Krajem ovog meseca, a nakon izjave čelnika Rimokatoličke crkve, Franje (Horhe Mario Bergoljo), da Bog nije mađioničar, te da su Teorija evolucije i Teorija velikog praska u skladu sa crkvenim učenjima, oglasila se i Srpska pravoslavna crkva (SPC).

Prateći ovaj trend relativizacije nauke i tobožnjeg prihvatanja naučnih činjenica, SPC je takođe, prema rečima sveštenika Nenada Jovanovića, saglasna sa naučnom teorijom o stvaranju svemira.

Sa tom izjavom, primećujemo sa žaljenjem, prestaje međutim svaka nada de će SPC odustati od dogmatizma i prihvatiti naučna saznanja u svojoj punoj veličini.

Naime, gospodin Jovanović, u saglasju sa tvrdnjama rimskog pape, ističe potom da vera i nauka nisu u suprotnosti.

One to ipak jesu.

Vera se zasniva na, kako i sam naziv kaže, verovanju, odnosno dogmama koje se usvajau kao apsoluti, bez ikakve objektivne provere ili potvrde.

Nauka se zasniva na naučnom metodu. Naučni metod je skup tehnika za istraživanje određenih pojava, sticanje novih znanja ili pak unapređenje i dopunjavanje prethodno stečenih znanja. Istraživanje se zasniva na empirijskim i merljivim dokazima, koji moraju biti u skladu sa specifičnim principima rezonovanja i prirodnim zakonima. Najkraće uzevši, naučni metod je sve ono što su naučnici radili od XVII stoleća naovamo, kroz sistematična posmatranja, merenja, eksperimente, stvaranje formulacija i definicija, kao i kroz provere i izmene hipoteza. Na taj način su nastajale naučne teorije i potom, uz dovoljno objektivnih i jasnih dokaza, odnosno činjenica, dolazilo se i do formulacija prirodnih zakona, koji su jedinstveno tačni, bez obzira na to koji naučnik ih i gde u svetu koristio.

Sa druge strane, verske dogme su potpuno fluidna, apstraktna masa nabacanih i anahronih učenja, koja se variraju kroz desetine hiljada verskih zajednica koje današnji svet poznaje.

Samo hrišćani su podeljeni u oko 41’000 sekti, sa nekim različitim učenjima o potpuno istim stvarima. U nauci toga nema.

Što se same Teorije velikog praska tiče, do sada postoji pet jasnih dokaza u korist ove dominantne naučne teorije o nastanku univerzuma, nasuprot nepromenljivim dogmama hrišćanstva, pa i SPC:

Umesto dokaza, odgovor svih verskih zajednica, pa i SPC, bio je i ostao – bog. Apologetika i dogme, umesto argumentacije i činjenica.

Dakle, dok je za naučno istraživanje savršeno svejedno to da li se obavlja u Osaki, Kijevu, Hjustonu, Sao Paolu, Najrobiju, Minhenu, Kanberi ili u Valjevu, verske dogme i učenja su direktno zavisni od verske zajednice iz koje dopiru. Nemoguće je često usaglasiti učenja o nekim elementarnim stvarima ni kod pripadnika dve sekte jedne verske zajednice, a kamoli između recimo šintoiste i hrišćanina ili pak zaratustrijanca i muslimana.

Nažalost, relativizacija nauke kojoj pribegava gospodin Jovanović, samo je sastavni deo ponašanja koje poslednjih godina postaje žalosna praksa zvaničnih državnih akademskih institucija i same države. Nakon što je Pravoslavni bogoslovski fakultet, kao centralna tačka zvaničnog podučavanja štetnim dogmama, postao ponovno sastavni deo Univerziteta u Beogradu čime je još jednom prekršen Ustav Republike Srbije, svedoci smo i uvođenja paradoksalnih akademskih programa u visokoškolsku nastavu, ovog nekada uglednog univerziteta. Kada se na državnom Univerzitetu uvode programi vezani za neprirodno uvezivanje nauke i religije u nekakvu morbidnu celinu, a pod patronatom Rektorata i Ministarstva prosvete, stavovi gospodina Jovanovića i SPC ne treba da čude.

Tako država dopušta stvaranje privida o značaju religije za razvoj nauke, nipodaštavajući sve tekovine Prosvetiteljstva i poslednja tri ili četiri stoleća razvoja nauke, otrgnute iz toksičnih i septičnih stega sa pravom nazvanog mračnog Srednjeg veka, zamračenog i zaraženog upravo verskim dogmama.

Privid po kom današnje crkve, a među njima i SPC, uskaču u voz budućnosti, samo je privid. Dok taj voz nezaustavljivo ide napred, pogonjen svakodnevnim, sve bržim napretkom nauke i znanja, verske zajednice ostaju na zabačenom slepom koloseku i u svojoj dresini, uverene da su one lokomotiva razvoja. Šteta ne nastaje od tog njihovog uverenja, već od toga što država, taj nominalni branilac sekularnog Ustava, prosvete i naučnog napretka, dopušta da čitav narod sedi na toj dresini, zarobljenoj u anahronom voznom redu Julijanskog kalendara.

Iskreno želimo da gospodin Jovanović, kao i čitava njegova verska zajednica, napokon naprave odlučni korak napred ka suštinskom razumevanju naučnih teorija, umesto pokušaja učitavanja njihove verzije vrhovnog božanstva u njih.

Iskreno se nadamo da će im država u tome pomoći, uklanjanjem dogmama obojenih nenaučnih akademskih programa iz visokog školstva, kao i vraćanjem veronauke iz osnovnih i srednjih škola tamo gde i pripadaju, u verske hramove.

Voz budućnosti ne može da čeka, a skrajnuti kolosek ne vodi nikuda, osim natrag, u mračnu prošlost.

* korisni link, za državne organe, obratiti pažnju na član 11:
http://www.parlament.gov.rs/upload/documents/Ustav_Srbije_pdf.pdf

Preuzeto sa http://markoek.wordpress.com/2014/10/28/copori-macaka/

„I doista, organizovanje ateista je poređeno sa navođenjem mačaka u čopore, zato što ateisti teže nezavisnom razmišljanju i ne pokoravaju se autoritetima. Ipak, dobar prvi korak bi bilo stvaranje kritične mase onih koji su voljni da se „razotkriju“ i time ohrabre i druge da učine isto. Čak i da ih je nemoguće organizovati u krda, dovoljan broj mačaka može načiniti mnogo buke i nije ih moguće ignorisati.”

Ričard Dokins, „Zabluda o bogu“

Milenijum u kome živimo i u koji se ušlo sa mnogo nade, ne ispunjava sva svoja očekivanja. Mnoštvo očekivanja o eksplozivnom napretku nauke, ispunjava se svakoga dana, pred našim očima. Deo očekivanja o civilizacijskom napretku, ispunjava se u potpunosti, deo sa teškoćama, a deo ostaje beznadežno ugušen. Humanizam, solidarnost i napredak kritičke misli tek su relativni. Crne tačke dogmatizma, zatucanosti i štetočinstva, ne samo da nisu nestale, već se neke od njih, kao metastazirani melanom, šire licem našeg sveta. Paradoks vremena u kom se u isto vreme planira let na Mars i šalju sonde ka udaljenim galaksijama, dok se u nekim krajevima našeg sveta ljudi mole za kišu ili protiv nje, a silovane žene kamenuju do smrti, užasan je.

Mesto Srbije u tom svetu, uslovljeno je posebnostima naroda i političkih elita koje narod usmeravaju. Tako smo u poslednjih nekoliko godina postali i deo CERN-a, ali i zemlja u kojoj se za katastrofalne poplave okrivljuju hrišćanski bog, „Velika vodena zmija“ i LGBT osobe. U isto vreme sa vrhunskim dostignućima naših naučnika srednje generacije širom sveta, suočavali smo se sa pokušajima Ljiljane Čolić, tadašnje ministarke prosvete, da iz škola izbaci Teoriju evolucije, učenje stranih jezika i informatiku. Dok se društvo bori sa narastajućim siromaštvom i na mnogo načina na stranputicu skrenutom tranzicijom, svake godine se za verske zajednice direktno iz budžeta izdvaja preko 7 miliona evra, a uz državne poklone najvećoj zajednici u Srbiji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC), cifra postaje potpuno, šta više ponižavajuće nesrazmerna stepenu ulaganja u domaću nauku i tehnološki razvoj.

Gde su ateisti u Srbiji, u toj celoj priči?

Kao neodvojivi deo društva kom pripadaju, ateisti u Srbiji su i sami postali slika oprečnosti društva. Sistemski i sistematski marginalizovani i na perfidan način ostrakizovani, mogli su da odaberu dva puta – pristajanje na tišinu i utapanje u sivi prosek, uz nadu da će se stvari jednom i nekako desiti, ili pak dizanje glasa i odlučnost, uz sve rizike i teškoće takvog odabira.

Ćutanje i povlačenje je izbor kukavica. Ljudsko dostojanstvo zahteva dizanje glasa pred nepravdom, zloupotrebom, pred dogmatizmom nametanim kao pravilo i pred neznanjem i zatucanošću preobučenim u tobožnji tradicionalizam. Dizanje glasa nije pravo, već je i obaveza u Srbiji XXI stoleća. U društvu koje je u svega nekoliko godina skliznulo sa putanje koja je vodila ka budućnosti, na stranputicu koja vrluda negde između srednjevekovnih mitova i istorijskih površnosti, ćutanje onih koji bi, po definiciji, dogmatizam morali da odbijaju, zločin je prema budućnosti sopstvene države.

Ćutanje je saučesništvo sa svima onima koji su na mitovima, ličnom koristoljublju i lažnom moralu, učinili sve da se Srbija, ne transformiše, već degeneriše u zemlju u kojoj su ratni zločinci, ubice, lopovi, prevaranti i politikanti postali uzori, smenivši na tom mestu istorijske, kulturne, naučne i civilizacijske veličine. Ćutanje je odobravanje, sakrivanje i okretanje glave od problema koji time neće nestati. Naprotiv, narastaće kao metastaza, dok ne proguta sve, uključujući tu i ćutljive ateiste.

Neki među njima svoje ćutanje i letargiju pravdaju time da ih uglađenost i navodni kulturni nivo obavezuju da se ne konfrontiraju, da ne budu glasni i jasni u osudi mračnjaštva, te da je potrebno pokazati toleranciju prema svim varijetetima poniženja, nazadnjaštva i nemorala.

Oni greše, užasno greše. Obaveza svakog iole moralnog čoveka je da brani samo i jedino istinu i pravdu koja uz istinu gotovo po pravilu ide. Obaveza svakog čoveka koji želi da zadrži sopstveno dostojanstvo i odbrani dostojanstvo poniženih i potlačenih je da ne pristaje na kompromise sa onima koji od dogmi i zabluda stvaraju zanat. Dužnost je svakog slobodnomislećeg čoveka da ne prihvata toleranciju fundamentalizma, neznanja i misaone tame.

Među njima ima i onih koji svoje ćutanje pravdaju nerazumevanjem sredine, porodice, prijatelja. Ipak, oni najpre imaju nerazumevanje prema samima sebi i prema onome šta žele da budu. Uprkos svim ograničenjima sredine, promena se nikada neće desiti čekanjem na nju. Promenu donose ljudi, svojim delanjem, iskrenošću, hrabrošću. Promenu koja je neophodna njima, njihovoj sredini, čitavom društvu. Promenu koja će omogućiti i onima koji dolaze posle njih da slobodno podignu pogled i glavu, bez straha, poniženja i pretnje. Hrabrost, sve što je potrebno je hrabrost.

Hrabrost povlači i moguću žrtvu, to je tačno. Ali svesna žrtva zarad više doborobiti, ono je što izdvaja ljude koji menjaju svet od onih koji su samo sasušeni list koji nosi jesenji vetar.

To naravno ne znači da su ovi tihi, ćutljivi i povučeni ateisti, nekakva većina među ateistima. Ne, naravno. Postoje dabome i oni koji su dovoljno iskreni, jasni i glasni i koji ne dopuštaju da budu saterani u samoizolaciju straha, nemoći i poniženja. Postoje oni koji među svega par procenata deklarisanih ateista u današnjoj Srbiji, odbijaju da slegnu ramenima i pomire se sa tim da je današnja Srbija postala simbiont svetovnih i duhovnih autoriteta, savremena verzija vizantijskog modela „sinfonije“ crkve i države. Glas tog dela jedne marginalizovane grupe, tračak je svetla u mraku u koji se Srbija sistematski obavija već više od dvadeset godina. Možda ne više od iskre ili vrludavog traga svica u noći bez mesečine, ali ipak, to je svetlo nade, nade da će sve veći broj ljudi shvatiti da ako se odreknu sopstvene reči, časti, dostojanstva i glasa, ne ostaje im ništa.

Da li je lako biti glasan? Zavisi od stajališta. Gledano iz perspektive društva u kom su sekularne odredbe Ustava mrtvo slovo na papiru, a prakse svakodnevnog delanja bliže XIII nego XXI stoleću, nije lako. Gledano iz perspektive narasle, nabujale agresije koja je sistematski gajena na lažima, mitologiji i dogmatizmu, a koja kidiše na svaku slobodnu misao, teško je. Gledano iz perspektive civilizacijskog okruženja, koje uprkos brojnim, sve brojnijim izazovima, istrajava na putu razvoja i napretka, mučno je. Gledano iz perspektive toga da smo svi mi ljudi samo u onoj meri u kojoj smo spremni da budemo slobodni, samosvesni, racionalni i hrabri, lako je.

Neprijatelja slobodne misli je mnogo, koliko god da se modaliteti njihovog animoziteta prema ateistima uopšte, a posebno prema glasnim ateistima, razlikuju. Od ignorisanja institucija društva koje bi morale biti tu za sve svoje građane, preko omalovažavanja verskih vođa nominalno obavezanih na ljubav i toleranciju, pa sve do brutalnih nasrtaja instrumentalizovanih i dogmama zadojenih mladih ljudi. Spektar sivila nasrtaja na dostojanstvo, ličnost, porodicu pa čak i bazični, fizički integritet takvog glasnog ateiste, tragično je bogat.

Najveći neprijatelj ovih tragova svetlosti u nametnutoj tami, ipak ne leži ni u oportunističkoj i pragmatičnoj državi, ni u verskom fanatizmu, ni u brutalnim pretnjama.

Najveći neprijatelj ovog prava i obaveze bunta protiv dogmi, neznanja i nazadovanja, nalazi se među samim ateistima.

Ne postoji niko ko više utišava glasne ateiste od onih tihih, ćutljivih i povučenih. Niko više od njih ne insistira na zapušavanju usta, zabranama i ograničenjima, od onih od kojih bi se to najmanje smelo očekivati.

U situaciji u kojoj ateisti u Srbiji, od uslovno rečeno medija, na raspolaganju imaju samo Internet, odnosno forume i društvene mreže, ućutkivanje je dodatno ponižavajuće. Tvrdnjama da su glasni ateisti agresivni, samo se ide niz dlaku raznim verskim ektremistima, koji ateiste ionako vide kao inkarnacije Staljina, Pola Pota i Hitlera, koliko god to suštinski i činjenično bilo promašeno. Insistiranje da jedna marginalizovana manjina, kakvi su ateisti, moraju biti ti koji će ćutanjem pokazati toleranciju, čini veću štetu čitavoj ideji progresivnog sekularnog društva, od svih kršenja Ustava i drugih verskih pritisaka.

Prirodno, razlika u pristupu iskazivanja svog stava o veri kod ćutljivih i glasnih ateista, odražava se i u njihovom aktivizmu. Oni ćutljivi, ostaju posvećeni opskurnom, gotovo zavereničkom delanju, koje je najčešće teorijskog tipa. Imaju more ideja, ali ne i volju, snagu i hrabrost da ih realizuju. Sa druge strane, glasni ateisti, u prepoznavanju potrebe za usmeravanjem društva ka progresivnom i sekularnom modelu, ne zaziru od javne kritike, debata, diskusija, javnih akcija. Ne koriste eufemizme i podilaženje javnosti, već odlučno i hrabro iznose istinu, a to je ono jedino što je bitno.

Dok glasni ateisti bez zadrške ukazuju na moralne nakaznosti, devijacije i nazadnosti u društvu, verskim zajednicama ili državnim institucijama, ćutljivi, tihi ateisti se toga najviše plaše. Najviše zabrinuti za to kako će ih neko drugi videti, oni se histerično i potpuno iracionalno plaše upravo od onoga čega ne bi smeli da se plaše, a to je istina.

Oni žele istinu umotanu u oblandu apstraktne neuvredljivosti, ne shvatajući da proverbijalni car neće shvatiti da je go, sve dok mu neko jasno i glasno na to ne ukaže, upiranjem prsta, smehom i iskrenošću. Sve bez toga, samo je loša gluma, parodiranje ionako tragične stvarnosti, do nivoa u kom se navodno slobodni i racionalni ljudi pretvaraju u robove društvenog i kulturološkog modela koji natura upravo onaj deo društva koji i zaslužuje kritiku.

Nalik na kakvu scenu iz filma, gde neko zausti da nešto kaže vlastodršcu, a njih pet skoči da mu zapuši usta, samo da se gospodar ne uvredi, glasni ateisti bivaju ućutkivani i sputavani od strane ćutljivih, tihih i apatičnih ateista.

Uveren sam da nisu svesni koliku globalnu štetu oni time čine ionako marginalizovanim ateistima u Srbiji.

Jer da su svesni, a da to ipak čine, značilo bi da su zlonamerni i da ne misle dobro ni sebi ni drugim ateistima, kao ni generacijama koje dolaze i kojima bi tako onda uskraćivali pravo na borbu za bolje društvo i život dostojan čoveka.

Sve i da su svesni, moraju znati jedno. Istinu ućutkati ne mogu.

Ako pronađu sopstvenu hrabrost i integritet, znaju gde će naći i podršku – među onima koji se glasno i hrabro bore za istinu, pravdu i napredak.

Preuzeto sa Konkretno.co.rs – Intelektualci.

„Ne volem, škrtariju, intelektualce koji važno vrte palce, kupiš ih za špricer i kavurmu.“
(Đorđe Balašević, stih iz pesme „Namćor“)

Smatra se širom sveta, da je intelektualac osoba koja je posvećena kritičkom proučavanju pojava, razmišljanju i iznošenju stavova o društvenoj stvarnosti. To je i neko ko predlaže rešenja normativnih problema svog društva i tako stiče autoritet u okviru javnog mnenja. Dolazi često iz sveta kulture, bilo kao stvaralac ili posrednik i učestvuje u politici, bilo kao branilac konkretnih predloga, ili kao neko ko razotkriva nepravde. U tom procesu, intelektualac obično stvara ili promoviše određenu ideologiju i brani određeni sistem vrednosti.

Pojam „intelektualac“ je stekao gotovo isključivo pozitivnu konotaciju društvenog ugleda, izvedenu iz neretko superiorne inteligencije. To važi naročito onda kada njihove aktivnosti u javnoj sferi donose pozitivne posledice za opšte dobro, u vidu moralne odgovornosti, altruizma i solidarnosti, a u pokušaju da se uzdigne intelektualno razmevanje šire javnosti, bez manipulacija, lažnog populizma, paternalizma ili primitivizma. Naravno, Srbija ne pristaje na tako konzervativna tumačenja, pa ima svoje definicije i svoje intelektualce.

Kada je nedavno čelnik Srpske pravoslavne crkve (SPC), Miroslav Gavrilović, u ime svoje organizacije izdao saopštenje o „Prajdu“, deo javnosti je reagovao burno i kritički. Brojne teze gospodina Gavrilovića koje su u raskoraku sa pravom, moralom, humanizmom, medicinom, elementarnim zdravim razumom kao i zvaničnim učenjima verske zajednice koju predstavlja, argumentovano su razorene do ništavila. U međuvremenu je i sam „Prajd“ prošao, mirnije nego prethodnih godina, uprkos pokušajima određenih desničarskih i klerikalnih grupacija. Nakon svega, sačekala nas je i inicijativa, kako rekoše, grupe intelektualaca, koji su u zaštitu uzeli gospodina Gavrilovića i njegove neodržive stavove.

Potpisnici su, između ostalih i Sanda Rašković Ivić, Kosta Čavoški, Milo Lompar, Nikola Kusovac, Aleksandar Berček. Gospođa Rašković Ivić, inače članica Demokratske stranke Srbije (DSS) i kandidatkinja za mesto predsednika te stranke, izjavila je da sa patrijarhom ne moramo svi da se slažemo, niti da to bilo ko očekuje, ali da ne smemo ni da dozvolimo „javnu baražnu vatru neopravdanih napada na njega i vrh SPC“, jer, kako ona smatra, to vređa ne samo crkvu, nego i većinu naroda.

Kao psihijatar i psihoterapeut, dakle neko ko je školovan za jedan ozbiljan posao, posao lekara, gospođa Rašković Ivić sebi dozvoljava neke početničke greške, nedostojne struke koju predstavlja. Ne sporeći uopšte njeno pravo da voli i poštuje gospodina Gavrilovića i versku zajednicu na čijem je on čelu, ona propušta da učini ono najdragocenije i najiskrenije što neko tako posvećen može uraditi. Ona propušta da onome ko greši, gospodinu Gavriloviću, ukaže na grešku i tako ga odbrani od daljeg sramoćenja i sebe i svoje verske zajednice. Na napade gospodina Gavrilovića je odgovoreno argumentovano, a pretvaranje njega u nekakvu žrtvu, sasvim je promašeno. Ništa manje nije promašeno ni pozivanje na uvređenost, kao samo i jedino subjektivnu, emotivnu kategoriju, kao ni pozivanje na većinu naroda, što je logička greška, argumentum ad populum. Većina ne mora da bude u pravu, a gospođa Rašković Ivić bi to morala znati.

Gospodin Čavoški, vrsni pravnik, nekadašnji disident, osnivač obnovljene Demokratske stranke i potonji monarhista, liberal i branilac Radovana Karadžića u Hagu, svoju ljubav i poštovanje prema gospodinu Gavriloviću i SPC, morao bi da iskaže pre svega kroz korisne pravne savete. Bilo bi nadasve korisno da uputi čelnike SPC u osnove Ustava i zakona Republike Srbije, ali i u pravne obaveze koje proističu iz prihvatanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i sličnih dokumenata. Ljudska prava i slobode, odnosno teme zbog kojih je i sam bio zatvaran u vreme SFRJ, morale bi da budu dovoljno bitne, čak imperativne gospodinu Čavoškom i danas, te da nadvladaju emocije i verske obzire.

Gospodin Lompar, profesor na Filološkom fakultetu i jedan od najglasnijih pobornika svojevrsnog prosvećenog nacionalizma, ima moralnu, ako ne i profesionalnu obavezu da gospodinu Gavriloviću pojasni svu pogrešnost deljenja naroda zarad određenih dogmatskih, nenaučnih i anahronih učenja. Morao bi, uveren sam i da pojasni gospodinu Gavriloviću to da je obaveza crkve da poziva na sabornost, ali i na humanost i solidarnost sa sopstvenim narodom, baš zarad svih trpljenja koje je taj isti narod izdržao u poslednjih više od dvadeset godina. Samo istinom može pomoći i crkvi i njenom patrijarhu da budu dostojni svakog, pa i najsiromašnijeg građanina Srbije, u čiji budžet ne ulažu ni prebijene pare.

Gospodin Kusovac, istoričar umetnosti i kustos Narodnog muzeja u Beogradu, onog koji se sanira već celu deceniju, ima ljudsku i profesionalnu obavezu da gospodina Gavrilovića poduči humanizmu, ako ne i osnovnom, ljudskom moralu. Umetnost lišena humanosti gubi svoju vrednost, postaje banalna, mračna i hladna. Iskazana briga prema narodu, lišena humanosti, postaje licemerna, degradirajuća, selektivna i šovinistička. Ako voli svoju crkvu i njenog patrijarha, gospodin Kusovac ih mora zaštititi od ovakvih stravičnih grešaka.

Gospodin Berček, cenjeni glumac, pravi doajen domaće scene, imao bi štošta da poduči gospodina Gavrilovića. Morao bi da mu objasni da gluma i scenski nastup ubedljivost nose samo ako je i maska dovoljno dobra a scenografija odgovarajuća. Bez toga, onaj ko poziva na skromnost, štedljivost i brigu o osiromašenom narodu i državi, može ispasti smešan, čak i zlonameran, ako poruke upućuje okićen zlatom, sa voznim parkom dostojnim nekog naftnog barona, ili pak iz nekretnina ukrašenim najskupocenijim nameštajem, pozlaćenim lusterima i najfinijim mermerom. Da bi glumac prodao svoj lik kao verodostojan, on ga mora nositi u celosti. Bez toga, sve je samo šmira i loša predstava. Ako voli svoju crkvu i njenog čelnika, gospodin Berček je obavezan da mu pomogne da svoju ulogu igra bolje.

A opet, ne moraju ništa od toga. Srbija je čudna zemlja, pravila koja se prilagođavaju potrebi i hiru, definicija savitljivih do neprepoznatljivosti. Sve ovo može lako da prođe u srpskoj javnosti, kao i mnogo toga što prolazi nekritički.

Sve to može prosto da klizne, kao fini špricer „Hosszú lépés“ ili kao kavurma sa kiselim mlekom.

Udruženje građana „Ateisti Srbije“ zahteva od Vlade Republike Srbije da hitno raspiše referendum za talibansku Srbiju.

Vreme je da građani Srbije otvoreno znaju na čemu su.

Povodom kritike koje su tri najjače stranke u Srbiji uputile prekjučerašnjem saopštenju Srpske pravoslavne crkve (SPC), potpisanom od strane Miroslava Gavrilovića, patrijarha SPC date povodom predstojeće Parade ponosa, UAS u potpunosti podržava osudu i upućuje apel da se pomenuto ne završi na upućenim rečima kritike, već da se član 11. Ustava Republike Srbije počne poštovati u svim sferama u kojima je do sada kršen.

Da podsetimo na pomenuti član Ustava:

Svetovnost države

Član 11.

Republika Srbija je svetovna država.
Crkve i verske zajednice su odvojene od države.
Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.

Crkva ne sme da bude sastavni deo državnog aparata koji je po Ustavu sekularan, odnodno crkva ne sme da se upliće u donošenje odluka koje se direktno odnose na funkcionisanje državnog aparata i koje su važne za unutrašnju i spoljnu politiku Republike Srbije.

SPC Saopštenje za javnost

Primitivni, neobrazovani i zatucani moralni patuljak se ponovo oglasio. Naravno, on je sablaznut, mada bi korisnije bilo da se sablazne nad svojim katastrofalnim neznanjem i užasavajućom nesposobnošću da izbegne logičke greške i unižavanje ljudskih prava. Ovo najnovije monstruozno iživljavanje nad ljudskim razumom se zaista mora analizirati do najsitnijih detalja.

Gej parada, tj. “Prajd” se ne nameće nikome. Nametanje bi recimo bila “Slava grada” u kome ne žive samo pravoslavci ili Litija kroz ceo grad koju plaćaju svi građani, opet i oni koji nisu pravoslavci. Gej parada je isto što bi, recimo, bila Litija koju bi SPC organizovala o svom trošku. Osim što gej parada barem ima neki smisao. I osim što učesnici gej parade plaćaju porez.

Pozivanje na “otpor većine” je logička greška argument iz većine. Stav većine ne znači da je ta ista većina u pravu.

To što su neki, podjednako primitivi i zatucani kao Gavrilović i njegova bratija, skloni tome da iskazuju agresiju, zapravo je pravi problem, a ne to što neko drugi (LGBT populacija) želi da iskoristi svoja Ustavna i zakonska, a ništa manje i ljudska, prava. i da samo prošeta, mirno, gradom i iskaže svoj protest

Nazivanje građana Srbije homoseksualne prirode minornom grupom, te postavljanje pitanja zašto bi policija tu grupu štitila, ukazuje na katastrofalno, šta više zločinačko, kvazi-razmišljanje Gavrilovića, koji evidentno smatra da svi građani Srbije nisu ravnopravni i da policija ne treba jednako da ih štiti.

Pozivanje na nemaštinu države, a uz činjenicu da on i njegova organizacija ne plaćaju porez, najobičniji je licemerni bezobrazluk. Iz poreza koji plaćaju svi građani Srbije, pa samim tim i LGBT populacija, finansira se i njegova štetočinska organizacija, sa fiksnih 6 miliona evra godišnje, uz nepoznatu dodatnu sumu obezbeđenu kroz obavezne neustavne doplatne markice i razne “poklone” ministarstava, finansiranih takođe budžetski.

Ukazivanje na mogućnost povreda policajaca tokom “Prajda”, a zbog divljanja huligana koje inspirišu, pa neretko i predvode, sveštenici SPC, dodatna je kockica u mozaiku moralne nakaznosti ovog čoveka i organizacije koju predvodi. Takođe, okarakterisati slobodu i pravo na zakonom zagarantovanu jednakost svih građana kao apsurd može da uradi samo neko ko je zaista mentalno poremećen. Zabrinjavajuće je što neko tako teško bolestan zauzima takvu poziciju nezaslužene moći i uticaja na neobrazovano i lakoverno stanovništvo.

Pozivanje na to da je SPC vekovni čuvar ljudskog dostojanstva i zdravih moralnih načela bi u drugim okolnostima bilo samo smešno, a ovako je prilično odvratno. SPC baštini mizoginiju, šovinizam, ksenofobiju i ratno huškanje, a što se moralnih načela tiče i zdravlja istih, treba li spominjati ikoga osim Kačavende i Pahomija?

Iako mi nismo LGBT zajednica, niti predstavnici iste, dozvolićemo sebi drskost da odgovorimo na monstruozna pitanja ove primitivne, neobrazovane i zatucane moralne rugobe.

1. Pozivanje na “moralna osećanja većine” je potpuno besmisleno. Moralna osećanja su potpuno apstraktan pojam, dok su ljudska prava nešto što podleže apsolutnom pravu na zaštitu. Dodatno, ne bejahu li hrišćani upravo ti koji su zahtevali zaštitu i ostvarivanje svojih privatnih prava ponižavanjem i gaženjem superiornih moralnih osećanja ogromne većine čovečanstva? I napokon, nema ničeg privatnog u ljudskim pravima. Ona su tu, kako u nečijem domu, tako i na ulici.
    
2. Povezivanje ljudskog dostojanstva sa “božijim zakonima” je besmislica, posebno kada dopire od čelnika verske zajednice koja uporno, vekovima, čini sve da ljudsko dostojanstvo unizi i čoveka pretvori u roba sujeverja i besmislenih verovanja. Dodatno, pozivanje na bajke nije nikakav argument, naprotiv, veoma je tužno.
    
3. (Uporno) Izjednačavanje homoseksualnosti sa pedofilijom, “skotološtvom” i sličnim patologijama, zapravo ukazuje na tragično, nepopravljivo neznanje Gavrilovića i njegove bratije, kao i na dodatno licemerje. Treba li ponovo spominjati Kačavendu i Pahomija i njihove “avanture” sa maloletnicima? Dodatno, njihovo “pravo” na to da siluju nedužne žrtve, kao što su deca, ne postoji, niti iko iole normalan sme sebi da dozvoli da takav zločin poredi sa pravom odraslih homoseksualaca da se vole i imaju saglasne seksualne odnose sa drugim odraslim osobama.
    
4. Spominjanje nekakvog “uzurpiranja državnog aparata” za potrebe “Prajda” je dodatno bezobrazno od nekoga ko sistematski neosnovano i protivustavno uzurpira taj isti aparat za svoje manifestacije i svoje “parade”, bez da na bilo koji način popunjava budžet tog istog aparata.
    
5. Pitanje da li se “Prajdom” možda nameće “stil života” gej osoba neiskvarenoj deci je više nego promašeno. “Stil života” gej osoba je isti kao i kod strejt osoba – rade, jedu, spavaju, zaljubljuju se, vole, plaćaju poreze, putuju, kupuju odeću i obuću, namirnice i sve ostalo. Nisu, poput čelnika SPC, u sukobu sa prirodom, istinom, razumom i elementarnim ljudskim poštenjem. Takođe, LGBT ljudi niti mogu, niti pokušavaju da bilo šta nametnu neiskvarenoj deci, za razliku od SPC i drugih verskih zajednica, koje to sistematski i potpuno protivustavno rade u državnim školama i o trošku same države.
    
6. Ovo pitanje je suviše besmisleno da bi se gubilo vreme na bilo kakav pokušaj odgovaranja.

Pravo pitanje je zapravo dokle će SPC nametati svoje nakaradne “stilove” svima, bili vernici ili ne. Mada, to pitanje je tu mnogo više za državu, nego za jednu tako zaostalu i zatucanu organizaciju kakva je SPC.

Zaključak, u kom se poziva da se paradira o svom trošku, zapravo je tragikomičan. Pa SPC je plaćena od strane svih građana Srbije, neustavnom budžetskom otimačinom. Ko je Gavrilović da bilo koga poziva da nešto plaća iz svog džepa, kada on koristi samo tuđe džepove za bogaćenje svoje organizacije? LGBT osobe plaćaju porez, SPC ga ne plaća, to je jednostavno to.

Budalaštinu da se ljudska prava mere nekakvom “božijom pravdom”, ne bismo komentarisali. Tužno je da neko stuče toliko godina, a ostane tako zatucan.