamo na koji način jedno sekularno naučno humanističko udruženje koje ne samo da nije bazirano ni na jednoj ideologiji i nema političke motive, ciljeve niti delovanja, već aktivno promoviše demokratske slobode i moralne standarde i protivi se autoritativnim uređenjima kao što je na primer monarhija, može, tačnije sme, biti oklevetano kao ekstremističko.

Druga je da da se udruženje građana „Ateisti Srbije“ militantno ruga religiji. Zanemarivši činjenicu da je religija apstraktan koncept, kolekcija sistema verovanja i pogleda na svet, zbog čega bi ruganje istom predstavljalo zaista interesantnu praksu, zahtevamo da klerikalna organizacija Dveri pokaže gde se u našem delovanju nalazi bilo kakvo ruganje a naročito militantno, dakle agresivno, ruganje bilo kome. Napomenućemo da je jedino mesto gde se nalaze zvanični stavovi udruženje građana „Ateisti Srbije“ sajt udruženja ateisti.com.

Treća je pripisivanje boljševičke tradicije udruženju građana „Ateisti Srbije“. S obzirom na to da su boljševici bili politička frakcija marksističke Ruske socijaldemokratske radničke partije koja je kasnije postala Komunistička partija Sovjetskog Saveza, zahtevamo od klerikalne organizacije Dveri da objasne na koji način jedno apolitično sekularno naučno humanističko udruženje koje, kao što je već naznačeno, podržava demokratiju i demokratske principe ravnopravnosti i slobode, a čiji se, dodatno, mnogi članovi otvoreno protive komunizmu kao političkom uređenju, može biti na bilo koji način oklevetano kao nosilac boljševičke tradicije.

Krajnje je vreme da Srbija prestane da bude talac klerofašističkim kriminalcima, kao što su zabranjeni Obraz i drugi, i da postane slobodna i napredna zemlja.