Povodom saopštenja za javnost Miroslava Gavrilovića “Prenos Blagodatnog ognja iz Jerusalima u Beograd”:

U vreme dok se veliki broj roditelja, sa pravom oseća izigrano od strane države, koja ne obezbeđuje dovoljne doze vakcina za njihovu decu, ta ista država obezbeđuje podršku u izvođenju mađioničarskog trika sa belim fosforom. I umesto da ovakve vesti osvanu na stranicama zabave, ili u malim oglasima, uz pozive kakve vračare ili tarot “majstora” da im se plati za “proricanje budućnosti”, ovakve vesti dospevaju na naslovne strane. Ne ulazeći uopšte u lično pravo bilo koga da bude fasciniran jeftinim mađioničarskim trikovima sa belim fosforom, ističemo da je nedopustiva zloupotreba Vojske Srbije i budžeta Republike Srbije za promociju sujeverja i primitivizma, u režiji Srpske Pravoslavne Crkve (SPC).

Po ko zna koji put, lična fascinacija patetičnim trikovima, postavlja se ispred razuma, poštenja i pre svega, Ustava države. Po ko zna koji put, bahatost i agresivna gramzivost SPC, dobijaju primat nad svim potrebama naroda, sistematski zaglupljivanog i zatucavanog primitivnim mađijama šarlatana okićenih zlatom. Država tako postaje saučesnik u arčenju budžeta, od strane ljudi pred kojima Big Lale izgleda kao dva Dejvida Koperfilda i čija skromnost se meri skromnošću sultana od Bruneja.

Dok sa jedne strane, najveći broj građana svakoga dana oseća “reforme” na svojoj koži, ostajući bez 10% ionako mizernih prihoda i prateći kako sve veće cene promiču kao na pokretnoj traci, država sa druge strane, sa SPC igra oprobanu igru “Ima se, može se”, u kojoj se od tih istih građana uzima novac, da bi se bacao na počasne straže, pratnje i ostalu scenografiju bizarne predstave, raskrinkane kao šarlatansko zamešateljstvo pre mnogo decenija.

Trik koji će čelnici SPC, kojima je i elementarna pismenost nedostižna, a što se iz njihovog egzaltiranog saopštenja za javnost, prepunog proizvolljno nabacanim velikim slovima i sakaćenjima jezika vidi, predstaviti kao “Božije čudo”, sasvim je u rangu običnog eksperimenta sa nastave hemije za 6. razred osnovne škole. Država, uprkos svemu, za to vreme podstiče skupo glupiranje, kršeći Ustav i sve norme zdravog razuma, dok školstvo propada, zdravstvo posrće, a građani sve češće preturaju po kontejnerima.

Neko bi rekao i da taj bog, sve i da postoji, valjda pre treba da se pobrine za sirotinju i uboge, umesto da pali baklje i premešta kutijice sa kuglicom, poput kakvog šibicara, ali očigledno je da ni šarlatanima koji žive na grbači naroda, bilo da su u skupštinskim klupama, vladinim foteljama ili vladičanskim dvorima, nije stalo do dobrobiti naroda, niti da je narod u dovoljnom broju postao spreman da odbaci sujeverje i zameni ga realističnim pogledom na svet i život. Narod sme da bude naivan, ali oni izabrani da ga vode za njegovo dobro, ne smeju da budu tako licemerni, podli i nehumani, pa da mu pretpostavljaju gomilu primitivnih, dogmama zadojenih, poreski privilegovanih prevaranata u suknjama i sa besnim nakitom, koji će ponovo, po ko zna koji put, profitirati iz nesreće onih, kojima se predstavljaju kao pastiri, duhovne vođe i simboli majčinstva crkve. Od matere do zle maćehe, kratak je očigledno put, posebno kada ga država, svojim saučesništvom u širenju dogmi, primtivizma, neznanja i šarlatanstva, još više skrati i na njega postavi šarene i velike putokaze ka virtuelnoj šatri sa vašarskim zabavljačem, gutačem plamena i “čarobnjakom” belog fosfora. Preskupa je to predstava i za odrasle, a naročito za decu, koja ne mogu da dobiju čak ni običnu vakcinu, tekovinu XIX veka, tako tragično nedostupnu u Srbiji ovog vremena, gotovo čarobno i neodoljivo jednakog nekom ranom XII veku.

Baklja od belog fosfora će tako sada spaliti tužne ostatke razuma i morala, kao što je pre devet ili deset vekova spaljivala one koji se ni tada nisu slagali sa predrasudama i dogmama dominantne verske zajednice.

Plamen će ponovo progutati različitost, u primitivnom ritualu kojim će crkva još jednom pokazati ko je zapravo na čelu države i ko određuje šta je za narod bitno i potrebno.

Vlast u Novom Sadu ponovo u „akciji” – ovaj put „boji” novosadske bulevare u boju pravoslavlja.

Često se spominje fraza „Veći katolik od pape”. U srpskom slengu, ova fraza bi lako mogla da postane „Veći pravoslavac od patrijarha”. U Novom Sadu, tom kosmopolitskom centru države, ova kovanica postaje sve više pravilo svakodnevnog života.

Vlasti grada, pokušavajući da na svaki način istaknu srpsku i pravoslavnu (nat)prirodu Novog Sada, u svom najnovijem naletu patriotizma, bave se oprobanim receptom svake skorojevićke vlasti – menjanjem imena ulica. Ne znamo da li im naziv „somborski” zvuči previše autonomaški, previše obično ili samo nedostojno Novog Sada, tek, rešili su da ga sasvim posrbe i opravoslave. Naime, ovaj bulevar će poneti ime prethodnog patrijarha Srpske pravoslavne crkve (SPC), Gojka Stojčevića. Doduše, istine radi, ne baš njegovo pravo ime, nego nadimak pod kojim ga znaju članovi i sledbenici verske zajednice koju je predvodio.

Kao da nije dovoljna agresivnost kojom se pravoslavlje nameće u školama, bolnicama, kasarnama, medijima. Kao da nije dovoljno to što SPC ulazi u džepove i spavaće sobe svih građana Srbije, sada se ovi veći pravoslavci od pokojnog patrijarha, upinju da okade i ulice i bulevare te, nekada umilno nazivane, „Srpske Atine”.

Kao kod kakve bolesti zavisnosti, pravoslavlje postaje neophodno, u sve većim dozama, onima koji od svega što bi kao političari narodu morali da ponude, imaju samo demagogiju, iskrivljeni patriotizam i jeftini nacionalizam. Poput kakvih dilera sa ćoška, sada vam nude da svoju brzu, uličnu dozu pravoslavlja uzmete već samom šetnjom bulevarom ili pogledom na tablu sa imenom.

Zanemarimo za trenutak čak i to što je pokojni Stojčević, za života pokazivao određenu, za sveštenstvo tako neobičnu, dozu lične skromnosti. Zanemarimo to što on sam nije nikada i ničim pokazao da bi želeo ulice ili bulevare sa svojim imenom. Zanemarimo sve to.

Ali nemojmo zanemariti to da onda kada se imena ulica menjaju, oni čija imena, ili makar nadimke, te ulice i bulevari ubuduće treba da nose, moraju biti dostojni te počasti. A dostojnost se ne meri samo delimičnom, pragmatičnom ličnom skromnošću. Da je tako, toliko bi građana osiromašene i ojađene, a u isto vreme tako agresivno opravoslavljene Srbije zaslužili ne ulicu ili bulevar, već čitavu četvrt sa svojim imenom.

Ne zaboravimo da oni čija imena ulice treba da nose, moraju to zaslužiti svojim delima. A počivši Stojčević to ne zaslužuje.

Ne može se ulica dati nekome ko je predvodio crkvu koja je aktivno podržavala ratove devedesetih. Ne može bulevar da nosi ime nekoga ko poziva na šovinizam i nacionalizam[1]. Ne može, ne sme naziv bulevara da bude dat po čoveku koji je pokazivao toliko mizoginije, da je u samo par rečenica unizio i u mrak obespravljenosti bacio tolike žene, majke, sestre [2],[3],[4]. Ulicu ne zaslužuje neko ko promoviše diskriminaciju po nacionalnom i verskom ključu i ko građane Srbije deli po nacionalnosti i po veri na one vrednije i one manje vredne[5]. Ne može se jedan gradski bulevar zaprljati mislima koje brak i porodicu stavljaju u primitivan, zastareli i nečovečni model [6],[7].

Ako je vlastima Novog Sada već toliko stalo da menjaju imena ulica, neka kriterijume potraže ne u jeftinom populizmu, nego u moralnoj snazi i veličini ljudi koji su život u Novom Sadu, Vojvodini i Srbiji obeležili dobrim delima, umesto širenjem mržnje, blagosiljanjem zločinaca i zločinaca i unižavanjem svih civilizacijskih dostignuća koja čoveka čine boljim od starovekovnog nepismenog i primitivnog divljaka.

Ipak, koliko god mi apelovali na čelnike Novog Sada da ne posežu za ovakvim potezima, ostajemo svesni da je to isto kao da u oluji prošapućemo nešto, nadajući se da će taj šapat stići do onoga kome je namenjen. Oni se neće promeniti, koliko god im mi ukazivali na svu pogrešnost onoga što rade. Oni se neće promeniti, ali mogu biti promenjeni. Zato je naša osuda ovog postupka vlasti Novog Sada, mnogo više apel građanima da ne dopuštaju da budu ponižavani, vređani i zanemarivani, od strane onih koji im umesto boljeg, čoveka dostojnog života, nude iluziju tamjanskih isparenja i omamljujuću izmaglicu lažnog patriotizma.

Ne dozvolite da vam oni koje vi birate, sopstvene frustracije i politikantske potrebe prodaju kao napredak, boljitak i vašu dobrobit. Ne dozvolite da vam lažnim idolima zamažu oči i pretvore vas u saučesnike pretvaranja društva bremenitog mnogoim problemima, u versku državu nesposobnu da reši te probleme, ali spremnu i voljnu da nas sve skupa vrati u neko mračno doba, ono iz kog potiču dogme, neznanje, primitivizam i mržnja, koju je pokojni patrijarh SPC tako neštedimice i ni najmanje skromno širio.

Udruženje Ateisti Srbije
Razum.

[1] Patrijarh Pavle u pismu lordu Karingtonu, avgusta 1991.
[2] Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd 1998.
[3] Patrijarh Pavle, Danam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd 1998.
[4] Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd, 1998.
[5] Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, 1998, prema pisanju lista Vreme.
[6] Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd 1998.
[7] Patrijarh Pavle, u Božićnoj poslanici, 1995.

Odgovor na članak: Danas.rs: Neozbiljnost vernika i ateista

Veoma neozbiljan tekst autora Ivana Kovača zahteva odgovor. Ne samo da je autor pokazao neznanje o tome šta znači reč ateista, već je ujedno generalizacijom i vernika i ateista uspeo da stvori potpuno neistinitu sliku i o jednima i o drugima. Od samog naslova, pa kroz ceo tekst, autor uvredljivo generalizuje da i svi ateisti i svi vernici tvrde da znaju da li bog postoji ili ne, što ne može biti dalje od istine. Ne samo da postoje ateisti koji ne tvrde da znaju da bog postoji već takvih ima i vernika, koji veruju iako su svesni i otvoreno iskreni da ne znaju i da nemaju dokaz za to u šta veruju.

Autor svoj tekst započinje pričom o određenoj anketi koja je u samoj osnovi potpuno besmislena jer je samo pitanje koje autor postavlja besmisleno. Upitati nekoga “da li ostavljaju mogućnost da bog ipak postoji” bez jasnog definisanja šta se pod terminom bog tačno podrazumeva je ne samo besmisleno već i krajnje nepošteno obmanjivanje subjekta kom je pitanje postavljeno.

Koji bog?

Ako se pitanje odnosi na boga koji navodno predstavlja savršenu ljubav i dobrotu a onda se okrene i podavi sva živa bića na planeti jer jedno od tih bića nije zadovoljilo njegove kriterijume, onda je naravno da je odgovor ne jer je takav bog kontradiktoran sam po sebi. Ako se pitanje odnosi na boga koji je svemoguć ali koji zahteva od svojih podanika da ga brane, opet dolazimo do istog odgovora. I tako dalje. Međutim, bogova ima na stotine hiljada, a potencijalnih ad infinitum. Reći samo bog i očekivati od subjekta da izvadi tarot karte da bi razrešio misteriju na kog i kakvog boga se misli je krajnje nepošteno. Nebitno, ovo je samo prva od grešaka u ovom krajnje neozbiljnom tekstu.

Autor zatim prelazi na intelektualnu skrupuloznost, što automatski zahteva da se autoru postavi pitanje, na primer, da li on ostavlja mogućnost, ma i neznatnu, da Deda Mraz ipak postoji? Ili recimo Leteće Špageti Čudovište sos-be-upon-him, ili Nevidljivi Ružičasti Jednorog ili Nevidljivi Zmaj u mojoj garaži?

Autor dalje pokazuje opsano neznanje o tome šta jeste a šta nije ateizam. Jer, ateizam nije znanje da bog ne postoji, već neverovanje, odbijanje da se veruje u nešto za šta ne postoji nikakav dokaz. To, i samo to, je ateizam.

Naravno, postoje neki ateisti koji tvrde da znaju da bog ne postoji, postoje i neki ateisti koji veruju da bog ne postoji, a zamislite, postoje i neki ateisti koji ne jedu meso. Logička greška argument iz sastava je upravo i samo to, logička greška. Preporučujem autoru da pročita moju knjigu “50 logičkih grešaka za koje treba da znate” pre nego što sledeći put krene da piše bilo šta i izvodi ovakve pogrešne zaključke.

Naime, prefiks a- označava logičku negaciju. Stoga je a-teista samo i prosto svako ko nije teista. S obzirom na to da je teista neko ko veruje u postojanje ličnog boga, a-teista je onda neko ko to nije, neko ko NE veruje u ličnog boga. Dodatni atributi, kao što su verovanja, znanja ili boja kose, nemaju apsolutno nikakav uticaj na značenje i definiciju reči a-teista.

Kao i slepa koka, i autor je uspeo da ubode jedno zrno kada kaže da i teisti i ateisti mogu biti agnostici.

Iz pasusa u pasus autor nastavlja sa neistinama o ateistima. Nijedan iole normalan ateista ne tvrdi da su naučnici pružili odgovor na sva moguća pitanja. Čak slobodno mogu reći da u našoj facebook grupi “Ateisti Srbije” se među 6200+ članova za više od 5 godina nijednom nije oglasio jedan takav ateista. Isto tako, nije se još uvek oglasio niti jedan ateista koji slepo veruje u nauku, drugim rečima da je zagovornik scijentizma. Fascinantna je upornost autora u forsiranju tako besmislenih neistina.

Ah, šlag na tortu, nazivanje ateista dogmaticima. I iz ovoga se jasno vidi neznanje autora o tome šta jeste a šta nije ateizam. Da se ne bih ponavljao, jasno je da neko ko prosto odbija nedokazanu tvrdnju nije i ne može da bude dogmatik. Po autorovoj “logici” bi svaki profesor matematike koji odbija tvrdnju da je 2+2=743 bio matematički dogmatik.

Nadalje je više nego zanimljivo neznanje autora da duša ne postoji. Ali, ne želim da vređam intelekt potencijalnih čitalaca objašnjavajući tako jednostavnu činjenicu. Dodatno, ceo pasus u kome autor pokušava da govori o slobodnoj volji je potpuno besmislena kolekcija floskula, pa ga je stoga suvišno analizirati. Dovoljno je reći da ako religioznost i boga posmatramo kao fudbal i loptu, onda tako možemo da kažemo da bog apsolutno postoji. Menjanje načina posmatranja nepostojećih stvari kao nešto potpuno drugačije je ponovo samo veoma nepošten pokušaj obmanjivanja ili u najmanju ruku zamajavanja.

Na kraju, naravno Dejvid Hjum i famozna zabluda o skoku iz “jeste” ka “treba” i činjenici da ne da nauka ne može, već da se jednostavno ne bavi životnim smislom ili tim famoznim “treba”. To nije pitanje za nauku i nauka, naučnici pa ni sami ateisti, nikada nisu ni tvrdili da se nauka time bavi. Ono što autor u svom neznanju naravno zanemaruje je prosta i neuništiva činjenica da bez znanja o tome šte “jeste”, dakle bez nauke i naučnih rezultata i saznanja, ne postoji apsolutno nikakva mogućnost da se na bilo koji način dođe do validnog i ispravnog “treba”. Hrišćanstvo, Islam, i drugi sistemi bazirani na neznanju svoje odgovore o smislu života bi trebalo da ostave tamo gde im je i mesto, u mračnoj istoriji čovečanstva.

Predrag Stojadinović
Potpredsednik udruženja građana “Ateisti Srbije”

Facebook stranica: Rastko Nemanjić nije prosvetitelj

Rastko Nemanjić je bio najmlađi sin tadašnjeg velikog župana Raške, Stefana Nemanje i prvi arhiepiskop samostalne raške crkve (1219), čime je postavio temelje za osnivanje današnje Srpske pravoslavne crkve (SPC), koja ga smatra svojim prvim poglavarom.

Kontroverzna istorijska ličnost, čiji je kult u narodu podignut do nivoa sasvim bliskog mitološkom, naročito nakon spaljivanja njegovih posmrtnih ostataka 1594. godine, kao dela turske odmazde za ustanak banatskih Srba i koji kao tzv. „svetosavlje” postaje dominantna savremena osnova kako agresivnom nacionalizmu, tako i nacionalnom romantizmu, koji u ovoj ličnosti neretko mitomanski i fantazmagorički pokušava da objedini stvarne državotvorne i nepostojeće prosvetiteljske osobine.

Nesumnjivo vešt političar, uticajan na dvoru i nakon zamonašenja, simbol politike agresivnog širenja mlade srpske države, ali i verske netolerancije prema vernicima manjih verskih zajednica (zajedno sa ocem je gotovo potpuno istrebio Bogumile).

SPC ga slavi pod imenom Sveti Sava i od 1935. godine mu gradi crkvu na Vračaru, u poslednje vreme novcem svih građana Srbije, dok država kult ovog svetitelja SPC održava u školama, u obliku tzv. „školske slave”, uprkos tome što Rastko Nemanjić nema nikakav stvarni značaj za školstvo u Srbiji i među Srbima.

Rastko Nemanjić je umro 1236. godine, dok je Prosvetiteljstvo kao pokret, tek nastalo u XVII i XVIII veku.

Razmislite o tome.

Povodom: http://www.021.rs/Novi-Sad/Vesti/FOTO-Novosadani-vise-ne-piju-obicnu-vec-Svetu-vodu.html

Nakon pravoslavnih rituala obavljenih u cilju obeležavanja Božića po julijanskom kalendaru u Gradskoj kući u Novom Sadu, a odobrenih od strane i u prisustvu novosadskih gradskih vlasti, obavljen je još jedan magijski ritual i to nad vodom koju piju svi Novosađani. Da li to znači da pravo na njenu konzumaciji imaju samo građani pravoslavne veroispovesti, ili pijenje „svete” vode sve konzumente pretvara u pravoslavce? Ili možda sledi „osveštavanje” i od strane katoličkog sveštenika, rabina ili pak imama? Koliko je verskih zajednica registrovano u Novom Sadu?

Da li se među građanima, nekim slučajem, nalaze i ateisti?

Da li se neko obratio građanstvu povodom davanja saglasnosti u vezi održavanja ovakvog primitivnog magijskog čina u javnoj ustanovi? I to u jednoj sekularnoj državi.

Još jedan dokaz o primitivizmu i zatucanosti gradskih vlasti u 21. veku.

Pa, voda teče, gospodo! Planirate li svakodnevno upražnjavanja obreda „osveštavanja” i čitanja molitve, da bi se „magijsko” dejstvo te vode zadržalo?

Postavlja se pitanje odgovornosti za održavanje pomenute tragikomedije koja se odigrala u JKP „Vodovod i kanalizacija”, kao i pitanje cene održavanja pomenutog verskog obreda? Ko snosi troškove? Ili je mozda sveštenik prihvatio da pomenut obred „osveštavanja” odradi volonterski?

Kojim pravom javna institucija dobija pravoslavno obeležje – svoju „slavu”?

Novi Sad je grad u kojem žive Novosađani i niko nema pravo da ih razdvaja na pravoslavce, katolike, muslimane i pripadnike drugih verskih zajednica, nametanjem određene vere i njenih obeležja kao dominantnih. Niko nema pravo da ih deli na građane prvog i drugog reda, na većinu i manjinu.

Srbija je, po Ustavu sekularna država. Ustav je najviši pravni akt naše države. Upravo je, po ko zna koji put, ponovo prekršen.

Da li će izgovor ponovo biti – pravo ili želje većine? Da li pripadnost većini podrazumeva privilegije u savremenim društvima?

Ne smemo dozvoliti da jednoumlje i primitivizam pojedinaca dovedu društvo u kojem živimo na nivo na kom će prava svih građana koji nisu pravoslavne veroispovesti biti gažena i ponižavana.

Krajnje je vreme da reagujemo i prekinemo ovo sramoćenje Novog Sada, kao višenacionalne i multikulturalne sredine, a zbog sujeverja i primitivnih hirova pojedinaca na vlasti.

Ateisti Srbije.
Razum.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/525561/SPC-upozorava-medije-Ne-objavljujte-blasfemicne-karikature-proroka-Muhameda

Udruženje „Ateisti Srbije”, sa užasavanjem primećuje pridruživanje Srpske pravoslavne crkve (SPC) orkestriranoj relativizaciji masakra novinara francuskog satiričnog lista „Šarli Ebdo” (Charlie Hebdo), a pod izgovorom „uvrede verskih osećanja”.

Da podsetimo, u Parizu su trojica islamista, uleteli i u redakciji ovog časopisa automatima izrešetali novinare, a potom na ulici ubili i jednog policajca, sve vreme uzvikujući uobičajene islamističke parole, poput one „Alah je veliki!”

Saopštenjem pisanom rukom Mirka Bulovića, poznatog i kao „episkop bački Irinej”, autora većine necivilizacijskih, diskriminatornih i od svakog logičnog zaključivanja i znanja otklonjenih napisa ove verske zajednice, SPC se svrstava u red onih koji za stravičan zločin okrivljuju žrtve.

U ovom brutalnom i nehumanom napisu, SPC novinare optužuje da su ili nesvesni ili neznalice, kada god satirom ukazuju na štetnost učenja verskih zajednica, odnosno u ovom konkretnom slučaju, islama. Tvrdnjom da su žrtve „nehotice ili iz elementarnog neznanja, što ih ne oslobađa odgovornosti”, podsticale netrpeljivost, SPC i njen glasnogovornik Bulović, uvode na velika vrata srednjevekovnu praksu kažnjavanja za blasfemiju, odnosno „svetogrđe”.

Poput neljudi koji za silovanje optužuju silovanu ženu, samo zato što je žena, pridružuju se tako kakofoniji onih koji će žrtve pretvoriti u provokatore i kriminalce, a ubice u nekakve verske pravednike, anđele osvete ili samo „neprave muslimane”.

Takođe, saopštenje iznosi (još) jednu, vrlo značajnu neistinu, iskazanu u tvrdnji da SPC na „provokacije” reaguje Hristovom molitvom, „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine!”

Ne možemo reći da nas takav spin SPC i Bulovića lično čude. Da podsetimo javnost, u pitanju je tužitelj antifašističkog aktiviste iz Novog Sada, Zorana Petakova, osuđenog potom za uvredu četiri najagresivnija čelnika SPC, poređenjem sa imaginarnim ličnostima, jahačima Apokalipse. U pitanju je, takođe i osoba koja je tražila zabranu Zmajevih dečijih igara u Novom Sadu, potom zabranu koncerata zabavne muzike, ali i osoba koja je „bacala magiju” i pretila „anatemama” učesnicima Kobasicijade u Turiji.

Nema tu, dakle, ni reči o nekakvoj molitvi ili ignorisanju. Naprotiv.

Nažalost, u Srbiji ovakav jasan govor mržnje prema svakome ko demonstrira kritičko mišljenje ili se služi satirom, prolazi nekažnjeno. Iako je „svetogrđe” zločin bez žrtve, na koji ne reaguje „uvređeno” svemoguće božanstvo, već kakav dogmama zadojeni vernik, SPC se pridružuje svim većim verskim zajednicama, koje insistiraju na tome da njihova verovanja u apstrakcije, zavređuju i zaslužuju kaznu države, uz razumevanje za bezobzirno nasilje pripadnika njihovih verskih zajednica.

Ipak, ne okrivljujemo SPC za to što su slobodni da šire govor mržnje, zastrašuju slobodoumne ljude i opravdavaju nasilje nad njima. Kriva je država. Država koja se pretvara u pravoslavnu latifundiju i metoh kojim gospodare neznanje, predrasude, sujeverje i primitivizam. U toj državi, predsednik pretvara zgradu Predsedništva u jasle u kojima se obavlja magijski ritual nedostojan XXI veka, dok medije reguliše episkop SPC, a u visoko školstvo se silovanjem nauke i tekovina prosvetiteljstva, kao pijavica kači bogoslovski fakultet. U toj državi, sistematski se krši Ustav, koji propisuje sekularnost kao obavezu, a svi koji nisu vernici SPC kao i svi oni koji nisu vernici nijedne verske zajednice, pretvaraju se sistematski u građane drugog reda, izložene uvredama, pretnjama, nasilju. U toj državi, govor mržnje Rista Radovića, poznatog i kao „mitropolit Amfilohije”, biva osuđen formalno, ali po njega, očigledno neobavezujuće. U toj državi, Miroslav Gavrilović, čelnik SPC poznat i kao „patrijarh Irinej”, bez reagovanja državnih organa, širi mržnju i prezir prema pripadnicima LGBT populacije, dajući nenaučne, primitivne i necivilizacijske sudove o njima, njihovoj biologiji i njihovim ljudskim pravima. U toj državi, sudije poput Miroslava Bošnjaka, sude prema svojim „verskim osećanjima” a ne prema zakonima, unižavajući i pravo i pravdu.

Čelnici SPC, ostaju dosledno nedostojni čak i verskih učenja čiji su, kako tvrde, sledbenici. Da su verni bar učenjima svoje verske zajednice, setili bi se da je rodonačelnik njihove verske zajednice, biblijski Isus, osuđen upravo zbog „svetogrđa”. Da imaju makar rudimentarnu moralnu snagu, čelnici SPC bi bezrezervno osudili zločin iz Pariza, na isti način kao što, uvereni smo, osuđuju stradanje svog imaginarnog božanstva.

Ili, neka izmene postulate svoje religije i objasne vernicima da je Isus postradao, ali da je sam izazivao, vređajući verska osećanja Jevreja. Neka objasne vernicima, nakaradnom logikom koju i danas nameću svima, da je Isus onaj koji je ugrozio verske slobode Jevreja, te da je zaslužio kaznu koju je dobio, a koju predstavljaju u svojim verskim učenjima kao vrhunac brutalnosti i ponižavanja svega ljudskog. Neka u postulatima svoje vere izmene poruke biblijskog Isusa o trpljenju, praštanju i toleranciji, onima da uvređena osećanja zaslužuju smrt.

Ovako, koristeći uobičajeno nereagovanje države i njenih organa, odnosno okretanje pogleda od ovih brutalnih uvreda svega ljudskog i poštenog, SPC i država Srbija, pomažu da se žrtve terorističkog napada islamista ubiju ponovo, ponižavajući slobodu govora i pravo na kritiku. Podržava se ideja da je zabranjeno reći da je „car go” i da su neka verska učenja štetna. Ne samo da se time ponovo ubijaju pobijeni Parižani, već i žrtve Boko Harama, Islamske Države i bilo koje druge, religijom motivisane i mržnjom zadojene organizacije širom sveta, koja ubija sve one koji se ne uklapaju u njihov teokratski model.

Ako ovakav bahati manir čelnika SPC prođe i ovaj put nekažnjeno, otvara se mračna staza nasilja koje će gutati sve one koji na bilo koji način kritikuju ma koje učenje ove i drugih verskih zajednica u Srbiji.

Solidarnost verskih zajednica u Srbiji oko okrivljavanja žrtava za zločin, ne čudi, ali i dalje užasava i zabrinjava.

Ćutanje države, one iste države čiji čelnici su odgovorni građanima da njihova prava i slobode štite, nedopustivo je.

Reagujte sada, da ne biste bili odgovorni za otvaranje Pandorine kutije dogmi koje ubijaju.

Reagujte odlučno, zarad prava, pravde i humanosti.

Reagujte hrabro, jer vas samo to čini ljudima.

I ne, nema oproštaja, jer ne znate šta činite. Znate, svakako da znate.

Ateisti Srbije.
Razum.