Udruženje „Ateisti Srbije“ s ogorčenjem ukazuje na potpuni nestanak svakog kriterijuma i moralnog obzira u naporima domaćih političara da iskažu svoju bespogovornu lojalnost i pokornost jednoj (a po uticaju na javni život, čini nam se, i jedinoj) od verskih zajednica u Republici Srbiji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC).

U tim naporima, vrlo često se ne biraju reči hvale, uopštavanja, prekrajanja istorijskih činjenica, gotovo detinjaste zaljubljenosti i beskrupulozne surevnjivosti, nedostojne izabranih predstavnika svih građana jedne, nominalno sekularne, države.

U tom svojevrsnom takmičenju za titulu najveće ulizice, čini nam se da je sadašnji Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, prof. dr Žarko Obradović, otišao najdalje.

Njegovom izjavom, objavljenom u dnevnoj štampi i elektronskim medijima [1], u kojoj kaže sledeće: „Niko decu ne primorava da učestvuju u obeležavanju školske slave, školska slava se u Srbiji obeležava na veoma različite načine – od organizovanja izložbe crteža, recitacija i priredbi. Negde takođe učestvuju i predstavnici Srpske pravoslavne crkve, ali sve je to u funkciji obeležavanja školske slave i nema versku dimenziju“, gospodin Obradović je izrekao niz neistina i izuzetno nelogičnih tvrdnji, nedostojnih jednog intelektualca, profesora, a, svakako, i ministra zaduženog za svakoj odgovornoj državi izuzetno bitne resore, prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Ukazujemo stoga i ministru, ali i ceokupnoj javnosti, na ove tragične propuste, kao trenutnu kulminaciju sistematske politike podilaženja populistički jeftinim, a politički i moralno zastrašujuće skupim interesima jedne verske zajednice, SPC.

Deca širom Srbije nisu formalno primorana da prisustvuju verskim obredima kojima se obeležava ovaj datum, ali suštinski jesu, uslovljavanjem izostancima, nadoknadom nastave ili svojevrsnom stigmatizacijom od strane profesora i ostale dece. Ako se istovremeno na pomenutim izložbama crteža, recitacijama i na priredbama prikazuju crteži svetitelja SPC, izvode pesme u slavu svetitelja SPC i organizuju priredbe u slavu svetitelja SPC, nejasno nam je kako takvi performanski nemaju versku dimenziju. Ako čitanka srpskog jezika sve više podseća na molitvenik, nastava likovnog na ikonopisanje, časovi muzičkog na probe crkvenog hora, a nastava istorije na čudnu mešavinu veronauke i nacionalnih mitova, samo slep ili krajnje licemeran čovek ne bi video jasnu versku dimenziju u srpskom školstvu.

Takođe, ukoliko u istoj misaonoj celini imate „slavu“ i „predstavnike Srpske pravoslavne crkve“, tj. sveštenike iste, kao osobe koje obavljaju verske obrede prilikom obeležavanja „školske slave“, nemoguće je da dešavanje nema „versku dimenziju“.

Ukoliko verska dimenzija zaista ne postoji, svetkovina bi morala imati sekularni karakter, što je apsolutno nemoguće u situaciji gde se obavlja verski obred, seče se „slavski kolač“ i obavljaju se kolektivne molitve.

Zapravo, čak ni zakon ne vidi ono što ministar vidi – „školsku slavu“. Postoji određeni „Dan duhovnosti“, ali slave u zakonu nema.

Da se ogradimo, ne sporimo materijalnu dimenziju celog događaja, iskazanu mizernom „stimulacijom“ prosvetnim radnicima u iznosu od 4000 dinara i neimenovani iznos dat sveštenicima za „uslugu“ obavljanja verskog obreda u državnim, javnim školama.

Iako smo svesni da je sasvim moguće da gospodin Obradović, uprkos zavidnim akademskim titulama, nije nikada čuo za sekularnost niti zna šta taj pojam znači, smatramo krajnje skandaloznim to da na tako visokom položaju opstaje osoba koja u verskom obredu ne prepoznaje versku dimenziju. Da bismo gospodinu Obradoviću pomogli da shvati svu nelogičnost svoje tvrdnje, pozivamo ga da pokuša da zamisli četvrtasti krug kao trodimenzionalno telo ili, pak, Betovenovu IX simfoniju koja nema muzičku dimenziju. Ako uspe, povlačimo kritike i sledi iskreno izvinjenje.

Ako ne uspe, očekujemo da se izvini celokupnoj javnosti, a posebno deci podvrgnutoj nedopustivoj indoktrinaciji.

U nekim drugim okolnostima, bilo bi samo smešno. U Republici Srbiji, sve ovo je izuzetno tragično.

Ukoliko osoba koja se nalazi na čelu resora koji treba da se brine o obrazovanju mladih ljudi, onih koji treba da čine budućnost ove zemlje, dopušta sebi da izgovara ovakve nebulozne tvrdnje, šta li tek ostaje za nauku i tehnološki razvoj, kojima gospodin Obradović takođe treba da se bavi? Čak i da ne znamo koliko su mizerna izdvajanja za nauku u našoj zemlji, plašimo se da će nakon ovakvih logičkih bravura biti potpuno izbrisana iz budžeta, sve dok se ne pronađe nadležni svetac i za ovaj deo ministrovog resora.

Odgovor na ovo polu-pitanje možda može da se protumači iz nastavka hvalospeva Rastku Nemanjiću, koji je podjednako nekritičan i promašen kao i prva ministrova izjava. Naime, gospodin Obradović kaže da je, „obeležavanje Svetog Save prilika za sve nas u prosveti da se podsetimo zašto se baš taj praznik obeležava kao školska slava. Reč je o velikom čoveku za svoje vreme i očigledno za vekove koji su došli posle njega, jer je bio veliki prosvetitelj i veoma obrazovan. Utemeljio je školu, podržao obrazovanje, radio na pomirenju i negovao toleranciju i poštovanje mišljenja drugih.“

I mada se slažemo da ministar uopšte ne mora da zna bilo šta vezano za svoj resor, što u Srbiji svakako ne bi bilo nešto novo, obavezni smo da ministra Obradovića, koji, eto, i sebe smatra prosvetnim radnikom, informišemo o suštinskim greškama koje je u svom izlaganju napravio.

27. januar se u Srbiji proslavlja kao „školska slava“ samo iz političkih razloga i bez ikakvog utemeljenja u činjenicama ili, pak, Ustavu Republike Srbije i njegovom članu 11 [2]. Rastko Nemanjić jeste bio značajna istorijska ličnost, što zaista niko ne osporava. Njegov uticaj kao mudrog političara i neretko veštog politikanta u mnogome je odredio sudbinu tada mlade srpske države, omogućivši joj da opstane u okruženju snažnih, većih država. U tim svojim aktivnostima, Rastko Nemanjić nije imao vremena niti interesovanja za prosvetiteljski rad, niti se obrazovao dalje od skromnih mogućnosti trinaestovekovne teologije. On nije osnivao škole, niti je nekakav „utemeljivač“ škole. Šta više, interes srednjovekovne vlastele, kao, neretko, i savremenih političara, upravo je neobrazovan narod, kojim je lakše upravljati. Pismenih ljudi među Srbima bilo je i pre njega, iako u veoma malom broju i, gotovo isključivo, među sveštenstvom i plemstvom, a istorija nema zabeležen njegov prosvetiteljski rad, podizanje škola i napore na obrazovanju dece.

Zato, sa druge strane, istorija vrlo dobro pamti kako je zajedno sa svojim ocem i bratom, radio na istrebljivanju verskih protivnika, otimanju njihove imovine, nasilnom pokrštavanju i zilotskom fanatizmu pri progonu bogumila [3]. Ako je to pomirenje i poštovanje mišljenja drugih, na koje se Ministar poziva, naša zabrinutost je još veća.

Dakle, Rastko Nemanjić je bio prosvetitelj, veoma obrazovan čovek, utemeljivač škole, promoter obrazovanja i veliki pomiritelj, taman isto onoliko koliko je i Marko Kraljević zaista terao „cara do duvara“, orao turske puteve i golim rukama cedio suvu drenovinu u društvu svoje posestrime vile Ravijojle.

Da napomenemo da nije ni umro tog 27. januara, nego je tada vest o njegovoj smrti došla do Srbije. Čak i uz to, ove godine je proslava premeštena za 25. januar u većem broju škola. Travestiranju istine, razuma i školstva očigledno nema kraja.

Sve je ovo samo još jedan tužni deo slagalice srpske dnevne politike opterećene potčinjavanju SPC, izmišljanjem razloga za pohvalu verskih mitova i beskrupuloznim nasrtajima na detinjstvo, obrazovanje i kritičko razmišljanje, uvođenjem sujeverja i verskih obreda u škole, koje bi morale da budu samo hramovi znanja, a nikako pomodarskih praksi. Ova kratka, ali izuzetno zabrinjavajuća logička vratolomija ministra Obradovića, samo je logični nastavak već iskazane netrpeljivosti prema drugačijem mišljenju i sistematskog prisiljavanja svih građana Republike Srbije, a među njima, naravno, i dece svih nacionalnosti i veroispovesti, da se povinuju verskim obredima, praksama i učenjima SPC.

Gospodin Obradović je samo dovršio misao episkopa Rakite, koji je koliko dan ranije utvrdio da je neprisustvo dece muslimanske veroispovesti obeležavanju „školske slave“ kao verskog obreda SPC „diskriminacija i lišavanje prava da se upoznaju sa tradicijom vršnjaka pravoslavne vere“. [4]

Identičnim logičkim saltom mortale, prisiljavanje dece nepravoslavne vere da prisustvuju verskim obredima SPC, oktroisanim kao školski praznik, postaje izgleda odraz onoga što ministar vidi kao jednu od značajnijih tekovina svetosavlja u Srbiji i pokazatelj istinske tolerancije i pomirenja.

Čak i ako smo se već navikli na to da nas političari posmatraju tek kao bezličnu izbornu mašineriju i prisilne punioce budžeta, ovo je zaista previše.

Ministre, čak ako ceo narod zaista smatrate idiotima, ostavite nam makar decu na miru.

Udruženje „Ateisti Srbije“ sa žaljenjem konstatuje da predsednik Republike Srbije, gospodin Tomislav Nikolić, u već više puta pokazanom maniru pristrasnog političara, svojim izjavama određene građane naše države verbalno briše iz njenog spiska.

Bili smo gotovo uvereni da, nakon gafa iz predizborne kampanje[1], sada već izabrani predsednik svih građana neće sebi dopustiti da iznova ljude deli na dobre i loše po krajnje besmislenom, neobjektivnom i nadasve lošem kriterijumu verovanja ili neverovanja.

Izjavom „Ljudi koji veruju u Boga su dobri ljudi, a to u kakvom hramu, na kom jeziku ili na koji način ispovedaju svoju veru – to je njihova lična stvar i proističe iz vere kojoj pripadaju. Svima im želim sve najbolje. Mir Božji, Hristos se rodi“[2] gospodin Nikolić, ponovo krajnje nekritički i nadasve pogrešno, sve vernike stavlja na stranu dobrih ljudi, što stranu loših ljudi isključivo ostavlja za nas koji nismo vernici. Na taj način, predsednik ponovo diskriminiše građane Srbije na osnovu njihove verske opredeljenosti ili neopredeljenosti.

Takođe, vrlo je indikativno da predsednik Republike, obavezan prema zakonu da ravnopravno tretira sve građane ove države, dopušta sebi da kaže da je „imao priliku da pripadnicima gotovo svih veroispovesti čestita najslavljenije praznike, a da mu je najlepša obaveza da hrišćanima čestita Božić i po Julijanskom i po Gregorijanskom kalendaru.“

Kojim je to zakonskim ili podzakonskim aktom Republike Srbije oktroisana bezuslovna dobrota svih vernika i na koji način je, mimo javne rasprave i parlamenta, hrišćanstvo postalo državna ili pak „najvažnija“ religija u Republici Srbiji?[3][4]

Ostaje, takođe, obavijeno velom svojevrsne misterije i to na koje od nekoliko desetina hiljada hrišćanskih denominacija koje Božić slave po julijanskom i gregorijanskom kalendaru predsednik države misli ili to predsednik ovom prilikom, a nakon nuđenja da svojom mudrošću reši probleme između Srpske i Makedonske pravoslavne crkve, u duhu praznika nudi „ekumensko“ zbližavanje svih hrišćanskih verskih zajednica.

Čak i da to ostane misterija, sasvim je nedopustivo i zakonski, ali i elementarno ljudski, pa i etički, da predsednik Republike Srbije građane „prebrojava“ i razdvaja kao dobre ili loše, a na osnovu neobjektivne kategorije, kakva je veroispovest.

Neobaveštenost može da bude pravo običnog čoveka, koji ne obavlja funkcije od javnog značaja i koji ne reprezentuje sve građane, pa i samu državu.

Kada je reč o predsedniku države, obaveznom da bude predstavnik svih građana svoje zemlje i da ih na najbolji način predstavlja, neobaveštenost ove vrste sasvim je nedopustiva.

Nadamo se da će neko od brojnih savetnika i saradnika predsednika Nikolića, a tu mislimo najpre na one sa estradnim iskustvom, vične prepoznavanju dobrog i lošeg marketinga, pomoći predsedniku države da shvati da nije dobro u isti koš stavljati sve vernike, jer tako među onima zaista pristojnim i dobrim ljudima, može lako ubaciti i teroriste, ubice, bombaše samoubice, „Škorpione“, rušitelje tuđih crkava, ubice iz Jasenovca, Milorada Vukojičića „Macu“, sveštenike koji zlostavljaju decu, one koji su zloupotrebili humanitarnu pomoć i mnoge druge koji često ne samo da ne spadaju u dobre ljude, već je katkad teško svrstati ih u ljude uopšte.

Ovo je važno ne toliko zbog nas, mi smo na ovakve verbalne izlete političara navikli, već najpre zbog slike koju će gospodin Nikolić ostaviti u susretu sa stranim diplomatama i čelnicima država. Sa kojim moralnim kredibilitetom bi mogao da se pokloni žrtvama nekog terorističkog napada, ako su taj napad izvršili verski fundamentalisti? Kako bi saosećao sa zlostavljanom decom, ako su tu decu zlostavljali sveštenici? Kako će da pregovara o statusu Kosova i Metohije, ako zbog toga što mu lokalne vlasti nisu dozvolile da za Božić ode u Gračanicu, u, kako sam kaže, „versku misiju“, on da ocenu da „tamo nema mnogo ljudi koji veruju u boga“?[5] Razmišlja li kako će se to odraziti na pregovaračku poziciju Republike Srbije ili je lična sujeta bitnija?

I gde je u Zakonu o predsedniku Republike Srbije navedeno da on svoju dužnost obavlja vršeći verske misije?

Sa svoje strane, mi ćemo novom tužbom još jednom pokušati da podsetimo gospodina Nikolića na njegove obaveze prema svim građanima naše zemlje, u nadi da će, napokon, početi da se ponaša onako kako to od njega Ustav i odgovarajući zakoni zahtevaju. Ukoliko nije u stanju da razdvoji svoja verska osećanja od predsedničkih dužnosti, preporučujemo mu da odustane od politike i da se posveti životu u manastiru, koristeći dobre odnose koje ima sa Srpskom pravoslavnom crkvom.

U petak 21.12.2012. u Bihaću, održana je osnivačka skupština udruženja “Zdrav razum”. Na osnivačkoj skupštini učestvovali su i članovi udruženja “Ateisti Srbije” iz Beograda.
Udruženje “Zdrav razum” je prvo zvanično ateističko/agnostističko udruženje u Bosni i Hercegovini.

Udruženje “Ateisti Srbije” se zahvaljuje predsedniku udruženja “Zdrav razum” Amiru Čauševiću, što nas je pozvao da prisustvujemo osnivačkoj skupštini.
Želimo im puno sreće i uspeha u borbi za sekularnu Bosnu i Hercegovinu.

Ateisti Srbije

---

The founding assembly of the “Common sense” association was held on Friday 21.12.2012. in Bihac. Members of the association “Atheists of Serbia” from Belgrade were also present at the founding assembly.
Association “Common sense” is the first official association of atheists and agnostics in Bosnia and Herzegovina.

Association “Atheists of Serbia” would like to express their gratitude to the president of the “Common sense” association Amir Causevic for inviting us to the first founding assembly.
We wish them good luck and success in the struggle for a secular Bosnia and Herzegovina.

Atheists of Serbia

Udruženje “Ateisti Srbije” najoštrije protestuje zbog nastavka štetne nedemokratske, nesekularne i nekritičke prakse sastajanja verskih lidera i izabranih predstavnika državne vlasti.

Postala je već ustaljena praksa, od petooktobarskih promena do danas, da predstavnici izabranih državnih organa na svim nivoima, javno i bez ikakvog obzira prema građanima koji pripadaju drugim verskim zajednicama ili, pak, prema onima koji nisu pripadnici niti jedne verske zajednice, organizuju sastanke sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve radi primanja “blagoslova”, konsultacija, izveštavanja i slično.

Naglašavamo da, po članu 11 Ustava RS, crkve i verske zajednice moraju biti potpuno odvojene od države, državnih organa i predstavnika vlasti. Sastajanjem sa predstavnicima samo jedne religijske zajednice, zarad “blagoslova”, konsultacija i dogovaranja, predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, krši odvojenost crkve i države i dozvoljava predstavnicima crkve da direktno utiču na vlast i državne poslove.

Ovakvo direktno kršenje odredaba člana 11 Ustava RS od strane predsednika države ima posebnu težinu; iako je ustavni i zakonski položaj predsednika, pre svega, simbolički (predstavljanje države u inostranstvu i druge protokolarne funkcije), svaka ovakva radnja, makar to bio i samo sastanak sa poglavarom Srpske pravoslavne crkve (SPC), direktno se kosi sa smislom člana 11 Ustava RS, koji jasno odvaja crkvu od države i stavlja vrlo jasnu zabranu mešanja SPC, ili bilo koje druge religije, u rad državnih organa, kreiranje unutrašnje i spoljne politike ili bilo koju drugu aktivnost za koju je nadležan, na osnovu Ustava i zakona, neki državni organ.

Nesporna je činjenica da SPC ima veliki uticaj u društvu, ali taj uticaj mora imati svoje granice, što bi državni organi morali da prepoznaju i primene. To se odnosi, kako na organe zakonodavne i izvršne vlasti, tako i na sudsku granu državne uprave. Kada se državni organ sastane sa predstavnicima crkve radi konsultacija, time jasno pokazuje da ne postoji primat tog državnog organa, već upravo onoga sa kim se sastao radi savetovanja.

Sastajanjem sa predstavnicima samo jedne religijske zajednice, predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, šalje poruku svim građanima Srbije da mu je, pored pobede na izborima, neophodno i odobrenje, odnosno svojevrsna dozvola predstavnika te jedne religije. Ovakvim postupkom predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, šalje nedvosmislenu poruku svim građanima Srbije da je ta jedna religija, čije je predstavnike posetio, jedina ispravna i jedina sa kojom će se konsultovati, ali i jedina čiji će principi uticati na samu vlast i njen rad, dok će se interesi svih ostalih građana ispuniti samo ukoliko ta jedna religijska zajednica to odobri. U protivnom, biće zanemareni sve dok ne promene svoje religijsko opredeljenje u ovo, promovisano kao jedino ispravno.

Ni u jednom trenutku se u pitanje ne dovodi lično versko određenje samog Tomislava Nikolića kao građanina, zagarantovano članom 43 Ustava RS, ali je, ovim postupkom, predsednik Republike Srbije jasno stavio do znanja da moć države ne kontrolišu zakonom određeni organi, već da postoji i nemerljivi, premda svakako ne mali uticaj SPC – organizacije koja nije na demokratski, odnosno Ustavom propisani način, stekla pravo da odlučuje o sudbini građana.

U danas podnetoj Ustavnoj žalbi, zahtevamo od Ustavnog Suda Srbije da zabrani zvanične posete predstavnika vlasti na bilo kom nivou bilo kojim predstavnicima crkava i verskih zajednica radi savetovanja i konsultacija vezanih za rad državnih institucija, radi obaveštavanja crkvenih predstavnika o radu državnih institucija, radi zvaničnog “blagoslova” državnih predstavnika ili bilo kog drugog mešanja crkvenih predstavnika u rad organa vlasti. Napominjemo da relativizacija ovakvog kršenja Ustava, tvrdnjom da predstavnici SPC odgovaraju na poziv, a ne nameću se, nije prihvatljiva. Sekularnost važi podjednako za državne organe, kao i za verske zajednice, a ukoliko oni nisu u stanju da prepoznaju kršenje ovog jednostavnog civilizacijskog principa, nadležne institucije ih moraju opomenuti.

Napominjemo, još jednom, da se ne osporava sloboda veroispovesti zagarantovana članom 43 Ustava Republike Srbije kao pravo privatnog posećivanja i praktikovanja religije van okvira državnih zvaničnih uloga.

Naprotiv, mi se i zalažemo za poštovanje svačijeg privatnog prava na verovanje ili neverovanje u ma koje božanstvo, ali od državnih organa i institucija očekujemo samo da poštuju najviši pravni akt ove države, budu neutralni i nezavisni prema verskim zajednicama, ali i čuvaju pozitivne principe koji štite sve građane Republike Srbije od diskriminacije.

Udruženje građana “Ateisti Srbije” najoštrije protestuje protiv još jednog u nizu kršenja principa sekularnosti[1], proslavom “slave” Novog Sada[2].

Čak i ne ulazeći detaljno u inače veoma bitno pitanje utroška budžetskih sredstava za proslavu verskog običaja jedne verske zajednice, postavlja se pitanje kako jedan grad, i to grad sa izuzetno šarenolikim etničkim i verskim sastavom, može da ima uopšte “slavu” i da ta “slava” mora biti verski običaj Srpske pravoslavne crkve.

Ukazujemo i na krajnje neprimereno i diksriminatorno[3] svrstavanje svih građana Novog Sada u slavljenike verskog praznika jedne verske zajednice (SPC), izjavom gradonačelnika Miloša Vučevića, koji kaže, “Čestitam svim građanima Novog Sada našu slavu, našeg zaštitnika svetog Georgija odnosno prenos moštiju njegovih, bez obzira na to da li su verujući ili ne i kojoj konfesiji pripadaju, jer ovo je praznik svih nas koji živimo u Novom Sadu. Jako smo ponosni što su predstavnici svih tradicionalnih konfesija danas ovde sa nama, što je jasna poruka da ovo jeste zaštitnik Grada Novog Sada“.

Gospodin Vučević očigledno ne razume da niti je pomenuti svetac SPC deo verskog folklora svih građana Novog Sada, niti se na bilo koji način može smatrati “zaštitnikom” ma kog od njih, niti je prisustvo sveštenika raznih verskih zajednica ovoj budžetski plaćenoj svetkovini ikakav dokaz tome da su bilo čiji posmrtni ostaci na nekakav čudesan način doneli zaštitu gradu kao celini i svim njegovim stanovnicima. Šta više, smatramo žalosnim da jedan narodni predstavnik u 21. veku može da se pouzda u zaštitu nečijih posmrtnih ostataka pre nego u sopstvenu i sposobnost svojih saradnika.

Ako je to poruka građanima o načinu na koji će se savladavati teška ekonomska situacija, onda se bojimo da je stvarnost gospodina Vučevića izmeštena od stvarnosti u kojoj mi ostali živimo. Molimo ga zato da ubuduće sredstva izdvojena za ovakve verske i magijske rituale preusmeri socijalnim ustanovama za decu i odrasle, kao korisnicima kojima je zaštita zaista preko potrebna i koji će ta sredstva umeti da iskoriste za elementarne životne potrepštine, umesto beskorisnih rituala.

Uzgred, interesuje nas i mišljenje gradonačelnika o Ramazanskom i Kurban-bajramu, Hanuki, Krišninom rođendanu i kineskoj Novoj Godini, i da li i ove praznike smatra praznicima svih građana Novog Sada? Ako su i to praznici svih Novosađana, slede li nam nove skupe proslave?

Zanimljivo je i izvrtanje stvarnosti od strane Mirka Bulovića, koji u okviru SPC radi na mestu episkopa Bačkog sa verskim nazivom Irinej, a koji tvrdi da pomenuta “slava” nije praznik “koji nekoga prisiljava da veruje u Boga, to je praznik slobode i pune odgovornosti za svakoga, ali ne bi trebalo da oni koji u Boga ne veruju, a koji su malobrojni prema poslednjem popisu stanovništva, slobodu koju traže za sebe uskraćuju većini koji traže slobodu verovanja i savesti kao pripadnici crkava i verskih zajednica“.

Moguće je da gospodin Bulović ne razume, ali učešće u verskim obredima i prihvatanje istih, znači i prihvatanje sistema vrednosti verskih zajednica koje ih obavljaju. Ništa manje, interesantan je podatak koji je gospodinu Buloviću, za razliku od šire javnosti, očigledno poznat, a to je rezultat popisa stanovništva. Više od godinu dana nakon popisa, javnost još nije upoznata sa njegovim rezultatima, ali gospodin Bulović, izgleda, jeste.

Takođe, bilo bi više nego poučno čuti mišljenje gospodina Bulovića, na koji način to neverujuća manjina uskraćuje verujućoj većini slobodu verovanja u državi u kojoj su svi građani obavezni da plaćaju izgradnju hramova SPC, sveštenike u okviru Vojske Srbije i državnim školama, verske obrede u gradovima i opštinama, kao i doprinose za zdravstveno i penziono osiguranje verske zajednice koja je inače oslobođena poreza na gotovo sve delatnosti pobrojane referentnim zakonima.

Ipak, pojam slobode gospodina Bulovića je građanima od ranije dobro poznat. Nakon zabrana “Zmajevih dečijih igara”, proklinjanja učesnika turijske kobasicijade, tužbi za poređenje sa likovima iz verske bajke i pokušaja sprečavanja koncerata popularne muzike, čini nam se da jedina sloboda koju ovaj čelnik SPC prihvata samo ona koju on i propiše.

Kako se uvek trudimo da uz kritiku ponudimo i poduku, podsećamo gospodina Bulovića da sloboda, koju manjina uzgred i ne treba da traži, već joj je Ustavom i zakonima zagarantovana, znači nesmetano slavljenje verskih praznika u okviru sopstvene verske zajednice. Onog trenutka kada ta verska proslava postane zvanična opštinska, seoska, gradska ili državna, verska sloboda postaje neustavna prisila.

Demokratija i sloboda su ipak nešto drugo, što izmiče verskim dogmatskim učenjima kojima se gospodin Bulović vodi. Većina koja nije voljna ili sposobna da zaštiti manjinu, nije vredna vlasti i ne može se svrstati u red civilizacijski naprednih.

Da stvari budu još tragičnije, 16. novembar je i Međunarodni dan tolerancije, dan posvećen poštovanju prava svih, a naročito ugroženih i manjinskih zajednica. Da nije zaista jako tužno, bilo bi samo beskrajno smešno.

Ministarstvo zdravlja Republike Srbije
prof. dr Slavica Đukić-Dejanović, ministarka
Nemanjina 22-26
11000 Beograd

Poštovana gospođo ministarka,

Sa iskrenom tugom i popriličnom zabrinutošću i razočaranjem smo pročitali Vašu čestitku “svim zdravstvenim radnicima”, a povodom “lekarske slave Sveti Vrači”[1].

Tužni smo jer jedna visokoobrazovana, emancipovana žena poput Vas, sa impozantnom karijerom neuropsihijatra[2], dopušta sebi da podlegne sujeverju i prihvati magijske rituale jedne verske zajednice kao simbol struke kojoj i sama pripada.

Zabrinuti smo jer, kao ministarka zdravlja u vladi Republike Srbije, izjavom da čestitate “svim zdravstvenim radnicima lekarsku slavu Sveti Vrači” vršite drastičnu diskriminaciju na verskoj osnovi, što je sankcionisano i Zakonom o zabrani diskrinimacije[3]. Morate znati da svi lekari u našoj državi nisu pravoslavne vere, što svakako i nije uslov studiranja medicine ili zapošljavanja u medicinskim ustanovama. Smatramo neprihvatljivim da neko ko, osim ove važne državne funkcije, ima i mesto profesora psihijatrije, ali i etike, veštine i komunikacija, sebi može da dozvoli ovako drastičan diskriminatorski čin i flagrantnu uvredu velikog broja lekara koji se ne izjašnjavaju kao vernici Srpske pravoslavne crkve (SPC).

Tako, i pored načelnog slaganja sa Vašom izjavom da je na lekarima “zadatak da u narednom periodu pojačaju preventivne aktivnosti i rano dijagnostikovanje”, da preuzmu “svojevrsnu ulogu čuvara zdravlja nacije”, izražavamo bojazan da se u kontekstu čestitke, ova izjava odnosi samo na lekare srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti, kao i na pacijente iste nacionalne i verske pripadnosti.

Čak i da ne ulazimo u to koliko je pojam nacije ili veroispovesti naučno, a naročito medicinski besmislen, ovakve izjave su zabrinjavajuće, ako ne i opasne.

Razočarani smo, jer ste i kao profesionalac medicinske struke, i kao politički delatnik, ali i kao neko ko je do sada pružao nedvosmislenu podršku marginalizovanim zajednicama u Republici Srbiji[4][5][6][7], obavezni da ravnopravno posmatrate sve građane svoje zemlje, a podlegli ste pomodarstvu, sujeverju i segregirajućem pristupu dnevnoj politici.

Od Vas očekujemo da se javno izvinite kolegama koje ste ovom nesmotrenom i diskriminatornom izjavom uvredili i da u narednom periodu sopstvena lična verska uverenja zadržite izvan aktivnosti koje obavljate kao odgovoran državni službenik. Apelujemo na Vas da se sami držite onoga što ste rekli na kraju Vaše izjave i da pomognete da lekarska profesija bude okrenuta čovekoljublju, dostojanstvu i znanju, a nikako besmislenom sujeverju, pomodarstvu i magijskim ritualima.

Pomozite, u skladu sa Vašim ovlašćenjima i nespornom autoritetu, da zdravstvene ustanove u našoj državi ponovo postanu mesta u kojima se slavi znanje i naučna dostignuća, a nikako sujeverni i nenaučni pristup, koji osim dubioznog povremenog i vrlo selektivnog placebo efekta, može na duge staze samo da šteti, kako Vašoj profesiji, tako, najpre, i samim pacijentima. Pozivanje na tradiciju nije nikakvo opravdanje za vraćanje starovekovnim i srednjovekovnim kultovima. Naročito, a sigurni smo da to znate, imajući u vidu da se zdravstvo kao struka već stolećima bori da ljude uputi na dokazane i proverene lekove.

Učili ste, uvereni smo u to, da su razne “tradicije” i nadrilekarstva kao što su homeopatija, lečenje molitvama, bajanje i slično, preveliki broj ljudi zavili u crno i oduzeli dragoceno vreme za efikasan, proveren tretman pacijenata. Zdravstveni radnici, bez obzira na lična uverenja, obavezni su da se upoznaju sa najnovijim naučnim dostignućima i da ih odgovorno primenjuju u praksi sa pacijentima. Okretanje celokupne struke ka romansiranim pričama iz starog ili srednjeg veka je nedopustivo. Na verovanje u bajke, vračeve i molitve, lekari imaju pravo samo onda kada skinu beli mantil i odreknu se naučnih saznanja i pozitivne prakse koju njihova struka nosi.

Napokon, i sami vernici i velikodostojnici SPC, u trenucima kada im je zdravlje ugroženo, poverenje ukazuju najpre Vama, zdravstvenim radnicima[8], a ne ikonama, vradžbinama i davno prevaziđenim i zaboravljenim neefikasnim metodama isceljenja od pre nekoliko vekova.

S poštovanjem,

Udruženje građana “Ateisti Srbije”

Udruženje građana „Ateisti Srbije“ sa žaljenjem konstatuje da su se obistinile slutnje koje smo izneli povodom svojevremenog brifinga svetovnih lidera vlasti u Novom Sadu kod čelnika Srpske pravoslavne crkve (SPC), Mirka Bulovića (alijas Irineja Bačkog[1]). Nesekularno i neprirodno vezivanje svetovne vlasti sa jednom verskom zajednicom odvija se na najtragičnijem mogućem primeru, obeležavanju sećanja na žrtve rata, a povodom 9. novembra, dana oslobođenja Novog Sada u Prvom svetskom ratu.

Ne ulazeći ovom prilikom u dnevnopolitičke potrebe proglašenja suštinskog osvajanja grada koji nikada pre 1918. godine nije bio u sastavu Srbije za oslobađanje, osvrnućemo se samo na flagrantno kršenje ustavnih odredbi i nepisanih pravila dobrog ukusa i lepog ponašanja.

SPC i ovim povodom, ovaj put uz podršku gradskih vlasti[2], daje sebi pravo da prisvoji sve žrtve, ovaj put Prvog svetskog rata, službom u novosadskoj Sabornoj crkvi svima koji su položili svoje živote, kako gospodin Bulović kaže, „za krst časni i slobodu zlatnu“[3]. Na ovaj način gospodin Bulović pogrešno, no svakako tendenciozno, sve žrtve prevodi ne samo u vernike i ne samo u hrišćane, već isključivo u vernike SPC.

Podršku ovom flagrantnom kršenju pre svega dobrog ukusa, ali i elementarnih principa sekularnosti, svojim prisustvom i govorom dao je i prvi potpredsednik vlade Srbije i ministar odbrane u istoj vladi, Aleksandar Vučić, istakavši da je ovo veliki dan za Novi Sad i Srbiju, te da je ponosan na činjenicu da prvi put zajedno jedan praznik obeležavaju predstavnici države, crkve i vojske. Ova neprirodna zajednica, za koju smo bili uvereni da je u savremenom svetu zauvek nestala sa osvitom prošlog stoleća, sada se vraća u Srbiju, na velika vrata i sa tendencijom da nas vrati u doba još daljeg i dubljeg srednjovekovnog jednoumlja.

Žalosna podrška ovoj neprirodnoj vezi dolazi upravo od onih koji su Ustavom i zakonima obavezni da štite sekularnost, propisanu vrlo kratkim i jednostavnom članom 11. pomenutog najvišeg pravnog akta naše države[4], na koji ćemo još jednom podsetiti predstavnike lokalne i državne vlasti:

Svetovnost države

Član 11.
Republika Srbija je svetovna država.
Crkve i verske zajednice su odvojene od države.
Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.

U tom kontekstu, može samo da užasne izjava gospodina Vučića da je „Vladika Irinej pokazao da su neki mali ljudi bili prepreka saradnji“. Sa iskrenim strahom očekujemo nastavak saradnje, znajući od ranije da je gospodin Bulović ogorčeni protivnik „Zmajevih dečijih igara“[5], koncerata popularne muzike[6] i svih priredbi[7] koje se obavljaju u vreme koje odavno zastareli i neprecizni julijanski kalendar njegove verske zajednice propisuje kao dane raznih neprirodnih i biološki štetnih uzdržavanja.

Uz to, korišćenje ovakvih manifestacija za jeftine prozivke političkih protivnika, a od strane čoveka koji bi trebalo da predstavlja sve građane na funkcijama koje obavlja, samo je patetičan potez surevnjivog potčinjavanja verskom autoritetu, sa ozbiljnim nedostatkom moralnosti.

Pogrešno tumačenje gospodina Bulovića da je ovom skandaloznom i neustavnom političkom odlukom, koja vređa deo žrtava jednog tragičnog rata, zapravo amnestiran njegov ekstremizam i netrpeljivost prema neistomišljenicima i onima koji ne dele njegove verske stavove, samo je tužni dodatak crkveno-političkom cirkusu koji opseda Novi Sad puna tri dana. Ipak, ukoliko su politički prvaci i spremni da selektivno pamte, zavisno od svojih trenutnih potreba, uvereni smo da samosvesni i odgovorni građani neće zaboraviti sve reči i dela ovog sveštenika.

Kao mali, ali svakako ne i beznačajan „začin“ ovim dešavanjima, dolazi i gotovo tragikomičan čin gradonačelnika Novog Sada, Miloša Vučevića. Naime, gospodin Vučević je gospodi Buloviću i Vučiću uručio po primerak Dušanovog zakonika, najavljujući tako, deluje nam, legalizaciju procesa tranzicije Srbije iz potencijalno savremenog društva u srednjovekovnu versku despotiju.

Iako nesumnjivo bitan istorijski dokument i pokazatelj postojanja pravnog sistema u srednjovekovnoj Srbiji, premda bez ikakve veze sa gradom Novim Sadom tog doba, ovaj, danas anahroni, dokument daje vrlo interesantne okvire ponašanja, čije vrednosti očigledno dele i darodavac i oduševljeni primaoci.

Za one neupućene, bićemo slobodni da sa užasom prenesemo samo nekoliko obavezujućih odredbi ovog zakonika[8], koje mogu samo da zastraše svako samosvesno i čovečno ljudsko biće:

Vlastela i drugi ljudi da se ne žene bez blagoslova od svoga arhijereja ili da se blagoslove od onih koje su arhijereji postavili, izabravši ih za duhovnike.

Nijedna svadba da se ne učini bez venčanja, a ako se učini bez blagoslova i upita crkve, takovi da se razluče.

I ko se nađe kao jeretik, živeći među hrišćanima, da se ožeže po obrazu i da se izagna, a ko bi ga tajio i taj da se ožeže.

Crkve sve, što se nalaze u zemlji carstva mi, oslobodi carstvo mi od svih rabota, malih i velikih.

Preporučujemo gospodinu Vučeviću da, prilikom sledećeg susreta, svom duhovniku i svom stranačkom vođi uruči po primerak Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima [9] [10], ne nužno u luksuznom povezu, ali sa dovoljno krupnim slovima… naravno, ćiriličnim.

Udruženje građana „Ateisti Srbije“ sa žalošću konstatuje da i sadašnja vlada Srbije, kao i prethodna, ne samo da ne želi da se ponaša ekonomski racionalno, već nastavlja sa pogubnom praksom rasipanja budžetskih sredstava. Naime, iz dnevne štampe[1] saznajemo da se uveliko dovršavaju planovi za uvođenje i raspodelu tzv. „vojnih sveštenika“ u jedinice Vojske Srbije.

Čak i zanemarivši činjenicu da je u pitanju potpuno nepotrebna grupa ljudi u jednoj ozbiljnoj i po bezbednost države ključnoj instituciji, sa zaprepašćenjem konstatujemo da će i ovaj hir političke elite građani izuzetno skupo plaćati.

Naime, s obzirom na to da će Vojska Srbije angažovati petnaest sveštenika[2] za potrebe verskih službi u ovoj državnoj instituciji, koji će automatski i mimo pozitivne vojne prakse dobiti vojne činove od potporučnika do kapetana, za njih će se iz budžeta, koji svi građani Srbije popunjavaju, izdvajati i plate koje odgovaraju tim činovima. Tako će svakog meseca budžetski obveznici morati da odvajaju, dodatnih, između 720.000 i 1.020.000 dinara neto, tj. bezmalo 1.000.000 do 1.500.000 dinara bruto, a za oficire kojima su činovi darovani i čija svrha postojanja u vojnoj hijerarhiji ostaje u maglovitom području tradicije i nacionalne mitologije.

Pitamo zato još jednom nadležne, nije li bilo za državu, pa samim tim i Vosjku Srbije, celishodnije da taj novac preusmeri drugačije, na korist većeg broja građana? Država je mogla sa tim novcem da zaposli 15 mladih stručnjaka, koji su tek završili studije, da stipendira 30 mladih talenata koji, razočarani nemarom i zanemarivanjem, planiraju da napuste Srbiju ili da zaposli bar još 50 čistača ulica, koji bi na vidan način učinili naše gradove lepšim i prijatnijim.

Napokon, sav taj novac je mogao biti preusmeren u humanitarne svrhe, brojnim socijalnim ustanovama, narodnim kuhinjama ili pak Crvenom krstu, kao institucijama koje zaista pomažu onima koji su u neprilici, za razliku od verskih zajednica koje nemilice crpe budžetska sredstva, zadržavajući svoje prihode u sivoj zoni poreske nevidljivosti.

Ne možemo a da se ne zapitamo, ne bi li za celu državu bilo daleko bolje da od tog novca kupi 10 novih inkubatora, okreči bolničke sobe i kupi novi krevete u „Institutu za majku i dete“ ili izgradi još nekoliko desetina rampi za lica sa invaliditetom širom Srbije.

Mogućnosti je mnogo, samo treba imati želju i dovoljno morala, pa sredstva preusmeriti tamo gde treba, a ne u beskorisne aktivnosti, kakve su verske službe u vojnim jedinicama ili, čak, tri sveštenika u vrhu vojne hijerarhije, u Generalštabu Vojske Srbije. Gotovo da nam preostaje da se samo sa zebnjom zapitamo zašto je potrebno imati čak tri sveštenika u Generalštabu i da li bi, u slučaju neposredne vojne opasnosti, vodeći ljudi naše vojske savete potražili ne u okvirima svoje stručne obučenosti, već u kontradiktornim i stručno i naučno neutemeljenim verskim učenjima.

Uz iskreno žaljenje što i u ovako teškim ekonomskim vremenima, populizam dobija prednost pred racionalnim i humanim razlozima, još jednom apelujemo na nadležne državne organe da odustanu od zapošljavanja privilegovanih, a beskorisnih pojedinaca, u službi kojoj ne mogu doprineti i da planirana sredstva preusmere onima kojima je konkretna pomoć daleko potrebnija od apstraktnih, imaginarnih i neracionalnih verskih učenja.

Miroslav Gavrilović,
Patrijarh Srpske pravoslavne crkve
Srpska Patrijaršija,
Kralja Petra 5, Beograd

Poštovani gospodine Gavriloviću,

Iz sredstava javnog informisanja smo saznali za akciju Saobraćajnog instituta CIP, kojom Vam daruju radove u vrednosti od dva miliona dinara, a za sanaciju vile koju verska zajednica na čijem ste čelu poseduje na Dedinju.

Iako nas isprva može samo radovati podatak da su izgleda došla bolja vremena za srpsku privredu, gde ona može da poklanja radove u takon izdašnim iznosima, zabrinjava nas konkretno usmeravanje ove donacije.

Naime, svako dobrotvorstvo podrazumeva dve strane, onu koja daje, i onu koja prima. I dok ostaje prilično dubiozno to kako jedna državna institucija, i budžetski korisnik, kakav je Saobraćajni institut CIP, može da sredstva i rad usmerava neselektivno i nekritički ka verskim zajednicama koje nisu socijalno ugrožene, ovaj put se obraćamo Vama, kao direktnom korisniku, odnosno primaocu ove donacije.

Nećemo spominjati sve transparentne i veliki broj netransparentnih prihoda Vaše verske zajednice, koji je ne čine pogodnom za primaoca, već mnogo pre za davaoca socijalne ili humanitarne pomoći, već Vam se obraćamo kao čelniku te verske zajednice, i samim tim i kao verniku.

Ostajemo zaista iskreno zbunjeni, a svakako i razočarani potrebom Vaše verske zajednice da u ovim vremenima stavlja sebe i svoje materijalne prohteve, iznad elementarnih potreba velikog broja stanovnika ove zemlje, a među njima i tragično velikog broja dece, starih i nemoćnih. Ostajemo takođe i zatečeni potpunim zanemarivanjem onoga što čak i mi ateisti poznajemo kao jedno od osnovnih učenja Vaše verske zajednice, a to je skromnost i umerenost. Naravno, ostavljamo mogućnost da nismo ispravno razumeli to versko učenje, i da se ono zapravo odnosi na obične vernike, a ne na sveštenike.

Moguće je takođe da nemate uvid u stvarno stanje, i siromaštvo tako velikog broja stanovnika naše države, ali to svakako nije ni razlog ni opravdanje da ne odlučite da se odreknete makar dela ničim zarađenih materijalnih dobara, zarad onih koji su životno ugroženi. Ako ne u korist svih, možda makar zarad dece, koju i Vi, nadamo se, vidite kao budućnost ove države.

Pomislite zato na decu iz Prihvatilišta u Bulevaru oslobođenja 219, na decu iz Svratišta za decu ulice u Krfskoj 7a, ili na decu u Domu za lica ometena u razvoju, u Kulinama kraj Aleksinca.

Apelujemo kako na elementarnu ljudsku empatiju, evolutivno urođenu svakom čoveku, tako i na Vaša nesumnjiva verska osećanja, koja su Vas, nemamo dileme, preporučila i za radno mesto patrijarha Vaše verske zajednice.

Nije li u Jevanđelju po Mateji rečeno: “Ako želiš da budeš savršen, idi i prodaj sve što imaš i daj siromašnima, i imaćeš blago na nebu, onda hajde sa mnom”?
Nije li u Jevanđelju po Luki rečeno: “Prodajte ono što imate i novac dajte kao milostinju. Načinite sebi kese za novac koje se neće istrošiti, neiscrpno blago na nebesima, gde se lopov ne približava, niti moljac nagriza”?

Eto, mi od Vas ne očekujemo čak ni da prodate ono što imate, već samo da ono što Vama nude oni koji na siromašnu i napuštenu decu ne misle, preusmerite onima kojima je daleko potrebnije nego Vama. Vi ćete zimu provesti na toplom, uz udobnu postelju, redovne, tople obroke, brigu i pažnju bliskih ljudi.

Pomozite da makar deo toga dobiju i deca koja nisu svojom krivicom osuđena na nemaštinu, brigu i muku. To je svakako ljudski, a uvereni smo, i hrišćanski.

Posavetujte one koji kod Vas rado dolaze po blagoslove i savete, od predsednika države, preko predsednika vlade, pa do mnogih drugih zvaničnika i moćnika, da se približe učenjima Vaše verske zajednice takvim dobrim delima, pre nego davanjem Vama i Vašoj crkvi. Ne čine li crkvu pre ljudi, nego zgrade, automobili, novac?

U nadi da ćete u sebi pronaći dovoljno očinskih emocija i hrišćanskog milosrđa,

Prijateljski pozdrav,

Udruženje građana “Ateisti Srbije”

---

Prihvatilište za decu:

Dinarski račun:
Primalac: Zavod za vaspitanje dece i omladine, Pobedi za decu
Prihvatilišta, Bulevar oslobođenja 219, 11000 Beograd
Svrha uplate: Uplata za projekat „Pobedi za decu Prihvatilišta br. 08-979″
Broj računa: 840-1421761-32